У децембру 406. године Германи су, повлачећи се пред најездом дивљих Хуна, прешли Рајну и упутили се на запад. Непуне три године доцније, у заједничком походу неколико племена, Суеви, Алани и Вандали прешли су Пиринеје и продрли у римску провинцију Хиспанију, пространо и богато полуострво навикнуто на рад, ред и мир царства. Мачем и огњем покорили су градове, а земље међусобно поделили.
Визиготи нису учествовали у првом таласу варварске најезде пошто су били заузети харањем по Италији и пљачком и рушењем самог Рима. Бројнији и организованији од осталих варвара, они су се прво населили у Окситанији, са северне стране Пиринеја, али су убрзо проширили своју власт и на југ и, мало-помало, покоравајући једну по једну грофовију, заузели читаву Хиспанију. У Визиготији је романизованих староседелаца било десетак пута више него Гота, али освајачи су били ратници и било им је лако да одрже власт над мирољубивим Хиспанима. Убрзо су Готи заборавили свој језик и примили католичанство.
У временима која су наступила после смрти пророка Мухамеда изгледало је да је ширење ислама незаустављиво. Из Арабијске пустиње, преко Месопотамије, ислам се незадрживо ширио по Леванту, северној Африци, све до Атлантика. Понесени дотадашњим успесима светог рата, арапске војсковође и калифи бацили су око на визиготску Хиспанију.

Тарикова стена

Визиготска монархија била је изборна. После смрти краља круна Визиготије није аутоматски ишла сину, већ се наследник бирао међу његовим потомцима или најугледнијим властелинима. Такав обичај приликом сваке династичке промене изазивао је трзавице а неретко и грађанске ратове. Кад је умро краљ Витиза, готски великаши поделили су се на две партије. Једни су подржавали и за краља изабрали Родерика, док су се други, који су желели да престо заузме Витизин син Акила, незадовољни подигли на устанак. После кратког грађанског рата, бројчано надјачани побуњеници за помоћ су се обратили суседима, мароканским муслиманима. На ту замисао дошао је гувернер Сеуте, војвода Јулијан. Он је, каже легенда, за то имао личне разлоге. Ако је веровати гласинама допрлим до данашњих дана, војвода Јулијан послао је своју кћерку у готску престоницу Толедо, да се тамо образује. Краљ Родерик је у предаху између два војна похода бацио око на младу и лепу племкињу из провинције па је завео, али како с њом није имао озбиљне намере, убрзо је вратио оцу у Сеуту. Видевши обешчашћену кћерку сломљена срца, војвода Јулијан, иначе византијског порекла, заклео се да ће се осветити подлом и вероломном краљу. Зато се придружио побуњеницима, али се, увидевши њихову немоћ, обратио моћном муслиманском генералу Муси ибн Нусаиру, вицекраљу северне Африке и освајачу Балеарских острва. Муса је саслушао његове захтеве и обећао му да ће учинити све што је у његовој моћи не би ли Јулијану помогао да опере образ а Визиготима да имају бољег и часнијег краља. За извршење тог задатка задужио је свог човека од највишег поверења Тарика ибн Зијада, гувернера Тангера. Свом изасланику дао је јасно наређење да пошаље малу јединицу као извиђаче, али да никако не води велику војску јер се не зна какве опасности вребају преко мора.
Тарик је поступио по своме. Последњег дана априла 711. године, Тарик и седам хиљада ратника под оружјем, већином Бербера, укрцало се на бродове плаћене Јулијановим златом и прешло мореуз. На европско тло искрцали су се у подножју велике стене која се тада звала Калпе, а од тог дана носи име Тарикова стена (Јаб ал Тарик) – Гибралтар. Кад су се и последњи борац и коњ нашли на копну, Тарик је наредио да се бродови спале и обратио се војсци:
„Браћоуисламу! Испреднасјенепријатељ, изанасдубокоморе. Кућисенеможемовратитијерсубродовиизгорели. Можемобиратиизмеђупобедеиликукавичкесмртидављењем. Коидесамном?”
Сви су кренули.

