Пошто се удобно сместио у скучену кабину, немачки пилот прво је проверио све инструменте, на тренутак погледао у небо, пољубио крст који је носио око врата, а затим одлучно махнуо руком. Његов помоћник снажно је завртео елису и малени авион убрзо је зарулао и нашао се изнад широког зеленог пропланка а онда се винуо у облаке. Неколико сати касније, на висини од 4500 метара, пред очима Ернста Удета, младог немачког пилота који је имао непуне двадесет две године, простирао се прелепи предео у Француској. Док је крстарио небом слободно попут птице и пуштао поглед на предивни свет испод себе, он ипак није осећао слободу већ једно подмукло осећање које га је изједало изнутра – мржњу.
Јер, била је 1917. година и први пут у историји небо је било бојно поље. У својим крхким двокрилним летелицама од дрвета и платна почеле су да се кале генерације небеских ратника. Било је то само једанаест година откако су браћа Рајт извела свој историјски лет и постала модерни Икари, откако је небо коначно освојено. Али, као и много пута пре, људи су брзо нашли начин како да на те летелице које су пружиле човечанству наду да је све могуће, уграде митраљезе и посеју смрт.
И тако, Удет је окован мржњом размишљао о непријатељу, о страшним Французима због којих је морао да оде у рат, о којима се наслушао у разним причама, који су пролили крв његових бројних пријатеља. Пустио је још који трен да му она усредсреди ум, а онда се бацио на свој борбени задатак, који је у суштини предвиђао рутинско крстарење небом и откривање положаја непријатељских осматрачких балона. Није ни слутио каква га је драма чекала.
Прво је неколико километара западно приметио малу мрљу која се у његовим очима брзо преточила у француски „спад 7”, један од најбољих авиона ловаца Првог светског рата. Није стигао ни да удахне, а непријатељ кога је толико мрзео већ му је долазио право у сусрет, носом у нос. Кад се „спад” сасвим приближио, Удетово срце закуцало је брзо и јако, а оног тренутка кад су се први пут мимоишли за длаку, кад је званично отпочела битка, стало је као стари сат. Затим је снажно повукао палицу налево и употребио кормило, натеравши свој авион у уски леви заокрет. Исто је учинио и Француз.
Отпочело је дуго и драматично кружење, право одмеравање снага. Противници су неко време само кружили један око другог уздржавајући се од напада, не би ли утврдили с колико искусним противником се надмећу. Био је то потез који је претходио свакој ваздушној борби у Првом светском рату. У то давно време човек је заиста управљао авионом – осећао је сваки његов покрет, сваки налет ветра и силу на управљачкој палици. Он није био само обичан програм за рачунар као код модерних млазњака. Удет се добро држао. Од узбуђења предстојеће борбе, адреналин му је прострујао телом и више се није бојао. Док су кружили један око другог као пар гладних лешинара, чекао је на први потез супарника, а кад је он коначно уследио, срце му је опет поскочило. Не из мржње, већ из страха. Јер, изненада, Француз је јаче повукао палицу свог „спада” и нашао се на само неколико метара од Удета који је тада успео јасно да уочи његове ознаке. „Прошао је тако близу да сам осетио млаз његове елисе. Онда сам уочио и његове ознаке. Одмах сам се следио.” Како је било страшно то откровење! Био је то Жорж Гинамер, чувени француски ас над асовима, један од најбољих пилота у Првом светском рату, који је до тада већ оборио тридесет немачких авиона, укључујући