У неоправдано заборављеном ремек-делу сатире „Острво пингвина” француског нобеловца Анатола Франса, објављеном пре тачно сто година (1908), једна од бројних црнохуморних епизода исмева здраворазумско емпиријско сазнање о боји предмета. На питање старешина које је боје била аждаја која је претходне ноћи тобоже проузроковала разарање у селу, мештани Алке одговарају:
„Црвена.”
„Зелена.”
„Плава.”
„Жута.”
„Њена глава је светлозелена, крила су јој сјајнонаранxаста, итд.”
„њена боја? Није имала боју!”
Да би се ствар завршила бриqантно разумним одговором једног мештанина:
„њена боја је боја аждаје.”
Ово нам је смешно зато што нам се чини да је у свакодневном животу врло лако одговорити на питање које је боје неки предмет. Боја игра огромну улогу у бројним областима људске делатности, од саобраћаја, преко сликарства, до теорије елементарних честица (мада боје кваркова немају много везе са уобичајеним значењем), али мало где је њена улога тако очигледна као у астрономији. Још од праскозорја људске цивилизације посматрачи су разликовали звезде и видљиве планете по њиховој боји. Међу бројним загонеткама које нам поставља историја науке ретко која је занимљивија, а у исти мах и једноставнија од тајне црвеног Сиријуса. Мало је проблема који у себи на природан начин спајају историју астрономије, звездану астрофизику, физиологију вида, атмосферске науке, класичну филологију, те аматерска астрономска посматрања! Истовремено, као што ћу покушати да дочарам у даљем току овог текста, то је изврстан пример теорије сазнања по узору на еволуцију живог света какву је заговарао један од највећих филозофа 20. века сер Карл Попер, где кроз елиминацију грешака и одбацивање (фалсификацију) хипотеза долазимо све ближе решењу.

Свако је – надамо се! – видео Сиријус: ради се о убедљиво најсјајнијој звезди на ноћном небу, видљивој обично релативно ниско на јужном хоризонту, а посебно је добро видљива пре поноћи у јесењим и зимским месецима. Од Сиријуса су сјајније само планете Венера и Јупитер (увек), те Марс и Меркур кад су нам најближи (наравно, Меркур се због своје угаоне близине Сунцу толико ретко може посматрати, нарочито у градовима, да га и не треба рачунати). Пошто је Сиријус у астрономској номенклатури Алфа (најсјајнија звезда) сазвежђа Великог пса, често се назива и Пасјом звездом. Најдубље везан за многе древне обичаје човечанства, Сиријус је био основица најдуготрајнијег људског календара, успостављеног у древном египатском краљевству кад је непознати астрономски геније тог доба запазио да први јутарњи излазак Сиријуса најављује надолажење воде Нила. Под именом Сотис, ова звезда била је једно од најсветијих небеских тела египатске цивилизације, одакле су се митови и знања везани за њу раширили по читавом средоземном свету, па и шире.

Ова раширеност посматрања Сиријуса чини целу загонетку још необичнијом. Према савременим астрономским сазнањима, Сиријус је архетипска бела звезда, спектралне класе А, око двапут топлије површине од Сунца и двоструко веће масе, а око десет пута већег сјаја од наше звезде. Он изгледа тако сјајан пре свега зато што је веома близу – свега око 2,7 парсека (нешто мање од 9 светлосних година), што је наше најближе суседство. Ближи су нам само троструки систем Алфе Кентаура и необични црвени патуљак познат као Барнардова звезда. његова беложућкаста светлост јасно је видљива сваком посматрачу.
Запамтимо за тренутак ово што смо рекли о боји Сиријуса, и поменимо најчувенији аспект Сиријуса – његовог тамног пратиоца. Још у 19. веку откривено је да неке сјајне звезде, међу њима Сиријус и Процион, док се крећу „лелујају” у односу на позадину удаљених и готово непомичних звезда и галаксија. Једини физички смислен разлог за ово чудно понашање могло би бити постојање масивног али веома тамног објекта у орбити око ових звезда. И доиста, 1862. године амерички астроном Алвен Кларк открио је Сиријус Б – звезду масе сличне Сунчевој, али чак десет хиљада пута мањег сјаја од свог сјајног пратиоца (који се од тада, природно, означава као Сиријус А). Ово је био први откривени представник нове врсте објеката – белих патуљака, звезда изузетно мале величине (Сиријус Б је по величини попут Земље, дакле хиљаду пута мањи у пречнику од Сунца) и изузетно велике густине. Билијарска кугла сачињена од материјала Сиријуса Б имала би масу од око 70 тона, сличну маси тешког тенка. Судбина већине звезда у свемиру, укључујући и наше Сунце, јесте да у једном тренутку у будућности, кад исцрпу термонуклеарно гориво у својим средиштима, постану бели патуљци.

