Кинески зид, један од највећих утврда у свету, почео је да се гради у 3. веку пре наше ере, а са повременим прекидима и рушењима подизан је све до 17. века. Првобитна намена овог грађевинског подухвата, који и данас оставља дубок утисак на све посетиоце, била је да заштити Кину од навале Хуна и манџурских Татара. Кинески зид је дуг око 2500 километара, висок 16 метара, при основи широк је око 8 метара, а на горњем делу 5 метара. Сматра се да је то једина грађевина на планети Земљи која се може видети из свемира.
Сличне одбрамбене бедеме, истина не тако величанствене и дугачке као Кинески зид, подизале су и друге цивилизације како би заштитиле неке своје области и градове. Тако је у Римском царству био познат чувени Хадријанов бедем (Валлум Хадриани) у Британији, подигнут како би се спречили упади варварских племена са севера. Римски император Хадријан (117–138) појавио се на британском острву 122. године и у његовом присуству почело је грађење зида од обале Северног мора до Атлантског океана. Главни део радова завршен је већ 128. године, али је бедем касније дозиђиван и ојачаван. Овај зид, који се у дужини од осамдесет римских миља протезао од места Солвеј Форт до Њукасла, на месту где је британско полуострво најуже, убедљиво је сведочио не само о способности и снази римске инжењерије него и о огромним размерама моћи Римског царства.
И у Византији је било сличних подухвата, а најпознатија су два: Дуги зид и Хексамилион. Осим њих било је и других али скромнијих димензија и мањег значаја.

Дуги зид (грчки: Макрон Теихос), који је у сачуваним изворима носио и назив Дуги зидови, дакле у множини, или, како га назива византијски калуђер и хроничар Теофан, који почетком друге деценије 9. столећа пише своје дело, Зид цара Анастасија, био је систем утврђења који је подигнут западно од Цариграда. Древни извори унеколико су несагласни колико је био удаљен од византијске престонице. Док Прокопије, историчар епохе императора Јустинијана И Великог (527–565), бележи да је Дуги зид био удаљен од Цариграда два дана пута, дотле Ибн Хордадбех (око 825 до око 912), арабљански географ персијског порекла, наводи четири дана пута. Како било, остаци овог дугачког бедема налазе се на око шездесет пет километара од Константинопоља и протежу се од морске обале недалеко од града Селимврије на трачкој обали Мраморног мора до јужних обала Црног мора.
Истраживачи који су се бавили остацима овог одбрамбеног система сматрају да је Дуги зид био дугачак четрдесет пет километара. Јужни део овог високог бедема, који је требало да штити прилазе византијској престоници, није одолео зубу времена и готово да је нестао с лица земље, али су његов средишњи и северни део у прилично добром стању. На основу сачуваних остатака може се доћи до података да је Дуги зид био дебео 3,30 метара, док се његова висина процењује на око пет метара. Био је направљен од тврдог, ружичастог малтера с комадићима цигле у техници која се приметно разликовала од оне коришћене у изградњи цариградских зидина у 5. веку.
Бедем је имао куле, правоугаоне и многоугаоне, као и утврђења с капијама и спољашњим рововима. Куле су биле гушће постављене у јужним него у средишњим и северним деловима бедема, а разлог за такав распоред проистицао је из најмање две околности. На јужној страни налазио се чувени пут Виа Егнатиа, саобраћајница која је, преко Солуна, повезивала Цариград са Драчем, најважнијом византијском луком на Јадрану. Уз то, земљиште уз јужни део Дугог зида било је подесније за кретање војске према Цариграду. С друге стране, предео уз средишњи и северни део Дугог зида био је брдовитији и прекривен растињем које је у великој мери отежавало прилаз. Отуда је било и лакше бранити тај део великог зида. Датум изградње Дугог зида унеколико је споран. Док неки истраживачи сматрају да га је подигао цар Анастасије I (491–518), други су склони да верују како је градња почела знатно раније, већ после 447. године. Међутим, подигнути бедеми страдали су у разорном земљотресу из 478. године, а обновио их је император Анастасије I између 495. и 505. године. Дуги зид није испунио наде и очекивања оних који су га подигли. Један од основних разлога његове недовољне делотворности била је велика дужина која је за правовремену и сигурну одбрану захтевала велики број војника. Због тога се дешавало да су га у више наврата, почев од 559. године, нападачи једноставно пробили. Тако, на пример, Дуги зид није био никаква препрека за Аваре и Словене када су у лето 626. године дошли пред Цариград и неуспешно опсели византијску престоницу. Каснија повест овог великог одбрамбеног система, нарочито после 7. века, у великој мери остала је замагљена.