и једног доброг Удетовог пријатеља. Био је прави страх и трепет за немачке пилоте. О њему су испредане приче, о његовој пилотској вештини коване су легенде. Удет их је знао напамет. Често је о њима размишљао, често су га мориле у сну. Знао је и да је пре неколико месеци сам самцат оборио чак седам авиона у једном окршају. Баш зато му је сада, док је гледао у очи виновника тих страшних прича и заслепљујућих легенди, док је страх долазио на крилима његовог авиона, срце отишло у пете. Удет је добро знао да мора што пре да стекне какву-такву предност и, пошто је успео да на тренутак одагна страх, брзо му је синуло – покушаће смели полулупинг, борбени маневар који је касније назван по немачком пилоту Максу Имелману. Удет ће нагло повући палицу према себи, усправиће авион и добиће на висини. Потом ће се окренути унатрашке, а тек онда ће се обрушити на опаког противника у намери да га изненади с леђа. То је и учинио. Прешао је у имелман. И док се свом снагом трудио да га не изгуби из вида и да му неопажено уђе у реп, гравитациона сила забила му је главу на наслон. Али, на његов ужас, Жорж Гинамер, прекаљени француски ас, савршено је предвидео његов потез. У трену, пркосећи законима физике, хитро је окренуо авион наопачке и запуцао. Удет није могао да верује шта је Гинамер успео да изведе. Био је то страховит приказ његовог умећа. – Немогуће! – повикао је Удет затечен. – Ово није човек, већ ђаво! Онда је Француз још одлучније пошао у други напад, опет се обрнуо и нашао на Ернстовом репу. Пошто се сада налазио у предности, имајући бољи нападни угао, могао је с лакоћом да га прати по небеском пространству и да одапиње разарајуће рафале. Удет је очајнички покушавао да га се отресе. Али, било је то заиста тешко. Замислите да гурнете главу кроз прозор при брзини од двеста километара на сат! А онда замислите да то учините на нултој температури док проређен ваздух једва струји плућима, док седите на канти бензина а јури вас нико други него један од најбољих пилота, пратећи савршено тачно сваки ваш покрет, предвиђајући сваки ваш маневар. У Удету је напослетку преовладао очај. Први пут у животу његов кошмар из сна створио се у јави. Али, није се предавао. Можда је то била мржња, жеља за осветом или пак само исконски страх, нешто из чега је црпео натчовечанску снагу. Док је покушавао да поврати предност, да му било како умакне, киша куршума почела је да слеће на платнена крила његовог авиона и да буши зјапеће рупе. Ако буде примио још који погодак, знао је, авионом ће бити немогуће управљати. Зато се трудио да му потези буду још прорачунатији, да авион прави још уже маневре, да преживи по сваку цену. Шпартао је авионом тамо-амо, а срце му је куцало као никад пре покушавајући да дотури крв до удаљених делова тела који су били укочени због све већих гравитационих сила. Он је то осећао као вртоглавицу, губитак свести. Али, од тога је могуће побећи. Од Гинамера не. Изненада, таман кад је изашао из једног тешког маневра због кога је умало изгубио свест, Удет је спазио француског аса на свом боку и видео своју шансу за напад. У ваздушним биткама нема времена за размишљање. Секунде одлучују и суде, инстинкт управља летелицом. Указала му се прилика да запуца и да покуша да освети свог доброг пријатеља. Намах је повукао палицу и ушао у полулеви заокрет. Нишанску справу и француски авион делио је само делић секунде и неколико метара. Гинамер је покушао да га избегне, али није успео.
