Одмах да буде јасно: ово није теолошка расправа о постојању или непостојању раја, као и онима што заслужују, односно не заслужују да у њега кроче кад дође судњи дан. Ту расправу остављамо за неку другу прилику.
Стога, запловимо пуним једрима у музичке воде. Овога пута реч је о веома омиљеној, али истовремено необичној песми. Необичној, јер је то заправо посмртна песма. Посмртни марш. Упркос тој чињеници, у историји џеза (и популарне музике), она је остала упамћена као једна од највеселијих и најведријих. Иако је првобитна намера била да се уз тонове ове музике испрати покојник, кад чују ову песму, људи радосно почну да пљескају рукама и да певају.

Као што је познато, музика има посебну моћ да објасни осећања онако како речи нису у стању и подари им неко много узвишеније значење. Дакле, сада не говоримо о оним мелодијама написаним да истовремено буду и тужне и веселе, као што је то композитору Нину Роти својевремено налагао филмски редитељ Федерико Фелини.
„Напиши ми нешто весело, а тужно!”, говорио је Фелини Роти.
Нема ничег тужног у песми о којој говоримо. Она би зато могла да буде и нека врста филозофије живота, односно – престанка живота. Тамо где се очекују сузе, одјекује весела песма.
Ако већ нису сви схватили, откривамо да је реч о песми „When the Saints go marching in” која је код нас преведена као „Кад свеци умарширају”. Претпоставqа се да свеци иду право у рај. Зато се кроз стихове ове песме изражава жеља да и онај који пева буде укључен у тај строј! Међу најбоље од свих – међу свеце!

Песма „Кад свеци умарширају” заправо је црначки госпел. За почетак, подсетимо се шта означава израз госпел песма. Песма јеванђеља или госпел сонг врста је религиозне песме северноамеричких црнаца. Развијала се на основама духовне (спиритуал) песме 19. века. Госпел је био градска духовна песма. Кратки повици потврде, одобравања, одјекивали су за време читања јеванђеља у црквама црначких четврти. Ти повици прерасли су убрзо у певање, а из певања – кратке мелодијске формуле. Оне су се развијале у мелодије, па и плес верника. Почетком 20. века верници су у цркви имали прилику да певају уз свирање џез састава. Постојбином госпела сматра се Харлем, црначка четврт у њујорку. Већ тридесетих година прошлог века, госпел песме увелико су се изводиле и изван цркве, тамо где су свирали и певали црни музичари.
Међутим, чувена песма „Кад свеци умарширају” није настала у Харлему, већ у граду који се сматра колевком џеза, у њу Орлеансу. То је госпел песма заснована на народним музичким мотивима. У првобитном облику песма је заправо била посмртни марш. Наиме, у њу Орлеансу негован је посебан обичај последњег испраћаја – џез сахрана. Иза ковчега, од града до гробља (изван града), џез састав свирао је тужбалице, тачније, блуз. Било је то сасвим у складу с тужним обредом сахрањивања. Занимљиво је да се по повратку с гробља, временом, музички стил мењао. Оркестар би најчешће засвирао оно што се назива „хот” (врели) или диксиленд џез. Био би то коначни испраћај уз музику која је требало да помогне да покојник, по општем уверењу, што лакше стигне до неба. После првих деценија 20. века, од тужних, спорих мелодија улицама њу Орлеанса почели су да одјекују тактови диксиленд музике. Поворка људи у црнини певала је и пљескала уз музику.

Песма „When the Saints Go Marching In” постала је веома позната у њу Орлеансу. Прави хит. Она је била и остала нека врста заштитног знака славног трубача и певача Луја Армстронга (1900–1971). Уосталом, по тој песми и њуорлеански фудбалски тим добио је име „New Orleans Saints”! Од тридесетих година прошлог века Луј Армстронг почео је редовно да изводи ову нумеру приликом наступа. И сви као да су чекали врхунац његовог концерта – свеце који марширају. Расположење и усхићење тада би достизали највишу тачку. Сачмо је причао како је његова сестра чула ову песму у цркви на некој сахрани и да јој се чинила непримереном. Тачније, нерелигиозном. Будући да је њен брат с невероватном лакоћом савршено прилагођавао мелодије које би чуо у цркви у џез стандарде, прихватио се и ове. Остало је историја.
После Луја Армстронга и других џез музичара из њу Орлеанса, песму су педесетих година изводили и Фетс Домино („The Saints Rock and Roll”), а и многи други. У „Историји џеза” џејмса Линколна Колијера забележен је податак да су и „Битлси” на почетку каријере свирали овај весели посмртни марш. Овдашња публика памти извођење састава „Седморица младих”. Ова песма је широм света наилазила на такво одобравање и „потражњу” да се музичарима њу Орлеанса напослетку – смучила. Ако би неко од слушалаца тражио (а то се догађало бар неколико пута током једне вечери) да састав одвира „Свеце”, морао је да плати бар петоструко више него за било који други џез стандард.

„Кад свеци умарширају” најчешће се чује у диксиленд извођењу, а обично се пева само рефрен, а не свих шест строфа песме. Додуше, сада је већ прилично тешко утврдити који је музички аранжман изворни и које су првобитне речи. У сваком случају, неретко се изводи рефрен у виду питања и одговора. На пример: питање: „Oh when the Saints!”, одговор: „Oh when the Saints!... и тако даље.
Диксиленд стил у џез музици настао је око 1915. године у јужним државама САД. То је било време кад су у џез оркестре први пут ушли и бели музичари. У њу Орлеансу, њујорку и Чикагу бели музичари свирали су опонашајући црнце. У тој музици спајали су се делови црначке музике, углавном регтајма, и европске музике. Могле су се чак чути и корачнице. Често су примењиване синкопе, а у мелодији су се могли препознати обрасци блуза. Дакле, некакав весели блуз, пун ритма.
На крају, вратимо се речима песме. Дакле, реч је о опраштању од живота. Неки сматрају да песма говори о поступном престанку живота, или о апокалипси. Било како било, помиње се судњи дан, звук трубе, сунце које престаје да сија... Песма изражава жеqу појединца да оде у рај. Све је то тужно, да не кажемо застрашујуће. Међутим, сама слика „светаца” који марширају у ритму диксиленд музике доприноси томе да целу причу схватимо као неку врсту шале. Руку на срце, такво виђење краја живота није неуобичајено. Можда је управо и једино подношqиво. Само се шалом, бар делимично, поништава највећи могући страх. Уосталом, ево и речи целе песме:

We are trav’ling in the
footsteps
Of those who’ve gone before,
And we’ll all be reunited,
On a new and sunlit shore.
Oh, when the saints go
marching in
Oh, when the saints go
marching in
Lord, how I Þant to be in that
number
when the saints go marching
in!
And when the sun refuse to
shine
And when the sun refuse to
shine
Lord, how I want to be in that
number
When the sun refuse to
shine…
And Þhen the moon turns red
with blood
And when the moon turns red
with blood
Lord, how I want to be in that
number
When the moon turns red
with blood…
Oh, when the trumpet sounds
its call
Oh, when the trumpet
sounds its call
Lord, how I want to be
in that number
When the trumpet
sounds its call.
Some say this world
of trouble,
Is the only one we need,
But I’m waiting for that
morning,
When the new world is
revealed