Дочекује нас испред своје нове куће на брдашцету Лештар, на окрајку смедеревског неба. Родна кућа остала му је у Старом Грацком, код Липљана, на Косову, на репу дуге колоне избеглих. Вели да је ово сада његова отаџбина, тих 7,5 ари куће и окућнице. Ту већ петнаестак година наставља да „претаче небо у себе”, исто онако како то чини од првих, данас давнашњих дана, кад је песма запевала у њему. Прву је објавио у петом разреду основне школе, а прву књигу, збирку 1974. године.
С дечачким осмехом показује на три брезе испред куће које наликују онима из руских степа и вели да свака има своје име. Лева је Олга, у средини Волга, а до ње Долга. Зимски је дан, није априли-ли-ли, мада је рођен 1. априла (1947), а Мошо наставља да именом набраја сад голограну дружину са своје отаџбине-окућнице. Храст је Живојин, бор – Острожин, бадем – Горчило, вишња – Вишеслава, трешња – Десанка, дуња – Душанка, три дрена – Миладин, Костадин, Вујадин, шљиве – Дична и Дрчна, а смоква је – Тројанка. Неке су као младице, у путној торби, својеврсној Нојевој барки наших дана, стигле с њим из Старог Грацког. Као и дренов штап из дедине шуме који годинама мази и пази, трудећи се да се правилно осуши и не извитопери, како би се у старости наслањао на дрво детињства.
Наш Момчило и његов Јабучило
Књига песама и краћих прозних записа „Где је лампино дете” Моша Одаловића, која је једногласном одлуком петочланог жирија, међу 28 приспелих дела, успела да окрилати јубиларном, 30. по реду, књижевном наградом „Политикиног Забавника”, на особен начин утаборила је у себе све оно најбоље што је изједрило из стваралачке радионице овог „неизлечивог детета”. Овде је он понудио, и нуди, „довољно грађе и довољно разлога да се оснује Чика-Јовина странка, чији би почасни председник, у нашем времену, био Мошо Одаловић”.
„Тамо, у оно доба/ кад није било струје,/ кренуо дечак Небом/ да звезде препакује!/ Ову ћу у вр крова/ а ону сред дворишта.../ Лаку ноћ, густа ноћи,/ и мрачна чудовишта!/ Мајка му рече: – Немој!/ Ти си лампино дете!/ Помериш једну звезду,/ лаку ноћ, читав свете...”
Песник ће у свом стиховању, потом, запитати „Шта тражиш у васиони”, певати о длаци у јајету, објашњавати због чега М. много нервира околину, питати „Чија је оно трепавица” и исповедати се „Како ме баба лаже”, али и „Како ме деда лаже”. Утрчаће у продавницу мрака, понудити громове на продају и ставити прст на уста и исписати „Пссст, иде страх”, али и поправљати низбрдицу. А кад код Одаловића баба кихне „Апћихаааа!”, цела кућа ће се зањихати а кртица ће на „нервној бази” прекопати ливаду зато што јој је то записано у генетском коду.
За све мајке и оног и овог времена, и оног и овог простора неопозиво ће, потресно и с големом љубави, закључити да „Мама је глагол од глагола радити”, с њом се надвикивати уз помоћ ветра, заједно јурити дугмад за кутију, објаснити како нам је нос загорео, како се стршљен женио, али и како се кокошка преселила у топлије крајеве.
А ко је код Одаловића кућни командант? Отац, наравно! Јер, „Друже тата,/ кућни/ команданте, / деца расту, / ал батине/ памте!/ Пази/ добро,/ и ту лека/ има:/ ВРАТИЋЕМО ТВОЈИМ УНУЦИМА!” Овде љубав врца из сваког стиха, чак и она на шумски поглед, у тепању „Вашко, вашкице”, те „Прасе једно”. И без обзира на то што на крају, с обавезним ускличником, готово вапи „Хоћу велику тачку”, јер нам служи да „кад стигнемо до ње, да мало одморимо!”, код Момчила увек мораш да очекујеш и Јабучила, његовог Пегаза.
 |
Насловна страна награђене књиге у издању завода за уџбенике из Београда |
Овако је било, пчеле ми!
