Ујулу 1893. године, на гробљу на Монпарнасу, у Паризу, на сахрани свог пријатеља Мопасана, француски књижевник Емил Зола између осталог је рекао: „Ги де Мопасан био је један од најсрећнијих и један од најнесрећнијих људи који су икада живели на овоме свету...”
Кад је умро, Ги де Мопасан имао је само четрдесет три године. Али, већ годинама био је познат као писац. Пре свега као писац прича... Зашто је Зола рекао да је Мопасан био најсрећнији али и најнесрећнији човек на свету? Уосталом, не важи ли то исто за све људе? Ипак, покушајмо да, враћајући поједине слике из живота овог славног писца, нађемо кључ и одгонетнемо Золине речи.

Лош ђак, добар писац

Анри-Рене-Албер-Ги де Мопасан рођен је 5. августа 1850. године у изнајмљеном дворцу у Турвилу, поред Диепа у Нормандији. Био је најстарији син Гистава де Мопасана, берзанског посредника и Лоре де Поатевен, кћерке богатог трговца памуком. Мопасанови су били потомци старе племићке породице. Ги је имао млађег брата Ервеа који је у младости изгубио разум и умро у лудници, у тридесет трећој години.
Кад је Ги имао само шест година, његови родитељи су се растали. Та чињеница свакако је обележила Гијево детињство, али није утицала на његово учење. Поред мајке имао је скиталачку слободу, па је започео  школовање тек у тринаестој години у богословској школи у Иветоу, покрај Руана. Ни ту се није прославио. Избацили су га 1868. године јер је написао непристојну песму... Уписао се на Лицеј у Руану и матурирао 1869. године. Донео је чврсту одлуку да студира права у Паризу.
Нажалост, Гијеве студије права прекинуо је француско-пруски рат (1870) и будући писац придружио се војсци. Уз велику помоћ и подршку оца, постао је чиновник у морнарици. Покушавајући касније да заврши студије права, што му је препоручивао и мајчин пријатељ и књижевни саветник Гистав Флобер, радио је и у Министарству просвете.
Тридесете године биле су судбоносне за Ги де Мопасана: почео је да ради као спољни сарадник листова „Жил Бла”, „Голоаз”, „Л'еко д Пари” и других. У ствари, уредници су тражили од Мопасана да за новине пише приповетке. То му није било тешко, а читаоци су га обожавали. Могло би се рећи да се Мопасан бавио оним што му је најлакше полазило за руком. Дотераност стила, јасноћа израза и склад композиције нису ублажавали већ истицали критику малограђанштине и глупости, а пре свега суровост с којом посматра људску судбину. Као књижевни следбеник свог узора Емила Золе, Ги де Мопасан написао је током свог кратког живота и књижевног рада око три стотине приповедака од којих се неке сврставају у жанр хорора, као и шест романа.

Веслач и стрелац

Што се изгледа тиче, Мопасан је био чврсте грађе, а према сведочењу књижевника Алфонса Додеа, његов поглед био је веома продоран.
„Мопасанове очи упијале су светлост попут ахата, али је нису одашиљале...”
Имао је дуге бркове и у свакој прилици био је прикладно одевен. Носио је печатни прстен који је временом постао нека врста његовог заштитног знака. Ги је био крштен у католичкој цркви, али је постао атеиста, да би се пред сам крај живота опет вратио вери. Волео је самоћу и то је вероватно био разлог због чега се није женио, нити дубоко везивао за своје љубавнице.
Спортске грађе, писац је волео да весла и сваке недеље веслао је на Сени. Био је толико одважан да се 1887. године упутио на кратко путовање балоном. Био је познат и као непогрешив стрелац из пиштоља, па се нико  никада није усудио да га позове на двобој мада је, искрено речено, за то било прилика. Јер, Мопасан је био склон љубавним пустоловинама, а његови љубавни „подвизи” (углавном прељубнички) били су познати у јавности. Презирао је и осуђивао сваку врсту коцкања, а музику је толико мрзео да би одлазио са сваког места чим би се зачули први тонови неке музичке композиције. Једноставно речено, музика му је ишла на живце. Можда су то били први знаци нервног растројства. За разлику од музике, волео је сликарство, а посебно се дивио енглеском сликару Милеу. Али, Мопасан је волео и мачке. Увек је имао бар једну.
Писац чувених приповедака имао је и пороке. Један од највећих било је удисање етра. У почетку то је чинио да би смањио болове јер је патио од неподношљивих главобоља због недаћа с видом. Удисао је етар тако често да је имао и халуцинације. Потом је прешао на хашиш, а затим опијум. А онда је одлучио да постане трезвењак: пио је искључиво чај од камилице и само одређену минералну воду. Али, од нервне напетости 1878. године опала му је сва коса, као и остале маље на телу. Почео је да пати и од кожних болести. Коса му је касније поново порасла, али се испоставило да је током многобројних љубавних пустоловина оболео од сифилиса од чијих је последица и умро. Болест је полако напредовала паралишући део по део његовог тела, да би га напослетку довела до потпуног лудила...

