Фредерик и Вилијам Тјудор, браћа из Бостона, уживали су на излету досетивши се да ће им у природи бити много пријатније уз хладне напитке и сладолед. Правили су шале на рачун колониста на карипским острвима који би им сигурно завидели јер на високој температури немају чиме да се расхладе. Како би било да у топле крајеве извозе лед? Успутно изговорена реченица урезала се у памћење једном од браће. Било је то давне 1805. године.
Клизав посао
Младалачке године браће Тјудор из угледне бостонске породице ни по чему нису наговештавале да ће један од њих створити индустрију која до тада није постојала ни у наговештајима. Иако се од Фредерика очекивало да ће кад одрасте похађати угледни Универзитет Харвард, он је с тринаест година избачен из школе. Постало је јасно да ништа неће бити од његовог академског образовања. Фредерик се због тога није много узбуђивао јер му је породично богатство омогућавало да лагодно живи, углавном боравећи у летњиковцу.
Вилијамову успутно изговорену реченицу на излету Фредерик је добро упамтио. Ништа лакше него покупити лед с оближњег језера које је било у саставу породичног поседа и продати га људима који живе у топлим пределима и чезну да се расхладе. Та замисао почела је да опседа Фредерика Тјудора. На крају је успео да убеди Вилијама да натоваре брод ледом и превезу га до карипских острва. Оног тренутка кад неко проба расхлађено пиће, више неће моћи да замисли да га пије без леда. Наредних шест месеци браћа су смишљала колико би новца требало да уложе да лед превезу до Мартиника, острва у француском поседу.
У замисао браће Тјудор нико није веровао. Сви власници бродова у бостонској луци одбили су да прихвате тако необичан (и клизав) товар. Фредерик је посегао за породичним новцем – за пет хиљада долара купио је теретни брод. Лист „Бостонска газета” објавио је 10. фебруара 1806. године вест: „Иако звучи као шала, следећу вест нисмо измислили: данас је из Бостона пут Мартиника испловио брод натоварен са осамдесет тона леда. Топло се надамо да се не ради о подухвату који ће власницима исклизнути из руке.”
Иако је товар доспео неодлеђен до острва, никоме није падало на памет да га купи. Да купе лед? На људе који су им тако нешто предлагали гледали су као на потпуне лудаке. Није вредело што је Фредерик Тјудор објашњавао које су предности расхлађених напитака, острвљани му нису поверовали.
После првог неуспелог покушаја, Вилијам се повукао из посла уверен да се ради о замисли која нема будућност. До наредне зиме Фредерик је остао без партнера. Поново је натоварио лед на брод и одредио му нови курс – карипска острва. Прича је имала сличан исход као и на Мартинику.
Бостон – Калкута
У међувремену послови породице Тјудор пошли су низбрдо и новца је било све мање. Без обзира на тешкоће, Фредерик није одустајао. Напокон је 1810. године успео да уновчи један товар леда. Нажалост, све несређеније прилике у земљи нису му ишле наруку. Од 1809. до 1813. године неколико пута је био у дужничком затвору због неподмирених дугова.
Упркос неуспесима, Фредерик Тјудор није престајао да верује како ће се обогатити на продаји леда. Преселивши се 1819. године у Јужну Каролину, досетио се како да рекламира расхлађене напитке: кад год би сео у неку кафану, стављао је лед у пиће које је поручио и наглас се хвалио. Иако су га људи у почетку гледали с подозрењем и на његов рачун правили неслане шале, чим би и сами отпили први гутљај охлађеног пића, схватили би шта Фредерик упорно настоји да им предочи.
Фредерик је почео да путује Америком уверавајући власнике ресторана да гостима бесплатно служе охлађена пића, тек да осете разлику. Упорни Тјудор није се само на томе задржавао. Посећивао је и болнице и објашњавао лекарима које су благодети леда и колико расхлађивање може да помогне болесницима који имају грозницу и високу температуру.
Упорност се исплатила и до 1821. године Фредерику је посао почео да цвета. Испоручивао је лед у Савану, Чарлстон, Њу Орлеанс, чак и у Хавану, главни град Кубе. У послу му је помогао Натанијел Вајет, који је 1826. године смислио начин за сакупљање и сечење леда. Исечени комад леда стављао би се преко укосо постављених летви и утоварао на кола. Потом су се ледени блокови превозили у спремишта и ређали један на други достижући некад висину од неколико метара. Иако је било потражње, и даље се продавало само око десет одсто припремљених залиха.
