Необична вест стигла је недавно из Аустрије. Наиме, уколико неко жели да на посао поведе свог кућног љубимца, тачније пса, то је од сада могуће. Али, само уз два услова. Прво, да пас има дозволу за одлазак на посао! (Разуме се, у пратњи свог власника!) Затим, да се послодавац сложи с тако необичном жељом запосленог.
А да би пас могао да добије дозволу за боравак на радном месту свог газде, треба да положи неку врсту испита и подвргне се бројним физиолошким и психолошким претрагама. Наиме, потребно је испитати да ли је пас здрав, како се уклапа у непознату околину, какав је према људима, како се понаша у напетим приликама које су, нажалост, део радне свакодневице. Да ли ће пас, примера ради, остати „мртав хладан” кад шеф почне да виче на његовог вољеног газду, или ће тог моћника ипак грицнути за руку? И, како се уопште понаша према власнику? Да ли је сувише размажен па извољева и стално прави буку? Какве су му хигијенске навике? Укратко, реч је о теоријским, али и практичним (лабораторијским) испитивањима која треба да увере и самог власника да добро познаје свог пса, а и руководиоца предузећа да је безбедно да такву куцу прими у канцеларију.
Разлози да се пси воде на посао су многобројни и понекад веома сложени, а у извесним случајевима – крајње једноставни. Пре свега, стиче се утисак да кућни љубимци тешко подносе усамљеност због безмало целодневног радног времена њиховог газде. Јер, за време одмора за ручак већина запослених не стиже да оде до свог дома и нахрани љубимца. Дакле, љубимци су сами код куће и пате. Свесни те чињенице, тужни су и њихови власници. Ето разлога за лош радни учинак!

Поред тога, свакодневно стижу подаци који говоре о мобингу (психолошком злостављању на радном месту), лошим међуљудским односима и сличним изразима међуљудске нетрпељивости. Човек који поведе на посао свог пса свакако ће се осетити заштићеним. Имаће уз себе бар једно биће које га сигурно воли, без обзира на све... То је тужнија страна приче која говори о отуђености и непријатељству између запослених.
Познато је да брига о кућним љубимцима уноси равнотежу у живот неуравнотежених људи. Пет тхерапU, или терапију уз помоћ кућних љубимаца, примењују бројни психотерапеути, а подразумева различите приступе лечењу у којима је кућни љубимац увек извесни чинилац. Присуство љубимаца повољно утиче не само на потиштене и нервозне, већ и на оне који пате од болести срца, па и дијабетеса.
Нема сумње да би и ученици били срећни кад би били у прилици да у школу поведу своје четвороножне кућне пријатеље. Каква би то гужва била кад би сви власници паса увели у учионице своје куце! Да ли би наставници с лакоћом делили кечеве? Можда и не би... Али, тај дан по свој прилици неће скоро осванути. Додуше, нико нам не брани да о томе сањамо...