Био је последњи минут утакмице. Стадион се орио од узвика: Гооол! Фудбалер је скинуо дрес и утрчао у публику да с њом прослави победу свог тима. Добио је укор судије, али није марио. Његов тим „Банат” из Панчева извојевао је победу, а центарфор који је с публиком славио постигнути гол био је касније познати писац Милош Црњански. Много година потом у једном разговору рекао је:
„Уживам у томе што сам створио нашој књижевности, где није лако створити нешто. Толике су њене жртве били људи који су можда били исто тако талентовани, можда и много више, али су пропали! Мене је, изгледаће вам смешно, спасао спорт!”
Волео је спорт, али је каријеру жустрог, пргавог и темпераментног фудбалера завршио у двадесет деветој години. Међутим, до краја живота посећивао је фудбалске утакмице, а био је и професор гимнастике у панчевачкој гимназији. Његови савременици тврде да је волео и бокс, највише у кафани, и да је то чак осетио и Мирослав Крлежа.
„Лутам још витак, по мостовима туђим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али под водама завичај већ видим,
откуд пођох, посут лишћем жутим
и расутим.”

Родна кућа у Чонграду, варошици у Мађарској, ''чиновничком Сибиру за неподобне српске службенике

Одлука о смрти

Писац романа „Сеобе”, „Дневник о Чарнојевићу”, „Роман о Лондону”, поеме „Стражилово”, рођен је у Чонграду крајем октобра 1893. године. Гимназију је учио код фратара у Темишвару, у Ријеци је студирао експортну академију, у Бечу започео студије уметности и филозофије 1912. и 1913. године, да би дипломирао 1922. године на Филозофском факултету у Београду. Читао је руске, немачке и мађарске писце на њиховом изворном језику, али то образовање није га спасло од хапшења 1914. године, кад се из Беча вратио у Нови Сад. Послали су га на ратиште. Тамо је преболео колеру, да би потом био упућен на фронт у Галицији. Неко време радио је у манастирској болници у Бечу, а потом и као телефониста у Сегедину.
После дипломирања на београдском Филозофском факултету, отишао је у Париз како би наставио школовање. А онда се у Риму упознао са Ивом Андрићем. Оженио се београдском лепотицом Видом која му је била веран сапутник током свих његових тешких година лутања, изгнанства, сиромаштва и туге.
С ожиљцима на души из Првог светског рата, све до 1941. године, до почетка Другог светског рата и нове животне голготе, био је новинар, професор и аташе за штампу у посланствима Краљевине Југославије у Берлину и Риму.
Од тада постаје емигрант у Лондону, где најпре ради као службеник при југословенској влади у егзилу, а од 1945. тражи посао који би му обезбедио лакши живот. Током двадесет година изгнанства, патње и непризнавања његовог дотадашњег књижевног рада, био је, између осталог, и дописник из Лондона аргентинског листа „Ел Ецономист”.
У земљу се вратио крајем 1965. године, а свој сусрет с Београдом поздравио „Ламентом над Београдом”.
„У теби нема бесмисла и смрти...
Ти и плач претвараш као дажд у шарене дуге.
-----
А кад дође час, да ми се срце старо стиша,
твој ће багрем пасти на ме као киша.”

