И онда кад је већ био славан и уважаван као пијаниста и композитор, Џорџ Гершвин (1898–1937) често је размишљао о томе ко би могао да му помогне да проникне у тајне компоновања, односно оркестрације. Чињеница да званично није завршио ниједну школу музике, није га остављала на миру. Чак је помишљао да би његов професор композиције могао да буде чувени руски музичар Игор Стравински (1882–1971). Уосталом, пореклом су били из истог града – Петрограда. Легенда каже да је једном приликом Гершвин упитао Стравинског:
– Колико бисте тражили за час оркестрације?
– А колико годишње зарађујете? – узвратио је Стравински.
– Неколико стотина хиљада долара – одговорио је Гершвин.
Непријатну тишину прекинуо је Стравински.
– А како би било да ви мени дајете часове компоновања?
Слично је било и са аустријским композитором Арнолдом Шенбергом који је као и Стравински дошао да живи у САД. Док су једног дана играли тенис, Џорџ је оцу атоналне музике поставио исто питање.
– Ма какви часови – рекао му је Арнолд Шенберг. – Учинио бих те лошим Шенбергом, а ти си већ фантастичан Гершвин!
Управо је тако и било. Иако Гершвин није имао званично музичко образовање, он је већ као седамнаестогодишњак био омиљен у музичким круговима. Било је јасно да је створен да буде музичар. Рођен је у Бруклину 26. септембра 1898. године у скромној јеврејској породици. Био је друго од четворо деце. Његов отац Моше (касније Морис) Гершовиц доселио се у Сједињене Америчке Државе 1890. године из Русије, тачније Петрограда. Џорџова мајка Роза била је такође руска Јеврејка. Моше и Роза венчали су се јула 1895. године у Њујорку. Тек четврт века касније, кад је Џорџ постао познат, променио је презиме у Гершвин, а за њим и остали чланови породице.
Максијев концер
Склоност према музици показао је прилично касно, тек у десетој години. У ствари, то се догодило тек кад је био дословце приморан да оде на концерт свог вршњака Максија Розенвига који је свирао виолину. Начин на који је свирао његов пријатељ с којим се свакодневно играо, задивио је десетогодишњег Џорџа. Био је опчињен. Максијев концерт био је један од пресудних догађаја у животу будућег композитора.
У кући Гершовицових већ је постојао клавир: родитељи су га купили за старијег сина Ајру. Било им је драго кад је Џорџ изразио жељу да свира. Ајра је могао да одахне... Најмлађа сестра Френсис била је прва у породици која је од музичке обдарености успела да извуче некакву новчану корист. Међутим, рано се удала, постала је домаћица и мајка, запоставила је певање и касније се посветила сликању. Упркос музичкој слави и бројним обавезама, сликањем се касније бавио и Џорџ...
Наредне две године, Џорџ је похађао приватне часове клавира. А онда је упознао Чарлса Хембицера, пијанисту њујоршког „Бетовеновог симфонијског оркестра”. Хембицер је заправо био Џорџов учитељ све до последњег дана свог живота, 1918. године. Упознао је дечака са европском музичком баштином, научио га је класичној пијанистичкој техници и охрабривао га да одлази редовно на концерте, пре свега симфонијске музике. Занимљиво је да је после сваког концерта Џорџ с лакоћом успевао да код куће одсвира оно што је чуо.
„Живот је као џез. Најбољи је када импровизујеш!”, рећи ће неколико деценија касније Џорџ Гершвин. Тако је углавном и живео. Био је лош ђак. У петнаестој је заувек напустио школу и запослио се као свирач код музичког издавача у компанији Џерома Ремика. Зарађивао је петнаест долара недељно, што му је било сасвим довољно. Прва песма коју је написао била је „When You Want Get Them, When Yoy've Got 'Em, You Don't Want'Em („Кад их желиш, можеш до њих доћи, кад их освојиш, више их не желиш”). Клавирска верзија ове песме објављена је 1916. године. Џорџ тада још није имао осамнаест година.
