У најнеобичније монахе убрајали су се такозвани стилити, односно столбници (столпници). Реч је о хришћанским светитељима који су се подвизавали на усамљеним местима, неком узвишењу или стубу (столп на старословенском; stylos на грчком). Њихов подвиг састојао се у томе да без обзира на годишње доба и климу, на снег, кишу или ветар, на врућину или хладноћу, стоје на једном месту, на врху стене или каменог стуба. Овакав начин подвижништва посебно је негован у Сирији, па се ова византијска провинција може сматрати својеврсном колевком стилита (столпника).
На врху стуба који је лествицама био повезан са тлом, понекад се налазила надстрешница, нека врста малог заклона, коју су постављали усхићени и опчињени верници да би бар мало олакшали нимало удобан живот онима којима су се дивили. Да би повећали степен своје аскезе и своје патње, столпници су често на себе стављали ланце постављајући их тако да имају облик крста. Разлог борављења на врху стуба у најмању руку имао је два циља: одвајање и ослобођење од грешног света и примицање Богу и налажење спокоја и мира ван физичког додира поклоника који су их посећивали. С времена на време, поједини подвижници били су укључени и у нека политичка збивања.
Родоначелник живљења на стубу био је знаменити Симеон Стилит Старији у 5. веку. Овај необични начин изражавања беспоговорне побожности брзо је стекао велики број присталица и постао веома уважен у Византији. Многи ходочасници долазили су са свих страна да виде чудновате и харизматичне божје слуге чија је омиљеност све више расла. На местима где су они живели дошло је до цветања трговине, неких врста занатске производње и гостионичарства. Дубоко уважавање столпника, појачано веровањем у њихову исцелитељску моћ, прерастало је у право обожавање. У историји византијског монаштва било је и неколико жена које су упражњавале овакав начин монашког бивствовања.
Појава иконоборства у 8. веку проузроковала је осипање столпника. Тако хроничар Теофан Исповедник наводи како је цар Константин V (741–775) наредио да се свирепо погуби столпник Петар, а у житију Теодора из Едесе наводи се опадање стилита у 9. веку. Међутим, већ крајем истог столећа дошло је до преокрета и овај покрет поново је узео маха. У 10. веку Лука Столпник наглашавао је како је он пети у низу великих византијских стилита. Неколико светитеља, међу којима је и Лазар Галесијски, у дугогодишњој монашкој каријери провело је неколико година на стубу. Историја монаштва бележи велики број столпника, али посебно су значајна петорица.

Симеон Столпник Старији

У селу Сис у малоазијској области Киликији, у породици хришћана Сусотина и Марте, око 389. године рођено је мушко дете коме су дали име Симеон. Као дечак Симеон је био чобанин, а онда је отишао у манастир Теледа и са осамнаест година примио монашки завет. Убрзо је по привржености Богу надмашио све калуђере и изазвао њихову суревњивост, па је због претеране ревности једно време чак био и избачен из монашког братства. У његовом житију стоји да је у махнитој нехајности своје наго тело обмотавао ужетом од палминог влакна које му је секло ткиво и створило гнојаве ране.
Симеон је кратко време живео на планини у неком бунару који је пресушио, потом у малој келији у близини села Теланиса, а онда у кружно ограђеном земљишту на планини Калат Симан, недалеко од Антиохије, где је ланцем везаним за десну ногу био прикован за стену. Глас о овом чудаку допро је и до црквеног великодостојника Мелетија који му је дошао у посету. Симеон му се потчинио и дозволио ковачу да га ослободи тешких окова.
Као први столпник Симеон је стекао велику славу, а посећивали су га људи који су припадали различитим народима: Исмаилићани (Арабљани), Персијанци, Јермени, Иберијци (Грузини), житељи Пиринејског полуострва, Британци и други. Да би избегао да га додирну, Симеон је дао да се подигне стуб на коме је стално боравио, што је изазвало огромно чуђење посетилаца. Пошто се показало да је то недовољно, касније су му још у четири наврата подизали стубове, тако да је пети достигао висину од око шеснаест метара. Око стуба биле су подигнуте две камене ограде. Симеон је на стубу имао и мало склониште где је живео у посту и молитви, а одатле је и проповедао. Обедовао је веома мало – само расквашено сочиво и воду. Наводно су му се и животиње покоравале, чак и леопард и змија, а једном приликом умилостивио је и учинио кротким неког опаког разбојника. Умео је да исцели болесне, а као пророк најавио је сушу, глад и помор, затим и најезду скакаваца, као и нападе Персијанаца.
У сиријској верзији његовог животописа помиње се како је Симеон приморао цара Теодосија II (408–450) да опозове свој едикт којим је Јеврејима вратио њихову некадашњу синагогу. У међувремену су се у ту богомољу уселили хришћани и у њој су обављали литургију. Било је очигледно да је цар зазирао од славног монаха и столпника јер му је упутио покајничко писмо, и одмах је сменио градоначелника који га је саветовао да тако поступи. Према неким подацима, Симеон Столпник Старији вратио је из јереси монофизитизма царицу Атенаиду–Евдокију, супругу Теодосија II, а наводно је и доцнији цар Маркијан (450–457) тајно посећивао уваженог калуђера и тражио његове савете. Симеон је преминуо у месту Калат Симан 24. јула 459. године, а црква га прославља 1. септембра.
Кад се први столпник упокојио, покрштени Арабљани покушали су да однесу његов ковчег, али их је у томе спречио Ардабур, син аланског вође Аспара, који је једно време за владавине цара Лава I (457–474) био свемоћан на двору. Симеоново тело пребачено је у Антиохију, престоницу византијске провинције Сирије, али је његов стуб и даље био предмет обожавања. Житије првог столпника на грчком је написао његов ученик Антоније, а сачувана је и верзија на сиријском језику. Драгоцене податке о Симеону Стилиту забележио је и чувени богослов Теодорит Кирски који, између осталог, наводи и занимљив податак да су иконе необичног столпника украшавале улазе у радионице (ergasterija) широм Византијског царства, чак до Рима.

