Да ли Италијани заиста једу мачке? Као и већина легенди, тако и ова буди машту, али и наводи на размишљање...
Какво размишљање! Изазива бес, рекла би највероватније већина чланова редакције „Политикиног Забавника”, јер мачка је кућни љубимац број један. Из непознатих разлога пси, папагаји, рибице, заморци и корњаче у другом су или трећем плану. Ипак, из групе „Забавникових” мачкољубаца изузима се писац ових редова будући да се и обичних, домаћих мачака плаши као да су тигрови. Ту свакако нема ни трага од љубави (ни апетита) нити мржње, већ само – страха. Укратко, сама помисао да би неко могао да окуси мачку, у нашој редакцији равна је љутом злочину. Додуше, писали смо више пута о разноразним светским кулинарским хировима... Ко би заборавио салату од тарантула с белим луком? Или пацове на жару?
Магнагату?
Али, вратимо се мачкама.
Становнике једног италијанског града називају мачкоједима. Реч је о прекрасном граду Виченци, у Венету, граду музеју чије је архитектонске обрисе исцртао славни ренесансни уметник Андреа Паладије. Вицентини мангиа гатти (односно, Вицентини магна гати), назив је који становници Виченце одавно трпе: стекли су га давно, можда у 17. веку, а може бити и раније. Иначе, на италијанском језику мангиаре значи јести, а реч гатто означава – мачку.
Прича каже да су се приликом једне од стравичних најезди мишева немоћни и очајни грађани Виченце обратили Венецији, познатој по огромном броју мачака које су живеле у том граду. Хтели су да позајме одређени број мачака. Ствар је била једноставна: мачке једу мишеве. Венеција је изашла у сусрет Виченци и мачке су стигле у Паладијев град. Сва је прилика да су добро обавиле посао, па су грађани Виченце поново затражили да им Венецијанци пошаљу мачке како би сасвим потаманили мишеве. Кад су се трећи пут обратили челницима Серенисиме, дужд је наводно узвикнуо:
– Вичентинци, да ли ви те мачке једете?
И ето могућег разлога за овакво мишљење. Узалудно смо претраживали старе венецијанске куваре: мачке се нигде не помињу. Додуше, успели смо да откријемо још један могући разлог и то – фонетски. Наиме, на старом вичентинском дијалекту питање да ли си јео (јела), гласи „магнагату?” И то је било све.
Напослетку смо се обратили за помоћ Андреи Зинату, искусном познаваоцу венецијанске културне баштине, а уједно човеку који, најблаже речено, није равнодушан према гастрономији. Истини за вољу, можда није најбољи стручњак за месо. Гледајући кроз прозор свог стана на Лиду, он не размишља о печеном месу. Радо би заменио највеће и најукусније парче печења за једну теглу ајвара.
Професор Андреа Зинато, који је добар део живота провео у Виченци, где и данас живе његови родитељи, радо се одазвао позиву „Забавника” да заједничким снагама најзад разрешимо тајну необичног назива за Вичентинце. Иначе, Зинато је професор на катедри за романистику на Универзитету у Верони, где предаје шпанску књижевност. Чим је стигло питање из Београда, професор Зинато одмах је упутио „Забавнику” одговор.
Одговор професора из Италије
 |
Непозната госпођа на улицама Виченце можда проучава неки рецепт за припремање мачака? Или само разгледа продавнице? |
Преведена на савремени италијански језик, стара изрека гласи отприлике овако: Венецијанци господа су права, Падованцима иде лекарска слава, Вичентинци мачкоједи, Веронежани – полудели к’о вешци, Тревижани хлеба и шкембића, Ровижани дувана и винскога пића. А за јадне из Белуна, кога брига од каквог су руна!
Народни начин изражавања није поштедео ниједну од седам провинција које чине садашњу област Венета (Венеција, Падова, Виченца, Верона, Тревизо, Ровиго и Белуно), дајући становницима сваког града одређену особеност која је временом постала пословична.
Венецијанци су права господа због богатства које је Млетачкој републици донела трговина. Падованци су уважени лекари јер је у том граду 1222. године основан Универзитет и Медицински факултет, био је трећи у Италији, а седми у свету. Веронежани су наводно сви луди, с обзиром на то да су у Верони постојале две луднице. Тревижани су обожавали да умачу хлеб у шкембиће, Ровижани су били поклоници вина и пушења цигара, док становници Белуна – с обзиром на то да је град удаљен од средишта Венета – заправо никога не занимају.
Што се Вичентинаца тиче, изрека им је прикачила неславну навику: да се хране мачкама! У основи овог веровања леже различита објашњења. Прво и најчешће каже да је легенда о Вичентинцима мачкоједима настала крајем 17. века током заразе куге кад су становници овога града, први у окружењу, почели да гаје мачке да би ловиле мишеве који су преносили заразу, с циљем да искорене болест. Добар учинак ове мере одмах је дојављен Венецији. Иначе, Виченца је била под венецијанском влашћу од 1404. до 1797. године. Вест се муњевито проширила, те су и други венецијански градови следили вичентински пример. Међутим, прича се да су Вичентинци и сами почели да једу мачје месо кад је зараза минула. На тај начин Виченца је зарадила епитет града мачкоједа.
И у другом тумачењу главни јунаци легенде су Вичентинци и Венецијанци. Приликом неког славља, Венецијанци су из пакости послужили Вичентинцима мачје месо уместо зечетине. Наводно, Вичентинци нису ништа приметили, напротив, веома им се допало то јело, што је нарочито орасположило Венецијанце, те су их због тога иронично назвали мачкоједима.
Објашњење које звучи помало патриотски потиче из времена кад су Аустријанци опседали град током Трећег рата за независност (1863–1866): изгладнели Вичентинци јели су чак и мачке само да се не би предали непријатељу.
Нема сумње, народна баштина других градова Венета, међу којима влада историјско супарништво, држи да је мачје месо заиста кулинарски специјалитет из Виченце. Са своје стране, Вичентинцима мачке служе само као симболи: ликови мачака налазе се на грбовима спортских друштава или културних и позоришних удружења. На пример, једна кабаретска група зове се „Тајни мачкојед”, а „Вичентинци мачкоједи” назив је представе вичентинског драмског писца Прима Пјовезана.
Све у свему, и сами Вичентинци шале се на рачун свог надимка. Мада не превише...
А човек који вам пише ове редове рођен је у Падови, добар део живота провео је у Виченци, сада живи у Венецији, а ради у Верони. Дакле, уважени доктор, мачкојед, господин прави, с лудошћу у глави! Упркос свему, спреман је да се закуне да не зна ни један једини рецепт за јело од мачјег меса! Или је то ипак била зечетина? Поздрав од Андрее Зината са Универзитета у Верони.