Челична рука

У то доба краљ Родерик је са својом војском гушио устанак не северу, у подножју Пиринеја. Кад му је стигла вест о доласку непријатељске војске, свестан опасности без оклевања је похитао ка југу не би ли им се достојно супротставио. Војске су се судариле у мочварама око реке Гуадалете, на самом југу Хиспаније. Визиготи су потучени до ногу а Родерику се заувек изгубио траг.
Тарик и његови пустињски ратници јахали су брзе дугоноге коње и напредовали су као олуја. Пред њима је падао град по град. Но, рећи падао ипак је претерано. Мавари су готово свуда наилазили на веома слаб или никакав отпор. Разлог томе било је незадовољство народа Хиспаније својим германским владарима који су прогонили Јевреје, а латинским становништвом владали челичном руком. Само је Германима било допуштено да носе оружје, намети које су плаћали Латини били су велики, осионост визиготске властеле неподношљива. Зато су Арапи уместо отпора наилазили на широм отворене градске капије и пред њима на групе грађана, хришћана и Јевреја који су им желели добродошлицу и преговарали о условима предаје. Нудили су покорност а тражили мир, заштиту имовине и право исповедања вере. Веровали су да им живот под Арапима не може бити тежи и мукотрпнији него под Германима. Време је показало да су били у праву – Арапи су били подношљивији и толерантнији господари. Многи готски племићи такође су прихватили нову власт. У замену за поштовање поседа, кметова и друштвеног положаја и привилегија, како племићких тако и црквених, они су се обавезали да за владара признају калифа који је столовао у далеком Дамаску, у Сирији. Валији, султановом намеснику у Хиспанији, писмено су обећали да ће према њему бити искрени и поштени, да неће учествовати у заверама против власти, да ће му плаћати годишњи харач. Ови уговори потписани су и између маварских освајача и великопоседника, грофова који су владали великим сеоским пространствима. Своја права изгубили су само краљ Родерик, за кога се веровало да је жив и да се крије негде у планинама, и они који су пружали отпор. Краљевски поседи и поседи обесправљених племића припали су освајачима, осим једне петине која је постала власништво калифа.
Арапе је понела ненадана победа и слава. Чувши о успесима свог потчињеног, Тарика, Муса, вицекраљ Магреба, пожурио је да види о чему је реч. Када је с малом групом искусних војника прешао мореуз, Тарик се са својом војском налазио далеко у залеђу. После двеста километара јахања, Муса је напокон нашао Тарика. Он је сјахао с коња и поклонио се команданту, а побеснели Муса га је распалио бичем преко леђа урлајући: „Ко ти је дозволио да идеш тако далеко? Ја сам ти наредио да упаднеш и повучеш се.”
Схвативши каква му се могућност пружа у овим плодним и богатим а небрањеним зеленим земљама, Муса је пожурио да и он приграби свој део славе. Из Африке је довео неких 18.000 коњаника, овога пута Арапа доведених издалека, из Јемена, Сирије, Либана. Први задатак им је био да Тарику обезбеде одступницу. Али, Тарик је незадрживо напредовао и одступање је изгледало мало вероватно. Тада је и Муса прешао у офанзиву и два генерала покорила су читаву Хиспанију. Полуострво за чије је освајање Римљанима било потребно два века, Мавари су освојили за свега неколико година.
Муса је намеравао да настави са освајањем ка северу, али му је из далеке свеарапске престонице Дамаска стигао позив од султана. Поносан на своја достигнућа, Муса је отишао до врховног калифа, али је убрзо ухапшен и смакнут као уротник. Врховна власт уплашила се његових успеха.
Арапи су Иберију звали Ал-Андалуз – земља Вандала, како су звали све Европљане. Ту су се задржали скоро седам векова, иако је хришћанска контраофанзива, реконквиста, почела рано. Међутим, тај процес био је спор, те су се последњи Арапи повукли из Шпаније тек 1492. године.

Уметност наводњавања

Арапска цивилизација је баш у Ал-Андалузу доживела врхунац, увелико превазилазећи достигнућа остатка исламског света. Власт се заснивала на комбинацији чврсте руке и толеранције. Правила су се знала. Арапи, тада звани Мавари, били су дубоко одани исламу и издајнике у својим редовима нису трпели, а прелазак муслимана у хришћанство био је грех који се плаћао главом. С друге стране, већина становништва остала је хришћанска јер се нови господари нису мешали у приватне ствари, као што је вера. Било је прелазака хришћана у ислам, али то се увек догађало добровољно. Арапима мисионарство није ишло у корист. Под њиховим режимом муслимани, како рођени тако и исламизирани, били су ослобођени највећег дела пореза. Увећање броја муслимана значило је смањење државног буџета, а то ниједна држава не воли. Зато су државни благајници веома бурно реаговали на сваки покушај исламског мисионарства.
Арапи су са собом донели велике новости које су утицале на убрзан развој друштва. Из Египта су доведени агрономи који су у Ал-Андалуз донели древну уметност наводњавања пољопривредних имања, технологију долапа, канала и пумпи, расађивања и гајења пољопривредних биљака и одржавања земље. Донели су и нове биљне врсте – пиринач, шећерну трску, агруме, леблебије и арапско жито које је овде зрило шест недеља по сетви. Донели су и нове технике зидања, уметност израде керамичких плочица. Римски рудници који су током готске власти запуштени и заборављени, поново су отворени. Градови су били богати и имали су јавни водовод и канализацију. Из арапских времена остало је неколико ремек-дела архитектуре, међу којима се истичу тврђава Алхамбра у Гранади и џамија у Кордоби.
Арапи су широм Ал-Андалуза основали школе. Ту су основали и прве факултете, скоро два века пре европских, где се изучавало арапско писмо, математика, астрономија, географија, медицина. Овде су арапски бројни систем и револуционарна иновација – нула први пут употребљени у Европи.
У релативном миру и благостању многи хришћани Ал-Андалуза, посебно градско становништво, потпуно су прихватили арапске обичаје, писмо и културу, при том очувавши своју веру. Ти поарабљени хришћани звани Мосарапи, баш као и Јевреји, учествовали су у културном и научном животу Ал-Андалуза. Њих је највише било на југу, посебно у данашњој Андалузији. Мосарапи су као породични језик већином користили романски, док су се у јавном животу служили арапским. Ти двојезични хришћани одговорни су за велики број арабизама у савременом шпанском језику. Мосарапи су били најподложнији исламизацији, па је при крају арапске владавине на Иберијском полуострву, у последњем упоришту Мавара, у гранадском калифату већина становника већ била прешла у ислам, док су хришћани чинили свега једну петину.

По успешно окончаној хришћанској реконквисти, Јевреји и муслимани су протерани а Мосарапи су се постепено европеизовали и нису се разликовали од остатка становништва