Данило Столпник

Данило Стилит

Данило Столпник био је око двадесет година млађи од Симеона Столпника Старијег. Он је рођен 409. године у селу Мерата, надомак Самосате, града на реци Еуфрату. Његови родитељи, Илија и Марта, били су хришћани и дуго нису имали деце, па се мислило да је Марта нероткиња. Ипак, добили су сина који је с дванаест година кришом отишао у манастир. Због детињег узраста игуман и монаси нису хтели да га приме, али је на Данилово велико наваљивање монашка братија ипак попустила. Кад су га после дугог тражења родитељи нашли, сагласили су се да њихов син остане у манастиру.
Млади калуђер имао је велику жељу да види Симеона Столпника Старијег који се већ прочуо по свом подвигу, али га је у почетку старешина манастира од тога одвраћао. Ипак, кад је касније неким послом пошао за Антиохију, игуман је повео неколико монаха, међу њима и Данила, па су посетили Симеона. Ова посета на Данила је оставила неизбрисив утисак. После неког времена игуман се упокојио и монаси су тражили да Данило постане њихов старешина, али је он то одбио. Најпре се поново запутио код Симеона Столпника, а онда је кренуо пут Цариграда и 460. године успео се на стуб у Анаплусу, једном од престоничких предграђа. Његов биограф га приказује као наследника Симеона Стилита Старијег јер је после смрти првог столпника симболично примио његову кукуљачу.
Данило Столпник је врло брзо стекао велико уважавање, па су добри људи и њему доградили виши стуб. Он је лечио болесне и опседнуте демонима, а предвидео је и пожар који је на дан Светог Маманта, 2. септембра 465. године, задесио Цариград и био казна за грехе његових становника. Данило је претходно опомињао житеље византијске престонице шта ће се десити, али су се они олако оглушили о његова упозорења.
Из житија Данила Столпника сазнајемо да је светитељ имао и политичку улогу. Као посредник учествовао је у преговорима византијског цара Лава I и Губазиса, владара Лазике. Приликом посете столпнику, цар Лав I направио је недоличан гест тако што је при одласку у Даниловом присуству узјахао коња, а требало је да се пешке удаљи од стуба и тек онда попне у седло. Уследила је опомена коју је цар убрзо схватио – коњ га је збацио и он је пао, царски венац слетео му је с главе, а драго камење расуло се по земљи. Лав I се затим на прикладан начин извинио Данилу.
Једне зимске ноћи, док је беснела снежна олуја, ветар је поцепао Данилову одећу. Невреме је трајало три дана, па су се тек онда његови ученици попели на стуб и нашли тело прекривено леденицама које је изгледало беживотно. Међутим, сунђером и топлом водом они су га „оживели”. Кад је о томе сазнао цар Лав I, рекао је да се на врху стуба постави некакав кров. Данило је најпре био против, али је попустио.
Данило Столпник предвидео је напад вандалског краља Гајзериха (429–477), али је Византинце умирио тврдњом да варвари неће заузети Александрију. Он је такође предвидео долазак на престо цара Зенона (474–475), али и његово свргавање и поновни долазак. И, заиста, Зенона је свргао његов шурак Василиск (475–476). Он је био присталица монофизитизма, учења осуђеног на IV васељенском сабору (451), али је покушај да шири ту науку наишао на отпор патријарха Акакија (472–489). Осетивши да ће изгубити битку с царем, цариградски првосвештеник послао је неколико епископа и замолио Данила Столпника да сиђе са стуба и да му помогне. Био је свестан колику моћ има необични калуђер. После извесног премишљања, Данило је сишао са стуба и кренуо у Цариград. На вест да се столпник приближава, цар Василиск се видно узнемирио. Пошто није имао храбрости да се сусретне с харизматичним монахом, утекао је на своје имање.
Царев поступак није поколебао Данила и он је кренуо за њим. Међутим, пошто су му услед непрекидног боравка на врху стуба ноге биле ненавикнуте на ходање, носили су га верници. Кад се ова необична поворка појавила надомак царевог имања, обеспокојени Василиск желео је по сваку цену да избегне сусрет и наредио је својим људима да никога не пуштају. Данило се удаљио, али се цар предомислио у страху да га не стигне нека несрећа и замолио столпника да се врати. Међутим, показало се да је било доцкан. Стари монах одбио је царев предлог и предсказао је Василискову смрт. Као нека врста упозорења, један стуб у царевој близини ненадано се срушио, што је императора још више уплашило. Он је тражио помирење и у очајању је чак пао ничице пред столпником. Међутим, Данило је прозрео Василискову неискреност и изнова је наговестио његову смрт, па се вратио на свој стуб.
Убрзо, 476. године, уследила је промена на престолу. Сетивши се предсказања, захвални нови стари цар Зенон (476–491) посетио је са супругом чувеног столпника и изразио му своју благодарност. Данило Столпник се упокојио 11. децембра 493. године, што значи да је на стубу боравио више од тридесет година. Пред смрт га је посетио цариградски патријарх Еуфемије (490–496). Данилова сахрана била је велелепна: гореле су десетине хиљада свећа, а он је положен у велики саркофаг од драгоценог камена. Руски ходочасник Антоније записао је како је приликом посете Цариграду 1200. године видео мошти светитеља кога црква прославља 11. децембра. Житије Данила Столпника, које је сачувано у две верзије, помиње сребрну икону светитеља тешку преко тридесет килограма.


