Велики је обим дела која је овај занимљиви човек, професор Лицеја, Артиљеријске и Велике школе у којој је био именован и за ректора, плодни писац и први образовани урбаниста Београда, остварио за живота. Набројан је само мали део разноврсних активности Емилијана Јосимовића. Сама чињеница да је 18. септембра 1845. године у двадесет другој години постављен за хонорарног професора Лицеја у Београду, а да је до те године учио и завршио основну и средњу математичку школу у Карансебешу, филозофију и инџинерске (инжењерске) науке на Универзитету и Политехници у Бечу, изучио зидарски занат, био „дијурниста” (онај који ради за дневницу) на грађењу Бегејског канала и радио као инжењер на изградњи прве железничке пруге у Мађарској, изазива неверицу и дивљење. У то време школовање је било знатно краће. Основне школе и факултети трајали су по три, а средње школе шест година. То донекле објашњава како му је то пошло за руком, али Емилијанов труд и упорност били су на првом месту.

Уважени професор

Библиографски подаци о Емилијану Јосимовићу су скромни. Као година његовог рођења најчешће се узима 1823, место Стара Молдава у Румунији. Пошто су Јосимовићи српска породица, претпоставља се да је за време Кочине крајине његов деда пребегао у Румунију, као и да се Јосимовићева породица или један њен део касније вратио у Србију, која је хатишерифом из 1830. године добила извесне слободе.
Хатишериф је највиши турски државни декрет, својеручно писмено султаново наређење. Хатишериф из 1830. године прочитан је на Ташмајдану, непосредно уз садашњу цркву Св. Марка. Овим хатишерифом султана Махмуда Србија је добила унутрашњу аутономију, Милош Обреновић је проглашен за кнеза, а Србима је омогућена слобода вере и право избора митрополита. На основу овог акта створена је нова државна организација, и започет је развој државно-правних институција који су водили до потпуног осамостаљења Кнежевине Србије.
У Румунији је Емилијанов отац по завршетку школовања постао официр у саставу трупа Војне границе. Емилијан је 1831. године уписао основну школу у Карансебешу. У Лугошу је завршио математичку војну школу. Највероватније је Емилијанов отац умро релативно млад не успевши да ишколује децу, јер се за даље школовање Емилијана и његовог млађег брата Арсе побринуо њихов старији брат Јова уз помоћ Капетан-Мише Анастасијевића. У то време породица је већ живела у Србији, на острву Поречу у близини Милановца где се Јова бавио трговином и пословао с Капетан-Мишом. Имали су још једног брата, Александра, али он је вероватно умро пре него што су дошли у Милановац. Емилијан се два пута женио. Прво Емилијом, кћерком Василија Лазића, и с њом је имао троје деце: кћерку Анку и два сина, Николу и Миливоја.
Анка је била најстарија. Била је професор језика на Вишој женској школи и добро је говорила француски, немачки и румунски. Није се удавала, а умрла је за време Првог светског рата у коме је била болничарка. Најмлађи син Никола умро је као студент прве године. Миливоје је студирао технику у Београду и Бечу. Као и његов отац, и он је радио на разним пољима људске делатности. На Техничком факултету Велике школе предавао је „Железнице и путеви”, био је министар грађевине, директор Дирекције железница и Српског бродарског друштва, један од оснивача Удружења српских инжењера и архитеката и први уредник часописа „Српски технички лист”.
После Емилијине смрти Емилијан се оженио Живком са којом је 1887. године напустио Београд. Брачни пар живео је прво у Шопићу, у близини Лазаревца, вероватно и у самом Лазаревцу, а после у Сокобањи, где је Емилијан и умро 25. маја 1897. године.
Емилијан Јосимовић је цео свој радни век провео у просвети. По доласку у Београд 1845. године, био је хонорарни професор Лицеја где је предавао математику. У Артиљеријској школи, у којој је радио од 1850. године најпре као хонорарни професор а од 1854. до 1869. године у својству редовног професора, сем математике предавао је и механику, а потом и геодезију. Редовни професор Велике школе постао је 19. новембра 1869. године. Био је шеф Математичког одељења, а потом и ректор. Из Велике школе отишао је у пензију након тридесет три године просветарског рада и након треће молбе упућене министру просвете и црквених дела да га разреши дужности. Као захвалност и награду за успешан рад на пољу науке и технике, додељен му је и Таковски крст ИИИ степена.
Јосимовић је написао већи број уџбеника, који су углавном први високошколски уџбеници у Србији. То су били уџбеници из тригонометрије, математике, механике, геометрије, нацртне геометрије и перспективе, као и уџбеник о грађанској архитектури и грађењу путева.