Међутим, загонетка о којој овде говоримо тиче се видљивог Сиријуса. Већ смо рекли да се данас свако може уверити у белу боју ове најсјајније голим оком видљиве звезде. Није, стога, чудно што су се астрономи изненадили кад су још крајем 18. века уочили да га славни астроном старог века Клаудије Птоломеј у свом делу „Алмагест” (написаном око 150. године) пореди са очигледно црвеним звездама какве су Бетелгез (Алфа Ориона, изразито црвене боје), Антарес, Алдебаран или Арктур (наранxасто-црвен по савременим класификацијама), и назива црвеном звездом, користећи карактеристичну грчку реч хипокерос. И други антички писци говоре о црвеном Сиријусу, попут песника Арата или славног римског филозофа и писца Луција Анеја Сенеке, који о Сиријусу пише да је црвенији од Марса. У књизи светог Грегорија из Тура (6. век), која је написана на латинском језику, ова сјајна звезда описана је као рубеола, односно „црвенкаста”.

Сви знамо да људи могу поцрвенети прилично брзо (зато што се стиде, зато што су болесни и/или из идеолошких разлога), али, да ли се то дешава и звездама? Уобичајена теорија звездане еволуције каже да су тако драстичне промене боје звезда на скали од свега око хиљаду година немогуће.