Симеон Столпник Млађи (Дивногорац)

Свети Симеон Стилит Млађи

Имењак Симеона Столпника Старијег и светитељ, Симеон Столпник Млађи, рођен је у Антиохији 521. године, у породици трговаца мирисима која је потицала из града Едесе у Месопотамији. Његов отац Јован погинуо је у земљотресу 20. маја 526. године, а мајка Марта, иначе веома побожна жена, остала је удовица. Она је касније проглашена за светицу, а њен дан обележава се 4. јула. Убрзо по очевој смрти, Симеон је отишао у планинску област Пила, у близини града Селевкије у Сирији. Кад је имао седам година попео се на стуб и постао стилит. Поучио га је Јован, игуман тамошњег малог манастира, који је и сам стајао на стубу. Како бележи писац Симеоновог житија, дечак је у подвижничкој упорности надмашио свог заштитника. Хранио се само расквашеним сочивом и водом, омиљеном храном најревноснијих монаха. Наводно се врло брзо показао као добар исцелитељ и пророк: предвидео је смрт свог учитеља Јована Столпника и персијско запоседање Антиохије 540. године. Симеон се толико прочуо да су многи поклоници долазили да га виде, а посетио га је и антиохијски патријарх Ефрем (527–545). Временом су му подигли и други, подеснији стуб.
Симеон Столпник Млађи преселио се око 541. године на Дивну гору – отуд има надимак Дивногорац – удаљену 16 километара од Антиохије и тамо је подигао стуб на којем је живео. На том месту касније је подигнут манастир који је у следећим столећима имао занимљиву и бурну историју. Симеон је писао теолошке текстове, а сачувана су и два његова писма. Он је предвидео смрт антиохијског патријарха Ефрема и да ће цара Јустинијана И (527–565) наследити Јустин II (565–578). Био је добро обавештен и о збивањима у арабљанском свету, па је 553. године обзнанио смрт Аламундаруса, владара града Хире на доњем Еуфрату, који је педесетак година пљачкао византијске пограничне области. Симеон Столпник Млађи преминуо је 592. године, а црква га слави 24. маја. Његово житије сачувано је у разним грчким верзијама, као и у грузинском и арапском преводу. Занимљив је податак да су све до 12. столећа, дакле шест векова после смрти Симеона Столпника Млађег, за ходочаснике прављене плочице с његовим ликом, заправо својеврсни сувенири.

