Као да је директан пренос смрти, готово ратна фотографија. Догађај се одиграо 1808. године кад је Наполеон Први (Бонапарта) одлучио да свргне шпанске Бурбоне и на престо доведе свог старијег брата Жозефа. Другог маја Мадриђани су се побунили против војске коју је водио маршал Мара, заповедник свих француских снага у Шпанији. У знак одмазде, у ноћи између 2. и 3. маја, Французи су стрељали све побуњене Шпанце које су заробили и стрпали у тамницу. Четири стотине људи! О том масакру говори платно.
Франсиско Гоја није био присутан, али поступајући као прави извештач реконструисао је догађај на основу прича које је прикупио од сведока. Догађаји од „tres de mayo” покренули су општи устанак. У целој земљи, изненадно, из сенке, побуњеници су нападали усамљене делове француске војске. Тако је настао израз „guerrilla”. Био је то први ударац задат неприкосновеном императору.

 

1 Херој с рукама подигнутим у облику крста и рупом на длану десне руке, као код Исуса. То је фигура Христа. Његова бела кошуља означава невиност, а брежуљак Голготу, место распећа. Човек је окренут лицем према стрељачком воду и не спушта поглед с оружја које ће га за само који тренутак убити. Овакав његов став изражава отпор и храброст шпанских родољуба, уперен против француске окупације. Повезујући овај догађај с Христом, Гоја је цео шпански народ приказао као мученике .

2 Стрељачки вод. То је низ непознатих војника. Гоја се ставља на страну мученика и само невине жртве показују нам препознатљива лица људских бића. Насупрот њима, војници су насликани с леђа. Њихова лица се не разазнају. Она су истоветна, као и делови машина за убијање. Варварство без лица. Такође кукавичлук и подлост. Правилан низ пушака с бајонетима нишани ненаоружане људе. Застрашени, они који клече на земљи, скривају очи од зла. Да ли зато што је од 1792. године био потпуно глув, уметник је добро знао како да на лицима жртава изрази мучеништво. Драмску јачину појачао је контрастом боја и коришћењем црне. На мученику у средини сажета је сва светлост. А у позадини, у другом плану, Шпанија је утонула у дубоки мрак, у најцрње часове своје историје. Снагом своје композиције, Гоја приморава наш поглед да се непрестано креће напред-назад између човека у белом и стрељачког вода дајући нам утисак да смо и сами присутни том догађају.

"Стрељање Максимилијана"

3 У првом плану човек лежи у локви крви. И он има раширене руке у облику крста. Опсег покоља појачан је гомилом мртвих поред њега. На тај начин Гоја нас подсећа на цену коју су Мадриђани платили. Рат је за Гоју кланица и он нам је показује без трунке улепшавања. Сам се прозвао „сликаром зла”. Сликао је обешене, мртве које пљачкају и свлаче, жене које силују, рањенике које носе, затворенике које стрељају, манастире које уништавају, становништво које бежи, породице које просе, родољубе које даве... Ниједан уметник није показао рат на тако веродостојан начин ƒ

4 Али, откуд међу жртвама и свештеник у одори од сукна? Није случајно што га је Гоја поставио изнад локве крви. За свештенство, Наполеона је требало свргнути. Наредио је да се затвори две трећине шпанских манастира, а укинуо је и инквизицију. Од почетка сукоба, свештенство је позивало на отпор свим средствима и чак су многи од њих узели оружје у руке. У Андалузији, један се хвалио да је „просуо утробу 600 Француза”. Други, из Мурсије, запалио је села која нису послушала његов позив на свети рат ƒ

5 Постављена на тло, једна лампа осветљава трагичну сцену. У овом детаљу свакако се крије веза с „веком светлости” – 18. веком. Посебно изневереним променама које је Наполеонова владавина требало да донесе. Али, у наглашеном контрасту светлост – тама, исказују се и Гојини противречни ставови током ових година. И Шпаније, измучене и подељене. На страни гомиле, Гоја је насликао једног осветљеног човека, пријемчивог за либералне идеје које је требало да донесе француска окупација. Поред њега је родољуб повређен варварством оних који је требало дух Француске револуције да пренесу у Шпанију. Гоја је једно време неодлучан између пружања отпора окупацији и подршке краљу Жозефу, Наполеоновом брату. На крају, 1824. године, десет година после одласка Француза из Шпаније, разочаран Шпанијом која је одбијала да се промени, сликар одлази у Бордо, где је умро четири године касније