Све је сада зависило од Удета. А онда, стегнутих зуба, с мржњом у дубини срца, Ернст Удет притиснуо је обарач митраљеза. Настао је тајац, уследило је страшно отрежњење. – До ђавола! – повикао је себи у браду. Није могао да верује шта му се догађа. Његов митраљез се закочио! Била је то уобичајена недаћа пилота тог доба. У ствари, била је то сигурна смрт. Сећајући се вежбе за овакве ситуације, Ернст је наставио да изводи лупинге не откривајући непријатељу слабост, све време покушавајући да некако откочи оружје. Оба пилота повукла су палице надесно, ушла у десни заокрет и усмерила се право један на другог. На висини од хиљаду метара небо изнад Француске орило се од заглушујуће буке двокрилаца, елисе два мотора секле су ваздух и растеривале паперјасте облаке. Док је пилотирао десном руком, Удет се трудио да левом откочи митраљез. Питање које га је прожимало било је једноставно да не може бити једноставније, али је зато одговор на њега био немогућ. Да ли ће успети? Да ли ће на време да откочи митраљез, пре него што се опет мимоиђу? Међутим, није ни слутио да ће се наћи у још горем положају. Кад су се на крају мимоишли, Гинамер је пролетео изврнут неколико метара изнад њега и јасно видео како Удет покушава левом руком да откочи митраљез. – Ох, не! – помислио је Удет скрхане наде, разгорачених очију док је пратио погледом како француски авион прави изненађујуће благ и опуштен окрет. –Све је готово! Сада стварно зна да сам беспомоћна ловина! Посматрао је како Гинамер заузима најбољи положај за напад, припремајући се за последњи, драматични пролаз. Али, није хтео ништа да предузима. У трептају ока помирио се са судбином, опростио од живота. Сада кад је Француз знао да му је заглављен митраљез, колико је још минута могао да му пркоси? Минут или два? Десет минута? Свеједно! Била би то само узалудна патња. Било би то одлагање неизбежног. Кад-тад би га неки рафал погодио. Овако ће све бити готово за само десетак секунди. Зато је мирно седео и посматрао свет око себе, а док се смрт полако приближавала, осећао је њен задах. Па ипак, није осећао страх. Зашто? Није успео да објасни. Једино је знао да је нешто било другачије. Видео је да је све стало, да време више не тече, да га сунце више не заслепљује. Био је спреман. Јер, он је храбро погледао судбину у очи, препознао у њој смрт, открио у себи мирење с њом. У том трену у коме су из његове душе ишчезле све патње, па и мржња која га је дотле довела, боје су постале живље и шареније, звукови гласни и јаснији, а неки нови свет који никад пре није видео открио се изненада пред њим у свом пуном сјају. Овај свет је чудесан – било је последње што му је прошло кроз мисли пре него што је поново угледао Гинамеров авион у бришућем лету. Али, Гинамер је имао још доста да га подучи о свету, о врлинама правих асова. Тачно кад се нашао на најбољој близини за напад, Жорж Гинамер учинио је нешто незамисливо. Бар по данашњим мерилима. Изненада, изврнуо се и наглавце пролетео изнад свог противника. Удет испрва није могао да верује својим очима. Па опет, јасно попут сокола, угледао је Гинамерову силуету, његову кожну капу и наочаре које су блескале на јунском сунцу, а посебно јасно видео је један сасвим опуштени покрет руке, покрет који није могао да буде ништа друго до пријатељски поздрав. Већ следећег тренутка, Гинамер је нестао без трага и гласа. Обузет неверицом, Удет је још дуго посматрао у правцу далеког сунчевог блеска у облаку, и покушавао да објасни себи шта се заправо збило.

***
Неколико месеци касније, чуо је из приче неког заробљеног официра да је чувени француски пилот погинуо. Знало се само да је Гинамер нестао у облацима током једне битке и да га нико после више није видео. Никада није нађена олупина његовог авиона, његово тело, нити личне ствари. Лежао је у необележеном гробу, али то и није било битно. У дубини срца Удет је знао да је то била часна смрт.
До краја рата Ернст Удет постао је ас, један од највећих немачких летећих асова свих времена, одмах после Црвеног барона фон Рихтхофена. Борио се против многих француских асова. Многе је оборио, али већ следећег тренутка и заборавио. Но, као што му је било јасно и тог судбоносног поподнева кад је после невероватног доживљаја кренуо према својој бази, никада није заборавио један обичан поздрав и једног чудесног и храброг пилота који му је поштедео живот, али и подарио нови. У његовој души увек је било места за једног непријатеља који га ја поучио да упркос рату људи могу бити људи и да човек може остати честит. Али, и нешто много више – научио га је да су највећи непријатељи заправо они у нама самима, силе које нас наводе на мржњу. До краја рата, до краја свог живота носио је тај печат у својим грудима, живео по њему, по њему је судио. А мемоаре које је написао у позним годинама посветио је Гинамеру и необележеном гробу где почива