На далеком западу Далеког истока, тачније Кине, лежи аутономна област Сикјанг, позната као највећа, најнегостољубивија и најмање насељена кинеска провинција. Њен јужни део чини велика пешчана пустиња Такламакан, која је своје звучно име (арапски „место без повратка”) стекла у најбољим данима Пута свиле, прогутавши небројене караване људи, животиња и робе.
Сударивши се с пустињом Такламакан, Пут свиле разгранао се у два правца. Први је пролазио јужним, а други северним ободом пустиње. Дуж сваког крака налазило се низ градова оаза, а на месту где су се поново спајали а затим раздвајали ка Западу и ка Истоку, налазио се древни град Кашгар.
Ови пустињски крајеви били су вековно поприште крвавих сукоба између номадских народа и царске Кине, у којима је ратна срећа била час на страни једних, час других. Данас већинско становништво Кашгара чине Ујгури, туркејски народ из средње Азије. Ујгури су званично грађани Народне Републике Кине, али имају свој језик (сличан турском), своју веру (ислам), своје писмо (слично арапском), па чак и своју незваничну али веома омиљену часовну зону, јер не желе да им сунце излази у девет ујутру.
Прича о старом граду Кашгару неразмрсиво се преплиће с причом о девојци Ипархан, о којој је извесно једино да је рођена у Кашгару, да је живела у 18. веку и да је одведена у Пекинг цару Ћијан Лонгу. Безбројна препричавања, тумачења и понављања замутила су границу између истине и легенде – заправо читаве мреже легенди исткане од противречности и невероватних догађаја.

Чудесна јојоба

Маузолеј Абак Хоџе у коме је можда сахрањена Ипархан

Ујгурска верзија приче је једноставна. Двадесетогодишња Ипархан, супруга једног устаничког вође, заробљена је после слома ујгурског устанка и одведена у Пекинг цару Ћијан Лонгу. Поносита Ујгурка у рукаву је крила бодеж, намеравајући да првом приликом по кратком поступку пресуди великом цару. Схвативши да јој се таква прилика неће указати, пресудила је себи самој. Њено тело донето је у родни Кашгар и тамо сахрањено. И ту је, за Ујгуре, крај приче.
Та девојка, као тврди званична кинеска верзија, није била ничија супруга, него унука чувеног суфијског мудраца Абак Хоџе, поглавара Кашгара. Прича се разликује и утолико што је цар успео да придобије њену наклоност, девојка га је заволела и стекла велики политички утицај. Умрла је у педесет петој години. Сахрањена је у царској гробници недалеко од Пекинга. И није се звала Ипархан, него Ронг.
Трећа верзија приче је она коју, с мање или више додатака, причају путници који и дан-данас пролазе древним караванским путевима, и у којој се осим познатих чињеница наводе необични подвизи и изненадни обрти.
Ипархан је, уверава нас легенда, заиста била унука великог Абак Хоџе. Истини за вољу, она не беше надалеко чувена због своје лепоте; уместо да привлачи задивљене погледе, привлачила је својим мирисом. Многи су широм отворених ноздрва очајнички покушавали да ухвате, упију и задрже сваки молекул ваздуха који се очешао о њено мирисно тело. Кинески цар, познат као „човек од њуха”, пожелео је да у свом харему има једну овакву необичну девојку. Како се царева не пориче, мирисну Ипархан умоташе у свилене мараме и дадоше цару на поклон.
И поред чуда модерне цивилизације као што су аутобус и воз, ни данас се од Кашгара до пекиншког Забрањеног града не стиже ни брзо ни лако. А замислите да тих 4000 километара пређете углављени између грба камиле која хода бескрајно споро кроз огромну врелу пустињу, прашњаве долине и високе планинске венце.
Нико није знао како и зашто Ипарханина кожа постиже јединствени мирис, нити да ли га може изгубити, али је, за сваки случај, сваког дана у току дугог и напорног путовања царска свита прала девојку првокласним камиљим млеком. То је, претпостављало се, на кожу могло имати само благотворно дејство.
Стигавши у Пекинг, девојка је од цара добила раскошне одаје и огромну башту с дрвећем, славујима и језерцем по коме плутају цветови лотоса. Међутим, отргнута од вољеног Кашгара, она је запала у некакву тугу и дубоко, мучно ћутање.
Схвативши да Ипархан чезне за далеким домом, цар одлучи да јој га донесе пред ноге. И ту, под њеним прозором, у самом срцу Пекинга, он нареди да се наспе пустињски песак и на њему подигну земљане кућице, амами, џамије витких минарета и куполе великог базара – читав један мали Кашгар, можда чак раскошнији од оног правог што остаде на далекој граници царства.
Величанствен неимарски подухват није нашао одјека у срцу мирисне лепотице. Цар је полако тонуо све дубље у очајање, док се одједном – нико не зна како му је баш то пало на памет – није нечега сетио и послао коњаника у далеки Кашгар. Коњаник се вратио са златним плодовима јојобе, кинеске урме, увезаним у свилену кашгарску мараму.

Дворски сликар

Кинески цар Ћијан Лонг на коњу, аутор Ђузепе Кастиљоне

Воће завичајних снова учинило је за Ипархан много више него копија Кашгара под њеним прозорима. Она живну, језик јој се одреши, тело јој замириса јаче и опојније него икад раније, и девојка коначно паде у загрљај довитљивог цара.
У легенду се овде уплиће званична кинеска верзија приче тврдећи да је лепотица сахрањена у царској гробници код Пекинга. Кашгарци, напротив, тврде да је њено тело послато у родни Кашгар, с караваном од 120 људи који је путовао три године. Сахрањена је, уверавају нас, у маузолеју Абак Хоџе, око пет километара (осам лија, рећи ће Кинези) изван града, светилишту где почива већ пет генерација породице Абак (званична кинеска прича ипак тврди да је њена гробница празна и да је подигнута само као почаст девојци сахрањеној код Пекинга).
Маузолеј Абак Хоџе налази се у једном забаченом предграђу Кашгара. Зграда подигнута 1640. године у стању је распадања, шарено осликане сјајне плочице отпадају с куполе и минарета, а свуда унаоколо простире се огромно гробље налик на стотине жутих глинених брежуљака с прозорчићима.
На улазној капији, осликаној плавим изувијаним словима арапске калиграфије, налази се модеран шалтер за продају карата које стају неколико евра – позамашна свота за део света где се можете сасвим пристојно најести за десетак центи.
Прича о мирисној лепотици Ипархан и заљубљеном кинеском цару Ћијан Лонгу данас не би била то што јесте да се у једном тренутку није испреплела с још једном необичном животном причом. Ђузепе Кастиљоне, рођен 1688. године у Милану, запутио се 1715. године у далеку и непознату Кину као језуитски мисионар. Ђузепе је волео да слика, а његови акварели запали су за око ни мање ни више него моћном Ћијан Лонгу, те је тако скромни италијански језуита постао кинески дворски сликар, под новим именом Ланг Шининг. Захваљујући њему, учесници приче о мирисној лепотици остали су, осим у речи, сачувани и у слици, као доказ да су заиста постојали.
Тако је један Европљанин сасвим случајно допринео стварању и учвршћивању једне легенде на Далеком истоку.