На крају књиге, као својеврсни и животни и песнички животопис, Мошо Одаловић ће, под насловом „Тако је било, пчеле ми”, исписати и ове редове које преносимо на прескок и са, за новине разумљивим, одређеним скраћивањима:
„Мирославка, Јевросима, Илинка, Стана, Милијана, Миодраг, Милисав, Момчило, Михаило и Љубомир. То се зове моје детињство. ДЕСЕТИЦА! Благосно нерешено у оца Тодора и мајке Душанке.
Узбудљиво: чим се пробудиш, већ си у вртићу! Зборно место – кухиња, једина загрејана просторија. У сиротињским земљама и нема другог народа – до кухињског. И ово пишем у кухињи. Замисли, читаоче, за нас десеторо – десет радних столова! Немој да замислиш...
Мојој мајци нико никада није помножио: десет пута девет једнако је деведесет месеци бременитости! Десет војних рокова у благословеној радости. Да смо гугутке, с гнездом бисмо попадали.
„Још си жива, ти старушка моја!”
Жив сам и ја. Ево пишем нешто, да опростиш, о себи.
– Немој што слагат, сине мој!
– Нећу, пчеле ми!
...Субота! Да ми је да сам снажан и важан, да је укинем! Да, због купања. Уз захуктали шпорет на дрва, појачан окласинама, оклипинима, „кужљицама” кукуруза.
Нас дечаке, потапали су у корито као ћебад, поњаве, сламарице, крпаре... Често пред гостима, а „фенирање” је трајало кратко, јер смо били ошишани због вашкица и гњида. Мој плач и побуну пресецали су, ако се тад десе, стричеви Максим и Благоје: „Баци му шаку пепела у уста. Зачепи му пркно окласином, свеца му његовог!” (О купању и пониженом детету најлепше ми је причао Милан Вујадиновић из Штимља. Дао бих три приче за једну његову. „Плашио сам се да ће ме купати и кад се оженим!”)
...Ако је од Голеша црно небо, ја се обрадујем на њиви: „Сад ћемо кући!” А отац – црњи од неба над Голешом. Откуд знам да ме небо баш ту, на њиви, прехрањује. Мени је хлеб у креденцу, а небо нека витла по своме. Бацимо мотике, виле, грабуље – да нас не убије гром! Отац призива громове, а неће га. Он је коприва или нешто накострешеније, што громови радо мимоиђу.
Побожан, а псује. Прави „грудву” од влажне земље и гађа небо, брани њиву. Грудва се сусретне с громом, па одозго, с неба, падају блато, псовке и опиљци грома.
Свађао би се и са светим Илијом, као да су комшије, па дуго, дуго молио Бога да му опрости... Пуно нас је и пуно нам је плодова потребно...”
Песник који поодавно чини све да „мајушни читалац песму прихвати као устав у царевини одрастања” однедавно као слободан уметник – и „докторкин муж” (жена Гордана је угледни педијатар у Смедереву) – свеобухватно користи и умеће својих руку. У сагласју с маштом, разуме се. Илуструје књиге својих пријатеља, а посебно је поносан на свој изум – такозвану лиснату ћирилицу. Зна да од дрвета издеље и изрезбари рам за слику и огледало, полицу, кревет, сточић и столицу – да опреми целу собу, као што је опремио и Горданину ординацију. Успео је и да сагради малени замак за своју унуку, госпођицу Ању, да измисли и направи необичну кућицу за птице, колица за Малог принца... Сам је направио поуздану кацу од дудовог дрвета, запремине 200 литара. Уме да направи косовачку питу са 54 коре, а о Никољдану, својој слави, сам да умеси, украси и испече славски колач.
Лампино дете, песник с много знања, одвајкадашњи раноранилац (устаје у пет изјутра), сваки дан дочекује с осмехом и понавља своју строфу: „Свако јутро које сване/ урачунај у дан више,/ кажи дану: – Хвала, дане,/ што ме чуваш и што дишем.”