Радници који су секли и товарили лед суочавали су се с многим тешкоћама. Било је веома тешко од великих комада правити мање, а и ти наизглед мањи комади били су у просеку тешки око сто педесет килограма. Догађало се да лед исклизне и појури према неком од радника који су често из тог „судара” излазили с огреботинама, промрзлинама и озбиљним повредама.
Без обзира на све тешкоће, Фредерик Тјудор ипак је успео да оствари свој сан: у земљи је проглашен за краља леда. Потврда успеха забележена је 1833. године: добио је поруџбину да британским колонистима настањеним у Калкути превезе бродом сто осамдесет тона леда. После успешне испоруке успостављена је стална „ледена” линија од Бостона до Индије.
Хладни рат
Иако су и други почели да се баве истим послом, Фредерик Тјудор задржао је вођство на тржишту –1847. године његово предузеће превезло је близу педесет две хиљаде тона леда који је, бродом или возом, доспео у двадесет осам градова широм САД. Изборивши се за прво место, Фредерик је држао монопол на „бербу” леда с највећих водених површина у Масачусетсу.
Кад је 1864. године Фредерик Тјудор умро, оставио је за собом велико богатство које је, како је и желео, стекао на продаји залеђене воде. Иначе, те шездесете године 19. века остаће упамћене као раздобље у коме се водио прави рат међу људима који су испоручивали лед. Чак и за време Америчког грађанског рата (1861–1865), кад је Југ био сасвим одсечен од остатка држава на северу земље, трговци су успевали да им прокријумчаре лед.
Слободно може да се каже да је Фредерик Тјудор заслужан што је почела да се развија индустрија за производњу замрзнутих намирница. Крајем 19. и почетком 20. века готово да није било продавнице у Америци која није имала спремиште с ледом. Иронија је што је лед, који је заувек променио свакодневицу, довео до стварања уређаја и он је постао непотребан. Откако су почетком прошлог века фрижидери све више улазили у употребу, потреба за ледом била је све мања. До 1940. године само у САД продато је око пет милиона фрижидера.
Следећи пут кад у пиће спустите коцкицу леда, сетите се Фредерика Тјудора и свих мука које је морао да преживи да би људе уверио у благодети расхлађених напитака.
ХЛАЂЕЊЕ КРОЗ ВЕКОВЕ
У СТИЛУ КИНЕСКИХ ЦАРЕВА
У појединим кинеским списима наводи се да су кинески владари у 7. веку пре наше ере на двору имали посебну послугу која је бројала 94 особе и имала само једно задужење: да на леду држе разноврсне намирнице, а понекад и неки људски леш.
А ЛА НЕРОН
Остало је забележено да је Нерон (54–68), пре него што је запалио Рим, на трпези обавезно имао и залеђене посластице. Међу послугом било је оних чије је задужење било да с Апенинских планина доносе комаде леда који би се потом уситњавао, мешао с медом и црним вином да би се добио својеврсни коктел „а ла Нерон”.
ОГЛЕД УСПЕО, НАУЧНИК УМРО
У зиму 1626. године Френсис Бејкон (1561–1626), енглески филозоф, државник, научник, дошао је на замисао да, користећи лед и со, замрзне очерупано пиле. Пиле је „преживело”, месо је остало свеже, али зато Бејкон – није. Зарадивши запаљење плућа током извођења огледа, Френсис Бејкон није успео да се излечи.
ЗАМРЗНУТА ХРАНА
Иако су залеђене намирнице угледале светлост дана већ 1875. године, нису биле омиљене јер је храна замрзавана споро због чега је губила на укусу. Двадесетих година 20. века Кларенс Бирдсеј смислио је начин како да, користећи јак фен, со и лед, у што краћем року замрзне рибу. Почетно улагање од седам долара (претпоставља се да је ту суму издвојио за куповину фена) Бирдсеј је толико увећао да је патент за замрзавање намирница 1929. године продао за двадесет два милиона долара.
ШТА БИ С РИБОМ?
Без леда, рибарска индустрија такорећи не би ни постојала у данашњем смислу те речи. Средином 19. века рибари су, да би сачували улов, морали да полажу рибу у велике количине соли. Усољена риба није имала дуг век трајања. Данас су рибарски бродови опремљени и са по десет тона леда који им свакодневно стиже, тако да на пучини могу дуже да остану и тек после успешног улова безбедно довезу морске плодове до луке и купаца.