Живот и архитектура

Јосимовић је први јавни радник који је проговорио о значају архитектуре. Сматрао је да образовање из архитектуре спада у оквир општег образовања. У том свом уверењу био је веома убедљив тако да је успео да се на Лицеју архитектура предаје као редовни предмет. Ученици су слушали Јосимовићева предавања о грађанској архитектури не да би постали архитекти него да би као будући јавни радници добили образовање из архитектуре, као што су га добијали из других предмета општег образовања.
Незадовољан дотадашњом изградњом у Србији, Јосимовић је сматрао да би требало да се обраћа већа пажња настави из архитектуре:
„Камо среће да је од постанка лицеја... на ту науку већа важност полагана, те би сада место они архитектонски накарада, које се још једнако под именом кућа подижу, млого више темељни, целисходни и лепши зданија наше вароши красило.”
Емилијан Јосимовић здушно је учествовао и у јавном и друштвеном животу Београда и Србије која је у то време бројала мало интелектуалаца. Постао је члан Друштва српске словесности, а затим и Српског ученог друштва. Учествовао је и у оснивању и раду прве Техничарске, претече садашњег Удружења техничара и инжењера Србије. Био је њен први председник, најзаслужнији и најупорнији за њено оснивање. Друштво је основано ради усавршавања и бржег ширења техничких знања у Србији. На оснивачкој седници је договорено да главни вид рада Друштва буду јавна предавања која ће технику приближити широј јавности. Јосимовића је занимала и музика. Био је оснивач Београдског певачког друштва, основаног 2. јануара 1853. године, а циљ је био не само забава већ и обучавање у музици, како пише у Статуту друштва исписаном Јосимовићевом руком.
Звучи готово невероватно да је име овог тако плодоносног човека на разним пољима могло пасти у заборав да га није у двадесетом веку открио и одредио му право место у историји урбанизма Србије угледни историчар урбанизма, доктор архитектуре Бранко Максимовић. То је подстакло и друге познате стручњаке да истражују рад Емилијана Јосимовића и упознају јавност с новим подацима о његовом животу и делу.
Нажалост, у објављеним чланцима не наилазимо на његову фотографију. Пионир у много чему, Јосимовић се бавио и фотографијом (пејзажа), као и дрворезом... како је рекао „за своје задовољство, никад пак са том цели, да са њима изађем на свет, те да важим као уметник те врсте”.
Иако је његов лик можда пао у заборав, с његовим најпознатијим делом сусрећемо се готово свакодневно шетајући улицама оног дела Београда који је некад лежао у Шанцу. Накадашња линија шанца делимично је и данас очувана у изломљеним трасама Обилићевог, Топличиног и Косанчићевог венца, а према Дунаву у линији Скадарске улице. Шанац је био спољно утврђење београдске тврђаве. Састојао се из рова са спољашње стране и дрвених палисада са унутрашње стране бедема. После 1830. године почео је полако да се урушава. На његовој траси постојале су четири варошке капије: Сава, Варош, Стамбол и Видин-капија кроз које се улазило у варош. Наредбом господара Милоша, како бележи Анастас Јовановић, Србима је био забрањен рад на оправљању Шанца. Ров је био готово затрпан ђубретом и земљом коју су од тада само Турци чистили, а палисадна ограда била је оштећена јер су Срби користили дрвене палисаде за огрев и начинили у бедему многе отворе. Како је изгледао Београд у Шанцу најбоље описује сам Јосимовић наводећи све „мане варошке”: варошки саобраћај је, пре свега, „одвећ збунљив”, тежак и заходан, улице неједнаких дужина и ширина махом су кривудаве а варош препуна ћорсокака, њих 40 на броју. У читавом граду постоји тек једна пијаца „па и та једна за 2/3 вароши одвећ далеко лежи” , и тек једна црква. Ваздух се тешко може „поправити” без и најмањег места за „удовољство житеља”, без паркова – својеврсних „ваздушних резервоара”. У списак београдских мањкавости и оскудица, Јосимовић такође убраја воду, осветљење, „изметне канале”, рђаву или никакву калдрму, „ваљан оток воде са улица и још много друго”. И поред своје мањкавости и чињенице да се Београд све више ширио и изграђивао на слободном земљишту ван Шанца, стара варош у Шанцу задржала је место културног и трговинског средишта Београда. У њој су се налазиле све културне установе: Лицеј, касније Велика школа, Народна библиотека, штампарија, као и хотели „ Круна” и „Старо здање”. Улица краља Петра и даље је важила за главну трговачку улицу. После споразума од 1862. године о обавези исељавања турског становништва из свих места у Србији, питање даљег живота старе вароши добило је у круговима државне управе јасно изражен национално-политички карактер. О тежњи да се одбаце сви остаци прошлости који подсећају на тешке дане под турском владавином, упечатљиво говори питање министра грађевина упућено Државном савету: „...Неће ли вређати понос наш, ако нам престолница задржи и даље облик какав јој је дало варварство? Оће ли се живљи саобраћај, какав се спрема, моћи одржавати по овако тесним, кривим, преломљеним, стрмим улицама?”

