Да је искуство љубави непреносиво, одавно је закључио један наш познати писац. Исто тако, чини се да је свака прича о љубави коју чујемо на известан начин слична стеченом искуству. Иако не лично, оно на посебан начин осветљава људско постојање, потврђујући да је сваки љубавни сусрет, свака љубавна прича јединствена и непоновљива. Ево једне необичне љубавне приче. Реч је о вероватно најславнијем пијанисти двадесетог века, о уметнику пољско-јеврејског порекла Артуру Рубинштајну (1887–1982). Почео је да наступа као дечак, а престао да одржава концерте у осамдесет осмој години...

Нико као Артур...

Кад је 20. децембра 1982. године Артур Рубинштајн умро, његови многобројни обожаваоци и поштоваоци широм света открили су са чуђењем да је остарели музичар десет година раније напустио своју дугогодишњу супругу Нелу због врло младе Енглескиње која је могла да му буде унука... Око Божића 1982. године, пред вратима тридесетпетогодишње Анабеле Вајтстоун окупили су се новинари: очекивали су да отпочне рат око наследства, јер је она заправо била та Артурова последња љубав. Међутим, рат није избио. Анабела је новинарима само кратко изјавила: – У мом животу остала је огромна празнина која никада неће бити испуњена. Артур је био другачији од свих људи. Будио је оно најлепше у свима нама. И после двадесет пет година од тог догађаја, Анабела, сада срећно удата, потврдила је исто: да празнина коју је оставила Артурова љубав није испуњена. У ствари, да се веза међу њима није ни прекинула...
– И даље ми недостаје у сваком погледу – признала је недавно леди Анабела Вејденфелд у разговору с једним угледним британским музичким критичаром, и додала: – Замислите, то вам говорим ја која сам срећно удата за дивног човека какав је Џорџ Вејденфелд. Али, то су осећања која се не могу мењати нити надокнадити. Чињеница да је у мом животу постојао неко као Артур значи да ће он увек бити са мном, увек у мени. У ствари, не бих могла да опишем на који начин ми недостаје, јер је он стално ту. Пре годину дана леди Вејденфелд приредила је у Лондону низ концерата у знак сећања на великог музичара који је током безмало целог двадесетог века дизао на ноге посетиоце на концертима, свирајући с једнаком страшћу и Моцарта, и Шопена, и Албениза и Рахмањинова... Одлазио је у Белу кућу који год да је председник Америке тамо живео, друговао с Пикасом, Стравинским и Чарлијем Чаплином.
Артур Рубинштајн рођен је у Лођу 1887. године. Веома рано откривена је његова невероватна музичка надареност – свирачка техника која је била јединствена, пре свега по томе што је свирање Артура Рубинштајна деловало потпуно природно. Иако су се тиме бавили многи музички критичари, нису успели у потпуности да објасне тајну његовог савршено кристалног али истовремено заобљеног и пуног тона.
Артур Рубинштајн није био страствен само на концертном подијуму већ и у животу уопште. У младости је имао читав низ љубавних пустоловина. Онда се оженио Нелом, кћерком пољског композитора Емила Млинарског. Артуру је тада било четрдесет пет година, а Нела је била упола млађа. Добили су четворо деце и купили куће у Паризу и на Беверли хилсу.

Прва љубав

Последња Рубинштајнова љубав: госпођа Вејденфелд данас.

