„Најмање 30 одсто звезда окружено је малим планетама”, изјавио је недавно швајцарски астроном Мишел Мејор, познат по открићу прве планете ван Сунчевог система (егзопланете) 1995. године. У истом тренутку истраживачи с Универзитета у Аризони објавили су своје запажање да су 60 до 80 одсто младих звезда заправо планете у настајању. Ови хладни проценти најављују праву револуцију – не само астрономску, већ и у схватању човековог места у васиони, метафизичку.
Па, шта нам то кажу статистички подаци? Указују нам да у нашој галаксији сија ништа мање него двеста до петсто милијарди звезда и да би могло да постоји више од хиљаду милијарди планета... од тога сто милијарди као Земља! Под изразом „Земља” сматра се свака њена каменита рођака, са атмосфером или без ње, слична планетама у нашем Сунчевом систему Меркуру, Венери и Марсу. У другу групу спадају гасни џинови попут Јупитера, Сатурна, Урана и Нептуна, који по бројности држе првенство и у вансунчевим системима. Откриће да је наша галаксија Млечни пут затрпана милијардама и милијардама „земаљских” планета потпуно је пореметило постојеће уверење. До сада се под светим циљем истраживања подразумевало настојање да се у мноштву „земаљских” планета нађу стварне близнакиње наше плаве планете – с благом климом, атмосфером која може да се удише, с текућом водом у изобиљу... Укратко, планете погодне за живот или које су већ насељене. Још нема откривених у том смислу, мада је последњих година нађено више њих које вероватно могу да подрже неке облике живота.

Лов на велико

Стотине милијарди других као Земља? У ствари, ова бројка која извесно време кружи међу астрономима, није заснована на неком правом научном податку. Од открића прве планете изван Сунчевог система, пре десетак година, астрономи су користили технику попут обичног пецароша. Тако су, сурфујући по таласима бескраја васионе, с муком откривали тек понеку планету – једну овде, другу тамо...
Међутим, почетком 21. века ствари се битно мењају. Много савршеније замке лансиране су у васионску дубину, опремљене с пет врста различитих техника способних да улове невидљиве планете. Уместо појединачног, почео је лов на велико – риболовачким речником са удице прешло се на мрежу. И тако су истраживачи готово неприметно зашли у поље статистике. Многобројни тимови почели су да налазе планете тамо где се очекивало, али и тамо где нико није ни слутио да се налазе: око звезда патуљака, белих и црвених, око џинова, мртвих звезда – буквално свуда... Има их у толиком броју да је постало чудно ако се наиђе на неку звезду која нема планету! „Ако се у обзир узму и све егзопланете које из техничких разлога још нису откривене, произлази да готово свака звезда има своје планете!”, објашњава Мишел Мејор.
У почетку, кратко време кружења и мала орбита били су одлучујући за откриће планета. Астрономи су могли да уоче само оне планете које су биле веома близу својих звезда – сличне нашем Меркуру који обиђе око Сунца за само 88 дана. Десетак година касније већ могу да се открију планете чији је период ротације неколико месеци или година – што значи, које су удаљеније од свог сунца. И како време пролази, астрономи све више налазе удаљеније планете, које су попут наших Јупитера, Сатурна, Урана или Нептуна. Тачност мерних уређаја знатно је повећана. Бољи спектрографи и већи телескопи омогућили су да се откривају све мање планете. Научни тимови попут Мејоровог и Квелозовог у Европи и Мерсијевог с Берклија у САД, већ имају потпуне статистичке табеле свих планета неке звезде – одређене масе и удаљености. Тако се дошло до пробоја. Астрономи су добили моћно оруђе јер могу да поступе као статистичари кад предвиђају резултате избора на основу „репрезентативног узорка”. Сад могу да предвиде колико има планета у Млечном путу, у другим галаксијама... у целој васиони! И, иако је статистика помало апстрактна, цифре које се нижу на екранима рачунара у истраживачким центрима изазивају вртоглавицу.

