Слика из младости

Картање

Милутин Миланковић био је и геније. Рођен је 28. маја 1879. у Даљу и још од детињства та ретка дубина ума била је јасно видљива. И, попут других великих генија, и он је имао легенду о раном детињству која му је уцртала или, боље рећи, обасјала пут. По узору на омиљено дело „Емил”, његов отац се трудио да га васпита по свим правилима и начелима Жан-Жака Русоа. Међутим, за разлику од Русоовљевог здравог и крепког Емила, Милутин је био слабашно и болешљиво дете, страшно зимогрожљиво, ни налик на своју браћу и сестре. И тако, док су се они играли у дворишту, на ливадама или се зими клизали по леду, док су вежбали на гимнастичким справама и јачали своје тело, Милутин је, дрхтећи сам у дубини спаваће собе, вежбао своје вијуге. Читао је бројне књиге, градио своје кућице, решавао ребусе. А кад би наступила ноћ и кад би сви отишли на починак, ни тада се његов ум није смиривао. Док је гледао у таваницу, у његове очи сливале би се слике неких далеких, непознатих предела, дубине васионе, знање далеко и тешко докучиво и он је размишљао како да то одгонетне. Та гимнастика мозга, како ју је назвао, више него ишта помогла му је и развила способност памћења, расуђивања, апстрактног размишљања које красе све великане. То су били извори његове духовне снаге, дубина његовог младог ума. Али, још дуго је лежао по собама и бивао болестан размишљајући о свачему, не знајући којим би путем желео да крене.
Онда је, сасвим случајно, дошло до коначног преокрета. Једне вечери, пошто није могао да заспи, отац се сажалио и, у намери да га успава, научио да игра карте. Већ следећег дана Милутин је победио старије у тој вештини.
– Јао, наопако! – зајаукала је мајка, убеђена да ће јој син постати ништа друго до опаки картарош. Међутим, отац није био забринут. Штавише, то га је само нагнало на размишљање да треба да научи сина да броји. Непун сат му је објашњавао децимални бројни систем, фантастичан свет непоколебљиве законитости. А кад је завршио, у Милутиновом животу више ништа није било исто. Хиљаде му нису више биле стране. Ни милиони, ни милијарде нису му више били непознаница. Од тог тренутка математика је ушла у његов живот и више никада није изашла.

Љубав

Милутин Миланковић је имао и романтичну душу. Године 1902. завршио је студије на Техничком факултету у Бечу, а већ 1904. постао први Србин доктор техничких наука. Међутим, прави живот тек га је чекао.
Док је радио у Бечу у грађевинској струци његово име је први пут заблистало. Пројектовао је вијадукт у Алпима, водовод и канализацију у разним градовима широм Аустроугарске монархије, а пословни успех пратиле су и одличне материјалне погодности. Кад би му дошло да се мало одмори од напорног дана, да пусти у срце опојна осећања, одлазио би у оперу или уживао у чарима монденског бечког живота. Да, вредно је радио, али се и лепо проводио. Излазио је у ресторане, у приватне и јавне салоне, а где год би крочио, ко год би имао прилику да упозна његову романтичну природу, образовање, свима би одмах било јасно да у његовим очима сија другачији сјај и да, кад бог дели даровитост, неки добију и репете. Девојке су га салетале као да је најдивнији паун, а мајка га је у својим писмима непрестано молила да се не ожени Швабицом. Он то никада није крио, мада се увек трудио да остане прави џентлмен:
„И зато нећу крити да сам, нарочито у мојим младим годинама, био лако поводљив, несталне а и заљубљиве природе. Због тога је моје младићко доба било испреплетано разним странпутицама. И о њима ћу говорити у оној мери у којој се та тема сме претресати у озбиљном делу које, истина, не тражи да буде уврштено у животе светаца, но ни не жели да личи на мемоаре авантуристе.”
Па ипак, живот му је био права правцата пустоловина прожета осећањима и тајнама науке, љубављу која му је засладила бројне тренутке. С њом се први пут срео у старијим разредима реалке. Звала се Ђулијета, а само изговарање њеног имена звучало је као симфонија. Без сумње, од првог погледа на њену лепоту био је начисто омађијан. Све књиге које је прочитао, богата знања која је имао, све то одједанпут је ишчезло и више му није могло помоћи. Онда је нашао нови дар – писање. Своје сећање на њу изразио је речима:
„Наш разговор очима постаде све срдачнији и интимнији. Она је у својим дивним очима имала недостижну емисиону станицу за такве телекомуникације, а ја у свом срцу осетљиву пријемну антену”.
И тако, они су се месецима гледали. Једног дана, после једне такве „изјаве” и после дубоког продорног погледа, Милутину је изненада прокључало срце. Дах му се прекинуо, а зенице се рашириле. „Затрептах под његовим топлим зраком и осетих блаженство које се не може речима описати.”
Али, у дубини срца више није стрепео. Доживео је оно што је одувек сањао и сматрао највећом срећом. „Под дејством тог осећања заборавих на све остало. Мислио сам само о Ђулијети, дању и ноћу, у кући, на улици и у школској скамији.” Из тог дивног сна који је непрестано трајао и треперео у његовим мислима као звезда, тек понекад би га пробудио глас неког ученика који се налазио пред таблом и замолио га да му шапне одговор.
Срећа није дуго трајала. Љубав је сама избрисала трагове свог постојања. Недуго затим, Милутин је једног поподнева приметио у трамвају како поглед његове драгане прелази с њега на месаревог сина. Срце му се одмах скупило и отишло у пете. Али, после тог разочарења, схватио је да је његова „антена” подешена да хвата разне фреквенције. Љубави су се ређале, а његово велико срце је волело и било вољено, патило или је изазивало патње.
Тачно је да љубав увек некако измиче нашој вољи. Међутим, да није било тих дивних дечачких снова, да га хладне дунавске воде поред којих је одрастао и које је особито волео нису пратиле и привлачиле целог живота где год да се налазио, у Бечу или Београду, да му није вечито недостајао тај топли женски загрљај какав је био и његове гувернанте Зорке која га је научила шта су екватор, полови и меридијани, можда никада не би жудео да одгонетне тајне ледених доба.