Према уводу у новелу број 26, царску наредбу Јустинијана I, види се да су постојала два викара Дугог зида, двојица, државних службеника који су се старали о овом одбрамбеном бедему. Један је био предвиђен за војне послове, а други за цивилну администрацију. У каснијим столећима командант одговоран за одбрану бедема звао се „шеф” зидина (комес тон теицхеон). Занимљиво је напоменути да су у Првом балканском рату бугарски одреди у јесен 1912. године победоносно кренули према Цариграду и зауставили су се на шездесет километара испред Истанбула, што значи да су прошли и остатке Дугог зида. Кретали су се истим путем као и њихови далеки преци много столећа раније. Међутим, због болести у бугарској војсци и односа са савезницима, Србима и Грцима, напредовање је заустављено и склопљено је примирје. Двојица бугарских археолога, Б. Филов и П. Орешков, пратећи офанзиву својих сународника, искористили су јединствену прилику да на лицу места почну проучавања углавном трошних остатака Дугог зида. У деценијама које су уследиле, све до нашег времена, више научника писало је о Дугом зиду, а неки су и непосредно учествовали у археолошким истраживањима овог занимљивог одбрамбеног бедема. Иначе, термин Дуги зид коришћен је и за неке друге бедеме у Византијском царству: за онај уз град Херсонес у Тракији, као и за такозвани лимес Таурицус на Криму.




Осим Дугог зида, Византинци су саградили још један сличан одбрамбени бедем. Реч је о такозваном Хексамилиону који се налазио на Истмосу, месту где се додирују тло полуострва Пелопонеза и средње Грчке. Реч је о дугачком бедему који се пружао између Саронског и Коринтског залива и који је требало да брани полуострво од напада непријатеља са севера. Иначе, грчка реч хексамилион у преводу значи „шестмиљаш”, односно „зид од шест миља”. У античкој историји је у разним временима долазило до напада на Пелопонез. Зна се да је град Коринт био утврђен још у древна времена, пре чувене најезде персијског владара Ксеркса 480. године пре наше ере. Ипак, намера да се на Истмосу направи бедем који би штитио полуострво Пелопонез настала је тек у 3. веку током велике кризе у Римском царству. Било је то раздобље владавине војничких царева, време једне од највећих економских криза у светској историји, доба велике анархије, несигурно и смутно. Ипак, тек су разарања која су починиле трупе германског вође Алариха крајем 4. века, када је он готово господарио знатним деловима Балканског полуострва, на посебан начин оживела некадашње планове. Познато је да је овај ратоборни и даровити варварин после напуштања Балкана и одласка на Запад 410. године заузео Рим. Његов величанствен улазак у Вечни град снажно је одјекнуо, па је као једну од последица имао и у изградњи нових, моћнијих бедема у Цариграду. Житељи „новог” Рима свакако су желели да избегну судбину „старог”, па је цар Теодосије II (408–450. године 413. подигао нове бедеме око престонице. Отприлике у то време, у првим годинама друге деценије 5. столећа, када су подизани цариградски бедеми Теодосија II, отпочела је и изградња зида на Пелопонезу. Зид је био дебљине десет римских стопа, односно око три метра, а висок приближно осам метара. Бедем је имао куле првобитно правоугаоног облика. Велика тврђава била је смештена надомак некадашњег Посејдоновог светилишта на Истмосу. Током времена Хексамилион је очигледно доспео у прилично лоше стање, па га је у 6. веку обновио Јустинијан I. Овај бедем требало је да брани Пелопонез у време најезде Словена, али изгледа да није био делотворан јер су они прошли Истмос и населили делове полуострва. Штавише, са Пелопонеза су на својим пловилима доспели чак и на острво Крит. Византијски историчар Никита Хонијат бележи да Истмос није био добро брањен приликом доласка крсташа 1205. године. Хексамилиион је најбурнију историју доживео у 15. веку. Најпре га је византијски цар Манојло II Палеолог (1391–1425) поново изградио 1415. године, па је следећих пола столећа служио као одбрамбени појас према Пелопонезу, односно Мореји, како се полуострво често називало у позном средњем веку. Тај бедем, који се у дужини између седам и осам километара протезао од Коринтског до Саронског залива, према једном извору имао је сто педесет три куле. Други извор, међутим, наводи сто тридесет мањих и девет великих кула, као и тврђаве на оба краја бедема и својеврсни замак на месту Јустинијанове утврде на Истмосу.