Анабела Вајтстоун, Артурова последња љубав, шездесет година млађа од њега, рођена је у Лондону. Била је кћерка команданта Краљевске морнарице. Као веома млада почела је да ради у концертној агенцији у британској престоници. Ту је први пут срела Артура Рубинштајна. Годину дана касније срела га је поново у Шпанији, где је радила за шпанску агенцију „Кесада” у Мадриду. – Чим је ушао у агенцију, мене је одједном нешто снажно обузело – ни после више од тридесет пет година леди Анабела није заборавила тај сусрет. – Био је харизматичан и неописиво заводљив човек. Имао је чаробну моћ да осетите како сте најлепша, најпаметнија, најзанимљивија жена на свету, да нико други не постоји – само ви. У то време Анабела је навршила двадесет три године. Артур осамдесет три! Био је њена прва љубав. – Кад је почела наша љубавна веза, он је за мене био најпривлачнији човек кога сам имала прилике да упознам. То није била нека старачка сексуална лудорија. Он је једноставно био човек ван времена, а толики шарм и жеља за животом чинили су га магнетски привлачним. Многе девојке за њим су губиле памет. Ја сам знала и за бројне пустоловине које је имао до тада. Већ прве вечери кад су изашли, Артур је објаснио Анабели колико се осећа усамљеним: – Између њега и његове жене од почетка је постојало дубоко неразумевање. Већ годинама су једно другом „ишли на живце”. Мучили су се међусобно без потребе. Па ипак, Рубинштајн јој је напоменуо да ће морати да се крију од јавности. У тим годинама није желео да изазива скандал. Бринуо је не само за свој углед, већ и за углед своје супруге, деце и унучића.
Кад је схватила колико је заљубљена, Анабела је била неутешна. Није видела начина да реши тај свој огромни љубавни и емотивни изазов. Хтела је да га напусти, истовремено схватајући да тако напушта и сам живот. Артур јој се јављао с разних страна света и долазио кад је могао. Толико су добро крили ту своју необичну везу да су за њихову љубав знали само људи из агенције у којој је Анабела радила. Као и њени родитељи. Кад су сазнали да се заљубила у шест деценија старијег човека, закључили су да је узалудно да се љуте и спречавају је. Уосталом, и њима се Артур допао чим су га упознали.
– Коју сте школу похађали? – упитала је Анабелина бака Рубинштајна. Била је неколико година млађа од њега! Напослетку је и Нела Рубинштајн схватила да је њен муж озбиљно заљубљен. Две жене никада се нису сукобиле, али непријатељство је било очигледно. На крају, Артур је одлучио – он и Анабела настанили су се у Женеви. Сваке године за њен рођендан водио је у Израел где су проводили време с Голдом Меир, Менахемом Бегином и другим важним личностима Израела. – Једног дана Артур ми је јавио да нам на чај долази израелски премијер. Била сам веома узбуђена. Отрчала сам до прве посластичарнице и купила најбољу торту. Дошла је Голда Меир и појела целу торту! Том приликом је рекла: „Артуре, за мене на свету постоје само двојица великих пијаниста. Ти и мој унук!”

Срећан кад су други срећни

Споменик Артуру Рубинштајну у Лођу, граду у којем је рођен 1887. године

После опроштајног концерта Артура Рубинштајна у Вигмор холу 1976. године, Анабела је наставила да живи с њим. Био је већ потпуно слеп: – Последње две године Артур је боловао, али није изгубио разум. И даље је био најпожељније и најпријатније могуће друштво. Није ми било тешко да бринем о њему. Схватала сам то као преимућство, а не као терет. Био је ведар, љубак и врло, врло забаван.
И тако стижемо до најзанимљивијег дела ове љубавне бајке. Наиме, Анабела Вејденфелд сматра да је Артуров дух довео њеног садашњег мужа Џорџа до је. Наиме, десет година после Артурове смрти добила је позивницу од Артурових пријатеља да посети Јерусалим. Имала је четрдесет пет година. Међу званицама био је и лондонски издавач Џорџ Вејденфелд. Анабела је имала утисак да је Артур уприличио тај сусрет. Као, уосталом, и остатак њеног живота.
И данас, четврт века после смрти Артура Рубинштајна, говори се безмало једнако о његовом тумачењу клавирске музике. Сви музиколози се слажу да је Рубинштајнов тон био кристалан и јасан јер је пијанисту красио посебан став према животу: Артур Рубинштајн био је особа која се веселила сваком дану. Посетиоци његових концерата и данас се сећају како су с Рубинштајнових реситала одлазили с осмехом на уснама, не додирујући земљу.
– Он је живео пуним животом, од почетка до краја – објаснила је британском музикологу последња љубав Артура Рубинштајна, леди Анабела. – Тражио је да му се чита свака књига која му се чинила занимљивом. Одлазио је на концерте, изложбе, упознавао младе пијанисте и помагао им. Био је срећан кад би видео да му полази за руком да усрећује друге људе. Мислим да је у томе била тајна његовог успеха, тајна његовог свирања и тајна његовог непоновљивог тона. Он је био бескрајно великодушан .