Нарушено начело

Ако постоји сто милијарди као Земља само у нашој галаксији, намеће се питање колико светова сличних нашем постоји у целој васиони. Прорачун који ће спретни астроном да направи на делу салвете док вечера с колегама на крају неког састанка с темом из егзопланетологије, брзо ће бити готов: пошто само у видљивом делу васионе има око сто милијарди галаксија, добија се број од десет хиљада милијарди милијарди планета или 10 на 22. степен! А само пре двадесетак година нико са сигурношћу није знао да ли друге планете уопште постоје у васиони. Међутим, ни то није све. Јер, иза очаравајућег открића великог броја планета, назире се друго, још веће и значајније откриће. Да би се то схватило требало би да се присетимо да је од ренесансе и оснивача модерне науке Галилеја, Коперника и Њутна, астрономија утврдила, потврдила и учврстила „коперниканско начело”. По њему, наш мали део васионе ни по чему није особен – обичан је и не разликује се од осталог дела васионе. Испоставило се да је ово начело имало велику моћ и значај пошто је омогућило да се, полазећи од локалних посматрања, изграде општеважећи, универзални закони. Због њега је инквизиција осудила и спалила на ломачи Ђордана Бруна, али ову замисао више нико није могао да затре. Током четири века напретка астрономије, коперниканско начело отворило је пут за откриће звезда, галаксија, васионе у њеној целовитости и закона физике који у њој владају. Тако се учврстило уверење да живимо у близини једне обичне звезде, смештене у обичном делу једне обичне галаксије. Оно је изгледало толико очигледно и разумно да се астрономи ни за једну секунду нису запитали да ли се коперниканско начело тиче и Сунчевог система. То се подразумевало само по себи. И кад су у деведесетим годинама минулог века многобројни тимови почели да траже планете изван нашег Сунчевог система – прво су потражили звезде сличне нашем Сунцу.
Са срећним исходом, пошто је прва нађена егзопланета кружила око звезде 51 Пег, која је готово савршени клон нашег Сунца. Али, ова планета је један гасовити џин који на чудно малој удаљености кружи око своје звезде. Тај податак био је велико изненађење, пошто се не уклапа у постојеће теорије о настанку планета. Ипак, астрономи су овај случај сврстали у необичне („егзотичне”) и вратили се својим телескопима. Наставили су да траже системе сличне нашем, међутим, ни после више од дванаест година нису нашли ниједан! Напротив, десио се потпун обрт. Оно што се сматрало за изузетак, показало се да је честа појава; а оно што је требало да буде опште и често, као што су наше планете, постало је изузетак! То запањујуће сазнање наметнуло је закључак да можда ипак живимо у једном јединственом систему – односно, да је први пут током четири века астрономских истраживања „коперниканско начело” нарушено! Показало се да се планетарни системи у васиони међусобно веома разликују, а да је систем као што је наш баш ретка појава.

Несвакидашња грађа

Он је тако савршен са својим малим и густим стеновитим планетама које круже у близини Сунца и великим гасовитим планетама које су на његовом рубу. Теорија је лепо објаснила овакав изглед – током настанка, пре 4,6 милијарди година, диск од прашине и гаса који се налазио око младог Сунца био је под утицајем његовог зрачења. Близу Сунца могли су да опстану само материјали отпорни на велику топлоту – Меркур, Венера, Земља и Марс, који се састоје углавном од силиката и метала (тврдих, густих и чврстих). На крају система, у једном знатно хладнијем окружењу, настали су џинови од кондензованог гаса и леда.
Ова теорија сматрала се за општу све док нису откривене десетине, а затим и стотине другачијих система. Испоставило се да планетарни систем као наш не само да није једини могући, општи, већ да је сасвим редак – јединствен! Астрономи стално налазе сасвим другачије системе: с џиновским планетама и веома кратким временом кружења, с планетама које круже по веома елиптичним путањама, с планетама чија је маса између масе стеновитих и џиновских планета...
Да би могли да објасне ову велику разноликост, а истовремено и неочекивану јединственост нашег Сунчевог система, астрономи су приморани да усвоје ново „коперниканско начело” – само обрнуто од правог! Наш део свемира и планета на којој живимо ретка су појава чак и у оквирима бесконачно велике васионе!
То, на срећу, не значи да су пионири у истраживању васионе огледима Декарт, Бруно, Коперник, Галилеј или Њутн, погрешили кад су своју науку засновали на општим законима природе, које су изградили само на основу појава које су уочили у нашем делићу свемира. Јер, док су посматрања откривала системе који нису слични нашем, и теоретичари су почели да их добијају из постојећих једначина које описују рађање планета. Тако су недавно Едвард Томес и група истраживача са Универзитета Евенстен у САД искористили суперрачунар да би виртуелно добили планетарне системе и посматрали њихову промену током времена. Велика снага рачунања омогућила им је да први пут симулирају више од сто различитих система, полазећи од диска прашине и гаса који се врте. Најпре су потврдили оно што су астрономи наслућивали већ дуже време – да је рађање планета изузетно хаотична појава. Међусобни утицаји диска и планета које настају, бацају планете према звезди, док међусобни утицај самих планета нарушава њихове орбите тако да оне постају веома елиптичне. У овој билијарској игри многе планете падају на саму звезду или су избачене из система. Зато вероватно постоје милијарде ових „прогнаних” планета, невидљивих, залеђених и заувек изгубљених у амбису васионе.
Теоретичари Томес, Мацумара и Расио дошли су до још једног, пресудног открића (које потврђује осматрања других). Стварање система сличног нашем, где се стеновите планете и гасни џинови крећу по готово кружним орбитама, захтева изузетне почетне услове. За њих постоји мала вероватноћа и зато су врло ретка појава. Ако је прапланетарни диск сувише густ, стварају се планете на буран и хаотичан начин, ако је сувише редак, настаје само неколико малих планета, не и џинови за које се сматра да су имали значајну улогу у настанку и очувању живота на Земљи.
Тако је потрага за животом ван нашег система постала још неизвеснија јер су се и неопходни услови знатно пооштрили. Дошло је до парадокса – док планетарни системи у милијардама извиру из таме васионе, вероватноћа да ћемо наћи облик живота сличан нашем све је мања, а потрага све бесмисленија. Зато морамо добро да чувамо ово усамљено рајско место у васиони – нашу малу, непоновљиву планету