Шта прво урадите кад нестане светла? Побесните? Уплашите се мрака? Или смирено одете по свећу, упалите је и уживате у сенкама које пламен шара по соби? Да ли тада помислите: шта ако сијалица више никада не засветли? Шта би било да нема електричне струје? Како би се живело без шпорета, фрижидера, телевизора, рачунара – без готово свих уређаја око нас? Да ли је уопште могуће тако живети?
Одговор је – да. Истина, мало другачије него сад, али могуће је. Како, описано је и објашњено на недавној изложби „Живот у Србији уочи електрификације” Музеја науке и технике у Београду и Галерије науке и технике Српске академије наука и уметности, чије су ауторке Зорица Циврић и Даниела Пејовић.
Пре него што се подсетимо како је то било, неопходно је објаснити неколико ствари.
Електрификација значи увођење електричне струје у јавну употребу, а време уочи електрификације је време између 1893. године, кад је у Београду 6. октобра почела с радом прва јавна термоцентрала једносмерне струје, до почетка тридесетих година прошлог века кад су електрифицирани скоро сви градови, управна, привредна, образовна и културна средишта у Србији. У историји, електрификација означава индустријску и технолошку револуцију. На почетку се користила једносмерна електрична струја, а кад се увидело да је њен домет мали, прешло се на наизменичну струју.
Да Србија у овоме није каскала за светом, говори чињеница да је прва хидроцентрала једносмерне струје изграђена 1880. године у месту Гранд Рапид у америчкој држави Мичиген (напајала је шеснаест лучних лампи постављених у хали тамошње фабрике столица помоћу водне турбине која је каишним преносом везана за динамо-машину), а да је идуће године у Параћину изграђена прва мешовита централа једносмерне струје која је имала погон и на воду и на пару како би осветљавала и напајала машине у фабричкој хали текстилне фабрике браће Минх. Следећа је била прва јавна хидроцентрала једносмерне струје на реци Градац у Ваљеву. Затим је у Ужицу, на реци Ђетињи, подигнута прва јавна хидроцентрала наизменичне струје. Радила је по Теслином полифазном систему. Дању је производила струју за погон машина ткачке фабрике, а од заласка до изласка сунца снабдевала је грађанство и јавну расвету. За изградњу ваљевске и ужичке централе, и већ поменуте прве јавне термоцентрале једносмерне струје у Београду, заслужан је Ђорђе Станојевић – отац електрификације Србије.

Живела електрика!

Жене шефују у кухињи: храна је припремана уз помоћ ручних направа за сецкање, резање, стругање, мешење и цеђење.

Изградња прве термоцентрале у Београду, у улици Скендербеговој број 51, почела је 1890. године. Тада је Београд имао 55.000 становника, био је најнасељенији град Србије и, гледано данашњим очима, био је у мраку. Ево и зашто:
Поводом свечаности читања хатишерифа, документа којим је Србији потврђена политичка аутономија 1830. године, у Београду је постављена улична расвета – два фењера, један на Теразијама а други на општинској кући. Кад је 1856. године за управника београдске општине постављен Никола Христић, набављено је још шест фењера, дакле осам за цео град! Хиљаду форинти, колико је општина платила нове фењере, надокнадили су станари 400 кућа које су се налазиле у улицама у којима су фењери постављени. Следећи корак у осветљавању града, прво гасно осветљење, збио се 6. октобра 1869. године поводом отварања нове зграде Народног позоришта. За те потребе изграђена је гасара с погоном на дрва у близини позоришта, на углу улица Доситејеве и Браће Југовића. Две гасне лампе којима је осветљена нова зграда учиниле су је блиставом и раскошном. Прва електрична сијалица упаљена је у Београду пре него што је изграђена термоцентрала на Дорћолу, захваљујући појединачним изворима. Било је то у лето 1880. године, испред кафане „Код Скупштине” Петра Јовановића Шапчанина, тамо где је сада зграда Електродистрибуције Београд. Постављена је на стуб лучне лампе, а напајана је струјом из генератора који је покретала локомобила. Замену гасног фењера електричном сијалицом један део гостију поздравио је узвицима: „Живела електрика! Доле фењери!”, а други су се штитили нагарављеним стаклом уверени да се од електричне светлости може ослепети.
Дакле, електрична струја, „електрика” како је називана, споро је продирала у српску свакодневицу 19. века. Говорило се да је унаказила град ружним стубовима, бандерама, да је донела епидемију дифтерије због копања јама за подземне каблове и изазвала несрећне случајеве због додира струјног кабла. Београђани су и у својим домовима, као и на улици, били срећнији уз старе начине осветљавања, па је електрична струја прихваћена тек током Првог светског рата.
У другим градовима било је још мрачније. У Новом Саду, на пример, 1878. године било је 137 фењера. Они су паљени двадесет дана у месецу, а десет дана град је осветљавала месечина. Суботичани су одбили да плате увођење јавне расвете, што је предложила градска управа, с образложењем „не треба нам то осветљење, јер поштен човек иде да спава рано, а битанга нека ломи главу”.
Према подацима из 1889. године, дакле уочи електрификације, било је 2098 кућа од тврдог материјала и 3350 од слабе грађе. Преовладавале су приземне куће. До краја 19. века било је решено снабдевање водом, а почетком идућег века решено је и све око канализације. То је довело до новог уређења простора, па је део куће постао простор за кухињу, купатило и тоалет. Струју нису имали. У таквим условима, иако то сада нама звучи невероватно, сасвим се лепо живело.
Куће и станови имали су сав намештај и све направе које и ми сада имамо, али урађене тако да раде без струје. Наравно, није било радија, телевизора ни рачунара, али су се људи дружили и читали, и то не само по дану. Уместо сијалица са ужареним влакном, у градовима су се све до половине 19. века користиле лукјерне, уљане лампе које су у Србију доносили дубровачки трговци. У селима су, кад падне мрак, палили луч и бакље од храстовог, церовог или лесковог дрвета натопљеног смолом или катраном. Свеће које су тада као и сада израђивали воскари, биле су омиљене, без обзира на то да ли су домаћег или увозног порекла – из Беча, Дубровника или Земуна. Кнез Михаило је 1841. године приредио бал и за ту прилику, први у Београду, наручио скупе „миликерц” свеће из Беча. Употреба свећа условила је израду свећњака. У кућама обичног света коришћени су свећњаци од дрвета, печене земље, лима или гвожђа, а имућне породице имале су свећњаке од месинга, сребра, кристала и фајанса. Свеће су коришћене и за осветљавање пута: стављане су у фењере које би људи носили на улици. У другој половини 19. века Београђани су с лукјерни прешли на петролејске лампе. То је била лимена посуда купастог облика у којој је, умочен у петролеј, горео фитиљ. Лампе су давале слабу светлост, димиле су, а пламен се гасио приликом најмањег струјања ваздуха. Кад су усавршене додавањем стакленог цилиндра који усмерава и штити пламен, све је било много боље.

