У време кад је деспот Ђурађ Бранковић (1375–1456) ступио на престо, Србија није имала ниједан већи град. Дотадашњи престони град Београд предат је Мађарима одмах после смрти деспота Стефана Лазаревића, 1247. године, на основу једног раније закљученог уговора.
Нови деспот знао је колика опасност прети његовој земљи од Турака. Очекујући њихове нападе, он је хтео да их дочека колико-толико спреман, а за то му је била потребна јака тврђава. Немајући другог излаза, Ђурађ и његови саветници одлучили су да подигну сасвим нов град.
Избор је пао на Смедерево, дотле непознат градић на ушћу Језаве у Дунав. Било је довољно политичких и војних разлога што је Смедерево изабрано за престоницу. Пре свега, Ђурађ је рачунао да ће му, ако подигне град на Дунаву, на граници према Мађарској, лакше доћи помоћ од хришћана у случају опасности. На другој страни, деспот је Турке, од којих је добио одобрење за подизање смедеревског града, убедио да ће овом тврђавом затворити Мађарима пут у долину Мораве.
То су били политички разлози који су деспота, веома способног државника, навели да нови град подигне на Дунаву. Војни разлози такође су говорили у прилог Смедереву – град са две стране заштићен водом могао би лакше да се брани.
Тежак намет за народ
Времена су била тешка. Неверни Турци с једне, а Мађари с друге стране могли су сваког часа да нападну Србију. Стога је требало журити и искористити привремено затишје. Тако је дошло до грађевинског подухвата јединственог у историји српског народа. Овај огромни утврђени град, један од највећих у Европи, сазидан је у нечувено кратком времену – за само две године!
Деспот је сматран за веома богатог владара. Он је то доиста и био. Али више него о новцу, радило се о радној снази и грађевинском материјалу. Материјал је нађен у земљи, а хиљаде људи прионуле су на посао и подигле град који још сведочи о њиховој пожртвованости и способности, као и о ваљаном устројству тадашње српске државе.
Зидањем Смедерева народ је био тешко погођен. Заједно с кулуком, њега су притисли и високи намети за подизање једног тако великог града. Мало ко је веровао да стари деспот, притиснут тешким приликама, захтева толике жртве, па је узрок невоља тражен на другој страни. Тако је дошло до веровања да је за све недаће крива његова супруга, деспотица Јерина.
Она је била Гркиња, а њен брат Тома Кантакузен војсковођа у Ђурђевој служби. Кад се приступило зидању тврђаве, обављао је и дужност главног надзорника радова. То је у народу још више учврстило уверење да се град не подиже зато што је преко потребан, него зато што то жели проклета Јерина, како су је они прозвали.
Недостижна брзина градње
С припремним радовима и довлачењем грађе почело се 1428, а зидање је започето у пролеће идуће године. Већ 1430. године, пре краја грађевинске сезоне, град је био довршен. Другим речима, заједно с припремама, зидање града трајало је само две године.
Ова xиновска грађевина имала је 170.000 кубних метара зидова. Ако се рачуна да је за две године било 340 радних дана, сваког дана подизано је просечно 500 кубних метара зидова! За сваки дан морао је да буде припремљен и сав материјал: пренет камен, често издалека, направљен малтер, испечена цигла, ископани темељи и постављене скеле. Просечно, сваког дана зидан је бедем висок пет, широк четири и дугачак двадесет пет метара.
То је и за данашње појмове веома велика брзина, а пре скоро шест векова, кад су неимари имали једино ручни алат, а грађевински материјал се довлачио само на воловским колима, то је била просто недостижна брзина грађења.
Камен је био велика тешкоћа коју су деспотови неимари морали да реше. Пошто у непосредној близини Смедерева нема камених мајдана, а радови нису смели да чекају, употребљаван је материјал који је био у близини. Доста већ обрађеног камена узето је из рушевина неких оближњих римских градића, али то није било довољно за овако велику грађевину. Стога је камен довлачен из веома удаљених мајдана од којих се најближи налазио код Велике Плане.
Како је пренета ова огромна количина камена? Осим колима, како се то наводи у народној песми, предање вели да су људи и жене, сврстани у редове дуге неколико километара, додавали једни другима камен по камен. На исти начин је, како се прича, и Јерини преношен свеж хлеб из Смедерева на Авалу, док је тамо боравила.
Опсада и пад Србије

Осим кула и бедема, који и сада стоје, у огромној смедеревској тврђави били су и деспотови двори, црква, касарна за посаду и друге зграде. У раскошно уређеном двору, како сведоче историјски споменици и народно предање, деспот је примао стране посланике у посебној дворани за аудијенције. Ту су вођени дипломатски преговори и закључивани уговори.
Године 1435. Ђурађ је у свом двору примио изасланике Млетачке републике и с њима потписао уговор о пријатељству. По окончању једног оружаног сукоба између Угарске и Турске, у овом двору закључен је уговор о миру после преговора који су успешно завршени уз деспотово посредовање. Ту је приређена и велелепна свадба Ђурђеве кћери Катарине и грофа Улриха Цељског. Нажалост, деспотов раскошни двор је касније потпуно разрушен.
Девет година после изградње, Смедерево је доживело први турски напад. Султан Мурат ИИ опколио је град са 130.000 војника. Ипак, и поред толике војске, Турци га нису могли заузети, већ га је посада, изнурена глађу, предала после тромесечне опсаде.
Деспот се вратио у Смедерево после пет година. На основу уговора који су склопили с Мађарима, Турци су му вратили град и читаву земљу. Истовремено, у отаxбину су се вратила и два деспотова сина које су Турци ослепили. Деспот Ђурађ остао је у Смедереву до смрти. Три године касније (1459), Смедерево је без борбе пало Турцима у руке, што је, истовремено, значило и коначни пад Србије у вишевековно ропство.    До Првог светског рата то је био један од наших најбоље очуваних средњовековних градова. Касније је уништен због грађења железничке пруге, као и од бомбардовања у оба светска рата, а нарочито од велике детонације немачког складишта муниције 5. јуна 1941. године.