Под будним оком цара Манојла II Палеолога, Хексамилион је завршен у року од само двадесет пет дана, од априла до маја 1415. године. Био је то грађевински подухват достојан дивљења који је код многих савременика изазвао велико одушевљење. Под веома снажним утиском били су и Венецијанци, али им то није сметало да љубазно и суздржано одбију да учествују у трошковима за његову изградњу. Отуда је финансијски терет пао на исцрпљено Византијско царство. Расходи су збиља били толико велики да су многи житељи и земљопоседници радије изабрали бекство на млетачку територију него могућност да остану као најамни радници или да осиромаше услед великих пореза. Штавише, било је и оних који су се отворено побунили, али су такви приморани на послушност. Изградњу Хексамилиона пратио је и настанак читавог низа необичних пророчанстава за које се веровало да их је изрекла чувена Питија у Делфима, у време персијског напада на Грчку који је предводио Ксеркс. Први који је забележио ова предсказања био је италијански хуманиста и путник Ћиријако из Анконе. Пророчанства казују о четири зида на Коринтском заливу, од којих ће три пасти под налетима непријатељских одреда, а само ће четврти одолети и показати се неосвојивим за насртљиве стране војске. Прва три зида, како се могло тумачити после свега што се догодило, тицала су се ранијих покушаја са изградњом или обновом Хексамилиона. Пророчанство је најављивало да ће се четврти зид показати као последња и највећа препрека непријатељима Грчке. Они ће бити одбијени и поражени када, како се наивно веровало, „бор падне на земљу и када из њега избије крв”. Управо ће градитељ четвртог зида бити рођен под срећном звездом. Премда нису помињана никаква имена, било је очигледно да се мисли на тадашњег деспота и византијског намесника на Пелопонезу, а каснијег цара Константина XI Драгаша Палеолога (1449–1453). Као и многа друга, ово пророчанство, које је било израз дирљиве и очито неутемељене вере у будућност, показало се као тужна заблуда. Као што је већ речено, Хексамилион су најпре пробили Словени а касније и Турци, а онда га је, по четврти пут, 1444. године градио деспот Константин Палеолог. Завршетак ове изградње пробудио је нову наду, па је чак и Висарион, некадашњи митрополит Никеје а тада папски кардинал, удобно смештен у Риму, упутио Константину дугачко писмо са оптимистичким честиткама. У завршетку бедема знаменити духовник видео је само сјајни почетак обнове хеленског духа на Пелопонезу. Колика је то била утопија показало се врло брзо. Упркос полетној и јуначкој одбрани византијских бранилаца, османлијски одреди султана Мурата II (1421–1451) запосели су бедем на Истмосу 10. децембра 1446. године. На тај начин учинили су ништавним пророчанство које је грејало последње наде Византинаца и недвосмислено им ставили до знања да немају чему да се надају. Истина, Венецијанци су касније, 1462. године, обновили Хексамилион али то више није било толико важно јер су Османлије, предвођене новим султаном Мехмедом II Освајачем (1451–1481) у међувремену, 1460. године, освојили византијске области на Пелопонезу