Алимпије Столпник

Алимпије (Алипије) је рођен у граду Хадријанопољу, али не оном у Тракији (Једрене), него у малоазијској области Пафлагонији. Његов отац убрзо је умро, а мајка није хтела да се поново удаје. Адријанопољски епископ Теодор прихватио је дечака и старао се о њему: најпре га је поставио за економа, а потом за ђакона. А онда је Алимпије кришом отишао на Исток, што је ражалостило епископа Теодора, али и обичне људе из тог краја, па су кренули да га траже. Напокон су га нашли у граду Евхаита на северу Мале Азије и убедили да се врати. Ипак, порив за усамљеничким животом није напуштао калуђера Алимпија. Он је најпре желео да живи на врху оближњег брда, далеко од градске вреве, на месту које му се учинило веома погодним за смерно тиховање, али је то наишло на неодобравање његових поштовалаца. Алимпије се напослетку настанио на једном паганском гробу, на коме је био постављен стуб. У жељи да поништи трагове многобожаца, он је с врха стуба уклонио паганске симболе, поставио је крст и ту се коначно скрасио.
Уз новчану помоћ суграђана, Алимпије је на том месту подигао цркву посвећену светој великомученици Ефимији која му се једном јавила у сну. Уз цркву је остао стуб на коме је наводно боравио више од педесет година. Попут својих претходника стилита, и Алимпије се прочуо као исцелитељ кога је посећивао велики број људи. Према његовој жељи, касније су на том месту подигнута још два манастира, мушки и женски, један с једне стране стуба, а други с друге, па је тај грађевински комплекс наликовао на раскошни свећњак. Алимпије је саставио типике – манастирске „уставе”, који су прописивали начин живота за оба манастира. Тако је, на пример, монахињама било забрањено да се појављују пред мушкарцима. У женском манастиру живеле су и његова мајка и сестра Марија.
Четрнаест година пре смрти Алимпије се разболео. Оболео је од некакве тешке болести ногу, па више није био у стању да стоји, него је могао само да лежи на једној страни. Наводно, живео је више од сто година, а упокојио се пред крај владавине византијског цара Ираклија (610–641). Црква прославља успомену на Алимпија Столпника 26. новембра, а његова лобања налази се у ризници манастира Кутлумуша на Светој гори.

Лука Столпник

Пети у низу великих стилита, Лука Столпник, рођен је у селу Атиком, у области Анатолика у Малој Азији. Премда се за годину његовог рођења наводи 879, вероватно је рођен тек око 900. јер је у време велике глади 927/928. године имао око тридесет година. Потицао је из породице имућног сељака војника. Кад је имао осамнаест година, учествовао је у једном неуспешном походу против Бугара, где је видео погибију великог броја људи. Лука се некако спасао, а тај догађај на њега је оставио веома снажан утисак. С двадесет четири године постао је свештеник, али је још неколико година остао у војсци.
Лука је тежио најстрожем аскетизму, одбацујући породицу и пријатеље, и презирући сам овоземаљски живот. Јео је једино дивље траве, спавао на поду и на себе стављао тешке ланце. Повукао се у манастир Светог Захарија на гори Олимпу у малоазијској области Битинији. Касније је отишао у Цариград, где је четрдесет две или четрдесет четири године провео на врху Евтропијевог стуба у Халкедону, граду који се налази на малоазијској обали преко пута Цариграда. Ту је и умро 11. децембра 979. године, а убрзо је заоденут ореолом светости, па је, како следује светитељима, састављено и његово житије које је сачувано у само једном рукопису из 11. столећа.


***

У ликовној уметности столпници су били приказивани као времешни монаси седе браде и подигнутих руку, смештени на врху мермерних стубова и видљиви једино изнад рамена или појаса. Двојица имењака, свети Симеон Столпник Старији и Млађи, носе кукуљаче (монашку капуљачу). У црквама византијског света постоје њихови многобројни ликови и често, поготово у каснијим столећима, није лако установити о коме се од њих двојице заправо ради. Стилити су од пада са стуба били заштићени једном гвозденом оградом која се налазила око пространог, украшеног капитела. Понегде су насликана и мала врата која охрабрују претпоставку да су унутар стуба могле да постоје и степенице. Каткад су приказане и мердевине прислоњене уза стуб. И у нашим црквама и манастирима сачувао се велики број приказа столпника. Навешћемо само неке од њих: Богородичина црква у Студеници, Свети Петар у Расу, Грачаница, Богородичина црква у Пећи, Дечани, Манасија. На неким приказима написана су и њихова имена, а негде та имена недостају, па се морамо утешити закључком да је реч о безименим столпницима.