Флоберов суд

Могло би се рећи да је Мопасанов најприснији пријатељ био књижевник Гистав Флобер. Наиме, њему је показивао све што би написао и од његовог суда зависило је да ли ће неку причу предати у штампу или не. Друговао је и са Емилом Золом, Александром Димон (сином), руским књижевником Иваном Тургењевом као и британским писцем Хенријем Џејмсом, код кога је неко време боравио у Лондону.
Занимљив је био књижевников начин рада. С обзиром на то да је био везан за новинске рокове, своје приче писао је као чиновник који ради свој посао. Почињао је сваког јутра у седам и радио до поднева. За пет година, од 1882. до 1887. године написао је више од две стотине педесет приповедака. Кад је постао свестан да ће га лудило несумњиво уништити, почео је да се исцрпљује непрекидним радом, а депресије је покушавао да ублажи опијатима.
Могло би се рећи да је Ги де Мопасан почео као песник, али можда због чињенице да је оптужен за ширење неморала, објавио је само једну збирку поезије – „Стихови” (1880). Осим што је писао приче и романе, Мопасан је написао и неколико позоришних комада и путописа. Многе приче објавио је под псеудонимима Жозеф Пруније, Ги де Валмон... Његова сабрана дела објављена су у САД, али занимљиво је да највећи део тих прича уопште није написао Мопасан! Лав Толстој сматрао је Мопасана убедљиво најбољим француским књижевником. Заблистао је новелом „Боуле-де-суиф” (1880), која је објављена у заједничкој збирци младих натуралиста окупљених око Емила Золе. Роман „Један живот”, написан три године касније, натуралистички приказује живот као низ губитака и неизбежно пропадање. „Бел-ами” из 1885. године балзаковски је портрет новинара који захваљујући женама остварује блиставу каријеру. У последња два романа (поред дела „Пјер и Жан”), „Јака као смрт” и „Наше срце” видљив је утицај снажног осећања тескобе и опседнутости смрћу. За француску и светску књижевност Мопасан је ипак најважнији као мајстор приповетке. Иако су приче писане за новине и тек касније прикупљене за објављивање, оне су врхунски написана књижевна дела. Последња књига „Узалудна лепота” збирка је прича фантастике, језе и халуцинација. Убеђен да му мозак полако цури кроз ноздрве и на тај начин истиче из главе, Мопасан је у тренутку помућеног разума покушао да себи пререже грло у Кану 2. јануара 1892. године. Слуга је успео да га спасе, јер је чуо како кркља. Сместа су га одвели у санаторијум извесног доктора Бланшеа покрај Париза, где је умро од последица сифилиса 6. јула 1893. године.

ДОНЕСИТЕ МИ...

Ги де Мопасан волео је да путује. Боравци у Италији, а посебно на Сицилији и у Венецији, за њега су били незаборавни. Године 1889. обрео се у Лондону. Тада је већ био богат, славан, али, нажалост, и болестан од сифилиса. Док је са својим колегом, писцем Хенријем Џејмсом вечерао у једном од најлепших лондонских ресторана, пажњу му је привукла лепа млада дама која је седела за суседним столом. Искусни заводник почео је да пиљи у њу. Најзад, кад му је узвратила поглед, Мопасан се обратио келнеру, али довољно гласно да га чује читава сала:
„Донесите ми, молим вас... ону даму!”
Хенри Џејмс учинио је све како би заташкао ову непристојну примедбу.