Није добио новац који је зарадио с том песмом, али га та чињеница није обесхрабривала. Уверен да треба да се бави оним што му тако лако полази за руком, наставио је да пише музику. Приметио је да се његове композиције допадају слушаоцима. Посебно лепшем полу. Иако још врло млад, већ је постао прави заводник. „Зашто бих себе ограничавао на једну жену, ако могу да их имам све?”, било је гесло кога се Џорџ Гершвин придржавао до краја живота. Остао је нежења.
Следећа композиција младог пијанисте била је „Rialto Ripples” („Таласи Ријалта”). Његово име било је познато у музичким круговима. Већ 1919. године сви су га знали јер је написао хит: песму „Свони”. А онда је почео да ради као аранжер и пијаниста у њујоршким музичким кућама. Под псеудонимима (Фред Мурта или Берт Вин) написао је велики број комада за клавирске ваљке. Наступао је и у водвиљима као пијаниста.
Његов брат Ајра написао је стихове за песме које је он писао за клавир. Године 1924. написали су заједно музичку комедију „Lady Be Good” која је садржала хитове као што су „Fascinating Rhythm” и „Lady Be Good”. Гершвин је био радо виђен гост на забавама. За младим Џорџом уздисале су многе девојке. Између осталих и позната филмска глумица, супруга Чарлија Чаплина, Полет Годар (чије је право име било Марион Леви).
Валцер само за тебе
Гершвинови биографи тврде да је он са собом увек носио партитуру једног свог необјављеног валцера. Тај валцер служио му је као нека врста заводничког реквизита. У пресудном тренутку извукао би нотну хартију из џепа и рекао девојци којој се удварао: „Ти си једина особа која ме надахњује да пишем праве песме. Песме као што је на пример ова... Дођи да ти је одсвирам... И посветим.” Девојке су биле безмало хипнотисане. Сваку је успео да одведе до свог стана или хотелске собе. Неком приликом обавестили су га да се удала девојка с којом се тајно виђао. „Да нисам толико заузет, можда бих се и забринуо због те чињенице”, весело је узвратио.
Године 1925. био је позван на пријем код банкара Џејмса Пола Варбурга. Иако је дошао са својом тадашњом пратиљом, Џорџа је необично привукла Варбургова жена Кеј Свифт, композиторка и пијанисткиња. Одмах су открили да их занимају исте ствари. Узалуд се богати банкар борио против утицаја који је Гершвин имао на његову жену, иначе мајку троје деце. Био је уверен да се самољубиви женскарош неће дуже задржати у друштву жене с породичним обавезама. Преварио се. Следећих десет година Гершвин и Кеј нису се раздвајали, тако да се брачни пар Варбург развео. Оно што је спајало Кеј и Џорџа била је пре свега музика. Убрзо после познанства заједно су почели да раде на његовим прелудијумима за клавир у чему му је била од велике помоћи. Мјузикл „Oh, Kay”, који је Гершвин написао 1926. године, посвећен је Кеј Свифт. Иначе, ова дуговечна дама (рођена је 1897. а умрла 1993. године) била је прва жена композитор која је написала велики и врло успешни бродвејски мјузикл „Fine and Dandy” 1930. године. После Гершвинове смрти Кеј се посветила оркестрацији и објављивању дела свог блиског пријатеља. Удала се за младог каубоја кога је упознала на родеу. Живела је срећно и задовољно чувајући успомену на великог уметника.
Рапсодија у плавом
Годину дана пре него што ће срести Кеј Свифт, Џорџ је написао „Рапсодију у плавом” за клавир и оркестар, једно од својих најпознатијих дела. Пол Вајтеман наручио је ово дело за свој оркестар. Гершвин је почео да га пише 7. јануара, а изведено је већ 12. фебруара 1924. године. Оркестрација је поверена аранжеру Ферду Грофеу. Дело је оркестрирано неколико пута. После премијере још једном 1926. године и напослетку 1946. године. Како је Џорџов брат Ајра касније открио, ова вероватно најомиљенија Гершвинова композиција добила је назив према платну „Ноктурно у плаво-златном” америчког сликара Џејмса Ебота Мекнила Вистлера. То је слика која је по мишљењу браће Гершвин дочаравала исто што и музика. Сличног мишљења био је и филмски редитељ Вуди Ален који у уводним кадровима свог филма „Менхетн” из 1979. године напомиње да Њујорк замишља искључиво као окупан у музици Џорџа Гершвина; и тада се чује онај чувени уводни глисандо из „Рапсодије у плавом”... То до тада нечувено, необично мешање џеза и класике (односно листовске романтичарске разбарушености, како су истицали музиколози) учинило је да је Џорџ Гершвин постао један од најомиљенијих композитора 20. века.