То је „загонетка црвеног Сиријуса”. Најпре ваља рашчистити са заблудом честом у популарним приказима историје науке у модерно доба: Сенека, Птоломеј и други нису били ништа мање паметни или лошији научници од својих интелектуалних наследника, рачунајући ту и данашње астрофизичаре. То што су имали на располагању далеко мања материјална средства и могућности, те (још много значајније) што је њихова теоријска основа била сиромашнија, не треба да нас наведе на закључак да су њихова посматрања била мање озбиљна, а интелектуална снага и жеља за сазнањем мања него код савремених научника.
Лепота ове загонетке јесте у томе што различите дисциплине којих се она дотиче, од класичне филологије до атмосферске физике, могу да понуде најразличитије хипотезе, од којих је неке једноставно оповргнути (у складу с Поперовом филозофијом фалсификационизма), док је код других то знатно теже. Пођимо од ових лакших случајева који се тичу могућих лингвистичких или физиолошких разлога:
1. У античко доба речи за боје биле су другачије тако да кад хипокерос преводимо као „црвенкаст”, то заправо не одговара нашој данашњој науци, већ се ради о боји сличној белој.
2. Антички посматрачи су имали другачију физиологију ока од данашњих људи (што има везе с људском еволуцијом или преовлађујућим начином исхране), те се њима доиста чинило да је црвено оно што је у ствари бело, попут Сиријуса.
Наводимо претпоставке које се нису појавиле у литератури или које нам се чине бесмисленим, да би се показало како „природно одабирање” хипотеза делује у пракси. Јасно је да се хипотезе #1 и #2 могу одбацити самим увидом у поменуте текстове: Птоломеј, који пише на грчком, ставља Сиријус заједно с неспорно црвеним звездама попут Антареса, дакле подупире језичку одредницу конкретним примером. Ако исту реч други писци користе за крв, то свакако неће значити да је она у античко доба била другачије боје него данас. Сенека то ради с Марсом, и то пишући на латинском, стотинак година раније. Основни захтев логичне доследности указује да се ради о ваљаном опису њихових виђења. Али зашто се она разликују од наших?
Ако су посматрачи и њихови записи били тачни, да ли је могуће да је Сиријус био у тој мери другачији пре свега 1500 година, што је у астрономском смислу попут трептаја ока? Ту имамо опет неколико могућих претпоставки:
3. Због физичке промене боје, видљиви Сиријус (то јест компонента А) у античко доба био је доиста црвен.
4. Пре само неколико хиљада година, Сиријус Б био је црвени xин, а тек недавно (у астрофизичким терминима) постао је бели патуљак какав видимо данас. С обзиром на то да је у фази црвеног xина далеко надмашивао сјајем свог сапутника Сиријус А, јасно је да Птоломеј, Сенека и остали нису могли ни да запазе ишта друго до јаркоцрвену боју целог Сиријусовог система.
Звездана астрофизика, једна од најбоље документованих и емпиријски потврђених грана природних наука, савршено је јасна: промене боја код звезда трају милионима година, а не вековима. Што се тиче идеје о скорашњем црвеном xину, она не стоји ишта боље, не само због сувише кратке временске скале за ту врсту промене, већ постоји још један разлог. Наиме, тачно је да црвени xин временски претходи стадијуму белог патуљка, али је прелазак из једне у другу фазу праћен отпуштањем спољних омотача црвеног xина и стварањем маглине око умируће звезде. Ова врста маглина – позната као планетарне маглине – веома је честа у нашој галаксији и прилично је добро проучена врста објеката. Ми смо у стању да посматрамо планетарне маглине на удаљености од много килопарсека, тако да бисмо свакако уочили планетарну маглину на мање од три парсека! Али, ни посматрања астронома претходних векова, а ни коришћење великих телескопа у данашње време нису открили ни трага од такве оближње планетарне маглине. Насупрот томе, модерна посматрања и поређења с моделима еволуције белих патуљака објављена 2006. године указују да је старост Сиријуса Б знатно, знатно већа – да је он постао бели патуљак пре око сто двадесет милиона година. Дакле, систем Сиријуса доиста се видео као црвени xин и имао је црвену боју, али у геолошком добу јуре док су нашом планетом владали диносауруси.
Шта нам онда остаје? Уколико је систем Сиријуса био исти у античко време као и данас, те ако су и астрономи тада били суштински исти као и данас, значи да је нешто било другачије између Сиријуса и нас. Овде постоје две варијанте, обе повезане с физичким процесом познатим као екстинкција (у буквалном преводу: изумирање) светлости, који нам је и те како познат. Наиме, постоји један извор светлости који у буквалном смислу свакодневно мења боју због екстинкције, а то је Сунце – свако зна да је оно црвено при изласку и заласку, док је током дана жуте боје (какво је и одиста). Исто се, мада у мањој мери, запажа код видљивог дела Месечевог диска. Зашто је Сунце црвено кад је ниско на хоризонту? Одговор је: због атмосферске екстинкције (често се назива и телурском, да би се нагласило њено земаљско порекло). Наиме, фотоне са Сунца упијају и расејавају превасходно честице прашине у нашој атмосфери, а овим процесом повећавају се таласне дужине фотона. Пошто црвени фотони имају веће таласне дужине од жутих, светлост постаје све црвенија како у средини кроз коју пролази има више прашине. Кад је Сунце ниско на хоризонту, његова светлост пролази кроз далеко дебљи слој атмосфере него кад је високо на небу и самим тим кроз много више атмосферских честица прашине (које се ионако групишу на малим висинама), логично је да нам тада, било да се ради о изласку или о заласку Сунца, наша звезда изгледа знатно црвенија него што уистину јесте. Главни извори прашине, поред смога, јесу вулкани, испарења из океана, ерозија ветром и природни пепео.
Слична појава дешава се и у међузвезданом простору – и носи логичан назив међузвездана екстинкција – уз неколико битних разлика. Као прво, међузвездана прашина знатно је ситнија од ове на коју смо навикли на Земљи и која задаје муке свим домаћицама. Стога је тачан облик закона екстинкције нешто другачији за међузвездану прашину него за атмосферску. Друга битна ствар јесте да је међузвездана прашина много више присутна у некој врсти „облака” него што је случај са земаљском. Али, општи утисак црвењења звезда чија светлост пролази кроз „облаке” прашине у међузвезданом простору познат је још од 1929. године кад га је открио швајцарско-амерички астрофизичар Роберт Трамплер.
Идеја о екстинкцији као узроку црвењења Сиријуса води нас до следеће две претпоставке:
5. Систем Сиријуса и данас је физички исти као у античко доба, али се у то време између њега и нас налазио мали и компактни облак међузвездане прашине (технички познат као глобула), који је својом екстинкцијом чинио да нам позадинска звезда изгледа црвенија.
6. У античко доба у атмосфери наше планете налазило се више аеросола који су изазивали атмосферску екстинкцију јачу од данашње (можда као последица велике вулканске ерупције или пада метеорита далеко од средоземног басена).
њих већ није лако одбацити, што не значи да оне немају такође веома озбиљне тешкоће. Главна потешкоћа је последица још једног нашег свакодневног искуства са екстинкцијом: поред тога што је црвеније, Сунце се на заласку или изласку разликује још по нечему од, рецимо, подневног – наиме, могуће га је гледати голим оком. Другим речима, сјај Сунца знатно је мањи кад је екстинкција јака. Ово се тиче и свих осталих извора светлости и свих осталих случајева екстинкције: и звезде које посматрамо кроз прашњаве међузвездане облаке имају далеко мањи сјај него што би иначе имале кад облак не би био између њих и нас.