Бољи живот

Електротехничко и машинско стовариште у београдској Сремској улици, двадесетих година прошлог века.

Свака просечна породица у кухињи је имала готово све направе које има и данас, али – ручне: миксер, млин за кафу, млин за шећер, машину за млевење меса, вагу за јаја, кухињску вагу с теговима, пржионик за кафу, аван, модле за колаче, шприц за тулумбе, оклагију, радлу за резанце, нож за сечење хлеба, пасирку за кромпир, пресу за цеђење воћа, вадичеп, даску за сецкање... Кувало се на шпорету који је загреван дрвима и угљем. Такви шпорети задржали су се и у већим градовима чак до друге половине прошлог века. Плински шпорети појавили су се крајем 19. века, а електрични тек у шездесетим годинама прошлог века.
Кад су крајем 19. века у Суботици, у предузећу „Браћа Голднер”, произведени први ормани за хлађење, претече фрижидера, кварљиве намирнице више се нису чувале по подрумима и сличним хладним просторијама. Ајскасне, како су названи ормани за хлађење, изгледале су као некакве касе: масиван дрвени орман с дебелим вратима и великом кваком, изолован од спољне температуре плутом и лимом, с посебном преградом за лед и славином за испуштање истопљене воде. Лед су продавале ледаxије које су на коњској запрези превозиле муштеријама табле леда.
Прве машине за прање судова појавиле су се крајем 19. века. Биле су од дрвета, а покретале су се ручно, точком, помоћу кога је вода запљускивала судове у машини. Иако је електрична машина одавно направљена, и дан-данас се судови најчешће перу ручно.
Рубље се прало кроз неколико поступака и помагала и уз помоћ више људи, односно жена. Пошто тада није било детерxената, прво је требало направити средство за прање – цеђ и сапун. Пре него што је уведен водовод, требало је у кућу донети велику количину воде и загрејати је на шпорету или у подложеном казану. Рубље је откувавано у казану или потапано у корито, у воду у коју је додавана цеђ, а потом се ручно трљало. Да би се што боље опрало, коришћено је дрвено ренде о које се трљало рубље, и пракљача, алатка од дрвета којом се по њему ударало. У имућнијим кућама рубље су прале праље, жене унајмљене само због тог посла. Пред крај века, кад су почеле да се зидају стамбене зграде, једна просторија била је намењена за вешерницу – заједничку просторију у којој су станари прали веш.
Пеглало се помоћу пегле од тешког метала. Изнад плоче којом се пеглало налазио се простор за жар који је грејао плочу. Повремено, домаћица, или пеглерка, размахивала би пеглом кроз ваздух како би се распалио полуугасли жар. Што је пегла била тежа, то се боље пеглало. Наследила ју је пегла с металним умецима: док је један грејан на шпорету, други, већ загрејан, стављан је у пеглу.
Све док купатило није постало обавезна просторија у кући, људи су се купали помоћу лавора и бокала. Тада је корито замењено кадом, а вода је грејана у великом казану који је ложен дрвима и угљем. Мушкарци су се бријали бријачем, а даме су имале лепе и маштовите фризуре захваљујући колмајзу, претечи данашње пресе и увијача за косу.
Дневна соба била је огледало куће, ту су примани гости, ту се у слободно време окупљала породица. До краја педесетих година 19. века намештај је увожен зато што га у Србији нико није производио. Био је то изузетно добар намештај, пун украса и веома удобан. Обавезни део дневне собе био је грамофон, а у мање имућним кућама – музичка кутија. Уз каљеву пећ у којој пуцкета ватра, омиљене мелодије с плоча, у удобној фотељи и у пријатном разговору, опуштање је било загарантовано. Наравно, ова прича никако не заговара идеју да се некада боље живело. Нама, савременицима електричне струје, сигурно не би одговарало да немамо све ове уређаје, исто као што се не може тврдити да би људи који нису имали ово што ми имамо, боље живели са струјом. Сваком је вероватно најбоље у свом времену