Међутим, Гершвин никако није могао да се у компоновању помири с неком врстом занатских ограничења. Отишавши у Париз, потражио је помоћ од свог идола, композитора Мориса Равела који је такође одбио да га подучава, сматрајући да нема шта да му покаже. У сусрет му је изашла композитор и педагог Нађа Буланже (1887–1979). Она је заправо била једини прави композитор који је радио с Гершвином. Док је био у Паризу, 1928. године, написао је (и сам оркестрирао) симфонијско дело „Американац у Паризу”. Била је то наруџбина Њујоршког симфонијског оркестра. Овог пута музиколози нису мирне душе поднели појаву блуза у композицији намењеној симфонијском оркестру и изведеној у Карнеги холу. Ипак, својим написима нису умањили успех дела код публике. Године 1951. филмски редитељ Винсент Минели режирао је истоимени мјузикл у коме су главне улоге тумачили Џин Кели и Лесли Карон.
 |
Слика уметника Ота Дикса |
Најзахтевнија композиција Џорџа Гершвина била је опера из црначког живота „Порги и Бес”, први пут изведена на Бродвеју 1935. године. Музика ове опере својеврсна је мешавина изворног црначког мелоса, џеза, популарне музике и опере. Опера је добила нешто чему се свакако није надала. Неколико деценија касније, славни пијаниста и диригент Леонард Бернштајн рекао је да је Џорџ Гершвин био највећи мелодичар у историји музике, одмах после Чајковског. Чини се да би се Гершвину такво мишљење веома допало. Остало је забележено да је једном приликом казао да музику види као неку врсту врло осећајне науке.
Неподношљиве главобоље
Почетком 1937. године Џорџ Гершвин почео је да пати од неподношљивих главобоља. Чинило му се да стално осећа мирис нагореле гуме. Испоставило се да има злоћудни тумор на мозгу. По свој прилици, узрок израслине био је ударац голф лоптице у главу неколико година раније. У јануару 1937. године Симфонијски оркестар Сан Франциска извео је концерт његових дела у Холивуду. Иако болестан, Гершвин је наставио да пише нове песме и мјузикл, али дела су остала незавршена. Умро је после операције, 11. јула 1937. године у Лос Анђелесу. Имао је само тридесет осам година. Игром случаја, неколико месеци касније од последица операције на мозгу умро је и композитор коме се Гершвин највише дивио – Морис Равел.
У знак сећања на великог композитора одржан је концерт у Холивуду 8. септембра исте године. Диригент је био славни Ото Клемперер.
Гершвин је умро не оставивши тестамент. Сва његова имовина припала је мајци Рози. Сахрањен је на гробљу Вестчестер хилс у Њујорку. Године 2005. лондонски лист „Гардијан” објавио је процену према којој је Џорџ Гершвин био најбогатији композитор у историји музике. Позориште на Бродвеју и данас носи име Џорџа Гершвина. Године 2007. Библиотека америчког Конгреса одлучила је да награда за најбољу популарну песму понесе име Џорџа и Ајре Гершвин. Првог марта 2007. године Гершвинову награду добио је Пол Сајмон.
Не оклевајте да послушате музику Џорџа Гершвина и уверите се на који начин је успео да тако савршено усклади класичну, џез и популарну музику. Ако већ не клавирске концерте, оперу или симфонијска дела, послушајте његове (и Ајрине) славне песме, међу којима су „The Man I Love”, „А Foggy Day (In London Town)”, „It's Wonderful”, „Somebody Loves Me”, „I Got Rhythm”... до чувене арије „Summertime” из опере „Порги и Бес”. Гершвинови извођачи су бројни: од најпознатијих уметника такозване озбиљне музике, преко Еле Фицџералд, Луја Армстронга, Џенис Џоплин, Џона Колтрејна, Френка Синатре, Мајлса Дејвиса, Хербија Хенкока, Били Холидеј, до Мадоне, Кејт Буш, Стинга...