Уз писање ишло је и сликање па је овако видео себе

Кад су му коначно била отворена врата повратка у домовину, стигла су и прва признања. Већ 1966. године добио је НИН-ову награду за дело „Роман о Лондону”. Реч је о реалистичној причи о усамљеном брачном пару, о меланхоличном кнезу Рјепнину који је у себи готово угушио нагон за животом и који се, загледан у прошлост, покорава нагону самоуништења. Судбина кнеза Рјепнина пратила је и његовог аутора готово на исти начин.
Кад се Црњански са супругом Видом вратио у Београд, добио је четворособни стан у некадашњој улици Маршала Толбухина. Тај стан никада није постао његово власништво, у њему су Вида и Милош имали станарско право. Познаваоци писца кажу да је његова радна соба била аветињски празна. У њој је био само радни сто и његова чувена писаћа машина.
Пишчева равнодушност, знана из доба изгнанства, враћала се и у домовини, па се у јавности често расправљало о узроцима његове смрти. Међутим, и лекар и медицинско особље које се бринуло о песнику, кажу да је он једноставно одлучио да умре одбијајући да узима храну.
„Црњански, ви морате да једете, иначе нећете моћи да живите”, говорио му је лекар. Црњански би му одговорио: „Ја више не желим да живим.” Умро је 30. новембра 1977. године. Нису нађени здравствени разлози за његову смрт, а они који су проучавали његово дело кажу да је умро на антички начин.
Без обзира на то што је „Роман о Лондону” овенчан наградом, већина књижевних критичара слаже се да је најбоље дело Милоша Црњанског роман „Сеобе”. У том делу Црњански је раскинуо с дотадашњим начином писања романа. Он ни историјски, ни природни, ни животни простор не приказује онако како се до тада чинило. Његов циљ био је да створи емоционалну, симболичну атмосферу, да живот учини нестварним да би могао дубље да га осети и прикаже. То је свет изгубљених људских судбина изнад времена и простора, који је приказао поетски надахнуто, као да у једном даху ствара песму.
„Стењући од бола у колима, чинило му се као да већ неколико дана пада нека киша којој нема краја, у којој се сливају са њега не само жена и деца, већ и бивши његов живот и све што је видео.”
Због начина писања, али и размишљања и ставова о животу, Милош Црњански имао је много непријатеља. У изгнанству је био силом прилика, јер је био противник тадашњег политичког уређења. У случају повратка, могао би да очекује тешку казну, па чак и смрт, као неки његови савременици.
Његов темперамент навео је велики број људи да се током једне полемике 1932. године удаље од њега. Он им је одговорио: „Мени нису потребни ничији потписи, ја ћу се бранити сам.” Ма како га то у животу спутавало, с друге стране бранио је свој став да човек мора бити спреман на све, да уради оно што мора да би га људи прихватили. Желео је успех и сматрао да је мање постигао него што му припада, па је стога чинио и разне уступке.
Ипак, изнад свега, као и сваком другом човеку, била му је потребна подршка, љубав, припадање. О томе сведоче његова бројна писма. Ево једног упућеног Иви Андрићу.
„Ја сам исувише поносит у флиртовима мојим, а да бих показао да ме боли што ми тако дуго нисте писали – да нисте болни и да се не бојим за Ваше здравље. Не заборавите да ја волим Иву Андрића из књига а не из живота, пошто се у животу ја увек претварам, на папиру никада.(...) Радим колико могу. Овде је све учмало, и што је горе сепарирано. Прикупио сам нешто мало сарадника, итд. Ћоровић је прилично ’ладан према мени – но можебити да је разочаран. Живим – и чиним оно што држим да ми је дужност, не више, не мање. Разочарао сам се само у Србијанцима.(...)”

Спомен-обележје на Калемегдану

Пуцањ у празно

Због своје нарави пргави Милош Црњански умало није завршио као Пушкин. Причу о истинском двобоју са срећним крајем касније су испричали сам Црњански и његов секундант и пријатељ, песник Душан Матић.
Све се догодило недалеко од Вршца. Милош се посвађао с петорицом својих ваздухопловаца и официром Тадијом Сондермајером око тога да ли су бољи немачки авиони, како је тврдио Сондермајер, или француски, како је тврдио Црњански. Током свађе Милош их је пљескао својим белим рукавицама по лицу, позивајући их на двобој. Сви су одбили сем Сондермајера који је одлучио да брани официрску част. Био је командант ваздухопловства и југословенски јунак, јер је на фронту оборио три противничка авиона.
Црњански је наговорио позоришног редитеља Бранка Гавелу и књижевника Душана Матића да му буду секунданти. А онда је требало наћи оружје за двобој. Неко се сетио породице Дунђерски и тако су кренули у Вршац с дрвеном кутијом украшеном седефом. За двобој је било још рано па су одсели у вршачком хотелу који се, као и данас, звао „Србија”. На велико запрепашћење Матића и Гавеле, Црњански је одмах заспао сном праведника. У одређено време кренули су на заказано место. Изабрали су Вршац јер су у том делу земље још владали стари аустроугарски закони који нису забрањивали витешки чин двобоја. Све је ишло по уобичајеном обреду. После кратког договора о условима, сведоци Сондермајера и Црњанског заузели су места. Црњански и Сондермајер стали су насред пољанчета окренути леђима. А онда су кренули бројећи кораке и окренули се.
Право да први пуца имао је Црњански. Наравно, промашио је. Пуцањ је одјекнуо као гром, откинуо лишће и поплашио птице. Официр Сондермајер дигао је руку, нанишанио у главу, одакле су га гледале светле, уплашене очи Црњанског. Три пута повукао је ороз и – ништа.
– Ово је лоше пуњено, нешто није у реду – рекао је Сондермајер.
Касније су секунданти закључили да се официр спетљао, да није знао како се пуца из старинског оружја породице Дунђерски, што је спасло изазивача Црњанског. Секунданти су од обојице затражили прихватање задовољења, а официру Сондермајеру допуштено је да опали увис како би се доказало да је пиштољ исправан. Хитац је одјекнуо у врховима крошњи и поплашио чавке на вршачкој пољани.
Изнад крошњи остао је „широки плави круг и у њему звезда”, како је касније певао велики српски романсијер и песник Милош Црњански који ни данас нема место за задужбину коју је створила његова верна супруга Вида.