Миланковићев кратер на Месецу, пречника 46 километара

Случај једног гусана

Пре свега, Милутин Миланковић био је сасвим обичан човек. Он није био некакав луди научник или неуравнотежена егоистична личност која гази путевима успеха не осврћући се за собом, гледајући на друге с висине. Томе у прилог говори и његово искуство у Бечу кад је радио на патентима. Намах је схватио да је свет пун оних који живе од туђег зноја и, како то није могао да издржи, окренуо се науци која је за њега имала неискварен, општи значај за човечанство.
Сви су се чудили кад је изјављивао да су рад и доколица једно исто. До бесвести су трљали чела кад би га затекли како се излежава на отоману или у баштенској мрежи, питајући се како успева да заврши толико тога а да се стално одмара. Други су се, пак, смејали. Кад би видели његово уснуло лице поред хрпе довршених страница, говорили су да је све то само добро смишљена шала којом жели да прикрије и забашури свој тајни, даноноћни рад. Милутин би им на то узвраћао да он одиста много ради за столом, али да је све то само рачуница, обичан рутински рад, математика која му је одувек добро ишла од руке. Али оно главно, она искра која у уму запали идеју, јавља се само у лежаљци и на отоману.
С подсмехом је гледао оне који су његове теорије називали случајним открићима, док је њему успевало да тумара небеским пространствима кад су падале бомбе, или да лута прошлошћу, или одгонета будућност шћућурен у тмини затворске собе у којој је провео кратко време на почетку Првог светског рата. Да, није разумео оне који су сматрали да се идеје рађају случајно или мешањем божје силе, него да су плод мукотрпног рада. А да ли се он одвијао за столом или на неком другом месту, то је већ била дужа прича.
И можда се шалио кад је говорио да се стално одмара. Али, да којим случајем Милутин Миланковић није толико уживао да лежи на отоману или у лежаљци, да се неке од његових теорија нису родиле док се шетао авлијом у пратњи свог љубимца гусана, можда математичка теорија настанка ледених доба никада не би угледала светлост дана, а ми никада не бисмо могли да се дичимо да је један научник светског гласа у ствари наш рођени Србин из Даља.
Но, свет му је подарио кратере на Месецу и Марсу, небеско тело и медаљу „Милутин Миланковић”, док код нас, осим бисте у САНУ и Геомагнетском заводу, недавно именованог булевара у Новом Београду, не постоји већа улица или достојан споменик, али пре свега не постоји достојно сећање. Постоје једино људи у удружењу „Милутин Миланковић” захваљујући којима је овај текст и написан.
Али, нек се заврши његовим давно изговореним речима од којих можемо доста да научимо:
„Своје детињство проживех безазлено, своју младост лакомислено, али сада гледам на своју прошлост критичким наочарима. Сва је срећа што их онда нисам натицао на нос, то би ми загорчало много лепих часова”.