Венац уместо Шанца

Године 1864. Емилијан Јосимовић добио је задатак да изради нов план уређења Београда у Шанцу. Како се радило о уређењу већ настањене области, Јосимовић је прво морао да уради геодетско снимање, то јест да начини тачну слику постојећег стања са свим улицама, кућама, радњама, имањима. Његова упорност и спремност на мукотрпан рад за опште добро и овога пута дошли су до изражаја. За време снимања наилазио је на многобројне тешкоће и неразумевање. Многе важне личности нису хтеле да сарађују јер су у његовом подухвату виделе угрожавање својих интереса. Државни и општински органи такође му нису пружали подршку. Након три године мукотрпног рада Емилијан је завршио снимање и израдио ситуациони план у који је уцртао и стотинак зграда веће вредности које је требало задржати. Захваљујући њему имамо представу о томе како је изгледао тај део Београда пре реконструкције.

Свечана одећа краљице Драге Обреновић

На основу ситуационог плана и података о постојећим приликама у Београду, Јосимовић је 1867. године, кад је Београд и званично постао слободан град, начинио план уређења. Уместо да се нове зграде подижу пратећи неправилан распоред наслеђене уличне мреже, Емилијан се по угледу на примере из Беча и Париза, али и већ примењене регулације Врачара у Београду, опредељује за праволинијску и правоугаону мрежу улица којом би се, како је рекао, олакшао и убрзао саобраћај. То је омогућавало и да се улицама створен простор у виду правоугаоних блокова лако издели на парцеле једнаких дубина на којима би се касније подизале зграде. Говорећи о ширини улица, он наглашава њихову „здравију”, безбедну и естетичку улогу: „Широке су улице, колико лепше и видније, толико због боље промаје сувље и здравије, а такође и од пожара безбедније.” У плану уцртава улице ширина 9, 12 и 15 метара али их сматра недовољним, па напомиње: да је био „овлашћен” да се не обазире на сечење приватних земљишта, он би „за нормалне уличне ширине предложио бар 15, 12 и 10 метара”. У то време у Београду су се за превоз користили коњи и кочије, мада се најчешће ишло пешке. Први трамвај с коњском вучом појавио се 1892. године, а први аутомобил тек 1903. године. 
Свестан да урбаниста као градитељ града нема самосталну улогу, већ да у одлучивању и извођењу зависи од оних што административно стоје изнад њега, Емилијан је уз план дао и детаљно образложење својих замисли, објављујући о свом трошку књигу „Објаснење предлога за регулисање онога дела вароши Београда што лежи у шанцу”. То је прва стручна књига у области урбанизма у Србији. Из ње сазнајемо, поред објашњења за избор ширина улица, да Јосимовић предлаже продужење Кнез-Михаилове улице до Теразија ради бољег повезивања вароши у Шанцу и нових делова Београда. Као разлог да се сагради кеј са стовариштима на Сави и базенско пристаниште на Дунаву и да се кеј и пристаниште повежу тунелом испод Калемегдана, Јосимовић наводи да Београд као трговачко средиште мора да развија речни саобраћај. Истичући недостатак зеленила и слободних простора за одмор, који по њему имају психохигијенску улогу, Јосимовић предлаже јавне паркове и то на месту Велике пијаце (Студентски трг) и на Калемегдану, на месту Тврђаве коју би, по његовом уверењу, требало порушити. Земљиште поред Дунава, изложено поплавама, треба пошумити, а у близини ове шуме створити ботаничку башту. Подстакнут примером европских градова у којима су у то време рушени зидови и стварани булевари, Јосимовић предлаже стварање венца на месту где се налазио Шанац. Овај венац имао би дрвореде и стазе за пешаке, јахаче и кола, а у окукама били би паркови.
Улична мрежа вароши у Шанцу никада није у потпуности остварена онако како је замишљена, али је суштина решења ипак очувана. Мада су касније критиковали Јосимовићев план, углавном да су се улице постављале не водећи рачуна о нагибу и особеностима земљишта, његова заоставштина остала је као материјално сведочанствоевропски оријентисаног Београда све до наших дана.