Постоји већ чувена легенда према којој су баке приврженије унуцима него што су некада биле својој деци. Многе баке би се заклеле да је тај древни мит истинит. (Неке чак сматрају да реч бака, треба да се у свим приликама пише великим почетним словом). Међутим, будући да је ипак реч о легенди која поврх тога говори о осећању љубави, дозволићемо да свако задржи сопствено тумачење и уверење.
Титулом баке 1991. године била је почаствована наша позната књижевница Светлана Велмар Јанковић. Те године родио се њен први унук Марко. Убрзо се дечаково име прославило, управо по књизи коју му је његова бака Светлана посветила. Била је то књига за децу, и говорила је о древним српским владарима и јунацима. Занимљиво је да ова збирка није понела име неког од њих – на пример светог Саве или деспота Стефана Лазаревића, или, пак, Душана Силног. Бакина рука пожурила је да истакне и подвуче тај за њу судбоносни догађај, да открије свима разлог и снагу свог надахнућа. Зато је свом књижевном делу наденула следећи наслов: „Књига за Марка”.
„ОвукњигусамзамислилаинаписалакаопоклонмомунукуМаркуЂ. Протићу. Алионајезамишљенаиписанакаопоклонсвимдругимдевојчицамаидечацима, аковоледачитају. Акобашиневоле – мождаћесепредомислитидокбудучиталиовукњигу, поштонећесвиснутиоддосаде”, написала је у уводу „Књиге за Марка” Светлана Велмар Јанковић.
Било је то 1998. године. Нешто касније, „Књига за Марка” освојила је и награду „Политикиног Забавника” за најбоље књижевно дело намењено младима: читала су је деца на разним странама света. Светлана Велмар Јанковић наставила је да пише књиге за одрасле, али и децу... Године су пролазиле. Читава деценија.
Онда прича о књизи добија сасвим другачији ток. Бавећи се годинама радио режијом, Брансилава Стефановић, професор на Факултету драмских уметности у Београду, долази на замисао да од „Књиге за Марка” направи књигу која се слуша. Тачније, аудио–књигу. Разуме се, будући да је то најзанимљивије, прво је почела да размишља (и машта) о подели улога... Односно, како би се холивудским речником казало – о кастингу.

Глас приповедача

Књига која се слуша.

Ко би, на пример, могао да буде жупан Стефан Немања? Чији глас би највише одговарао светом Сави? А ко би био добар мрав? Или медведица? Краљевић Марко? Напослетку, чији би глас могао постати глас самог приповедача?
Редитељка се напослетку досетила да би најједноставније решење могло да буде и најзанимљивије. Главну и једину улогу, улогу приповедача који ће потом тумачити и све ликове који се појављују у причама, понудила је – баки. Госпођи Светлани Велмар Јанковић.
Имате само једну прилику да погодите да ли је књижевница прихватила ову глумачку улогу!
Ова бака доказала је како је у стању да се упусти у луду пустоловину од које би већина устукнула. Писац књиге одважно је прихватио обимну улогу која траје више од четири сата! Сада можемо само да замишљамо како је било на снимању. Вероватно напорно и узбудљиво. А, исход – још узбудљивији.
„Књига за Марка” постала је звучна књига захваљујући издавачкој кући „Софос” из Београда. У режији Браниславе Стефановић, (дизајн звука Добривоје Милијановић,) приче су снимљене на два ДВД–ја, који се налазе у осликаној кутији са исцртаном мапом замишљених догађаја и сличицама јунака које треба налепити на одређено место. Ту су и украсни беџеви као и штампана књижица – „Напомене за децу” Светлане Велмар Јанковић. н У ствари, напомене су нека врста сажетка сваке од седам прича. Објашњење шта се заправо дешава. „Глумица” као да је желела да, пре него што је слушалац чује, истакне да је она ипак – писац.
Али, вратимо се звуку. Док на екрану искрсавају једноставни цртежи илустратора Јована Микоњића, кроз музичку завесу Драгана Митрића пробија се један озбиљан, мада ипак глас баке...

Исто, али другачије

Да ли допире из неких давних времена? Музика тако нешто наговештава, а слике нас враћају у садашње време. Све заједно, дочаравају једно маштовито тумачење текста које подразумева и оно што је некада било и ово што је сада. И баш кад смо хтели да заустимо како глас који допире до нас звучи безмало суздржано и строго, долази до потпуног преокрета! Приповедач почиње да глуми разговор између дечака и мрава! Односно, два мрава! Глас писца тачно је знао како треба да звучи монолог једног дечака или медведице, јер их је он измислио, као и све ликове ових напетих и поучних прича из детињства јунака наше историје.
Реч је, дакле, о сасвим необичној звучној књизи. Бројни су примери да се глас писца забележи као изворни начин тумачења одређеног књижевног дела. Најчешће, како време пролази, пишчево тумачење све више добија на снази и чини се као једино могуће. Једино истинито. Писац је тај којме, свесно или не, највише верујемо онда кад дотакне још једно наше чуло. А то је чуло слуха. Тон гласа, а уз њега и музика, као и цртежи, једноставно обузимају читаоца. Овога пута писац не чита само једну песму или причу, – већ читаву књигу, од корица до корица. У томе се крије посебност овог издања.
Преслушавши „Књигу за Марка”, поставили смо питање Светлани Велмар Јанковић да ли је ова нова, звучна књига иста као и она штампана на хартији пре десет година у издању „Стубова културе”.
„То је потпуно иста књига. Од речи до речи” – потврдила је мирно списатељица.
Али, како може бити иста књига коју читамо у себи, и она коју вам лично чита једна бака? И то управо она која је све те приче измислила!