Ово се подједнако тиче и Сиријуса. Да би он постао црвен за посматрача на Земљи, неопходна је врло снажна екстинкција, било атмосферска било међузвездана. Али та снажна екстинкција истовремено чини и да је његов сјај далеко, далеко мањи од оног који видимо кад га посматрамо без те снажне екстинкције. Дакле, уколико је било које објашњење црвене боје Сиријуса засновано на појачаној екстинкцији (у поређењу са оном коју Сиријусова светлост и данас доживљава, нарочито кад је ниско на хоризонту), он никако не би могао бити најсјајнија видљива звезда на ноћном небу, већ далеко блеђи и мање упадљив објекат! На ово се надовезује сродна тешкоћа: кад се посматрају голим оком, само звезде високог сјаја заправо имају боју! Наиме, од две врсте ћелија у људском оку, на боју су осетљиве само оне којима је потребно много светлости да би се покренуле (зато се у полумраку губе боје предмета). Ко год пажљивије погледа ноћно небо, видеће да поред сјајних звезда попут Сиријуса, Бетелгеза, Ригела или Арктура које имају јасно одређене боје, највећи број звезда заправо делује да је без одређене боје. Ово значи да превише јака екстинкција заправо има самопоражавајуће дејство – уместо да обоји Сиријус у црвено, она би га учинила сасвим безбојним!

Ипак, и поред ових озбиљних тешкоћа, могуће је да у објашњењу преко екстинкције има и дела истине, бар у вези с хипотезом #6. Ово потиче пре свега из чињенице да се један део атмосферске екстинкције никако не може искључити – чак и пре савременог доба у коме већина честица потиче од загађења које производе људи, небеска тела посматрана ниско на хоризонту била су изложена снажнијој екстинкцији у атмосфери наше планете. Још један битан чинилац који се обично занемарује јесте профил хоризонта на који је скренуо пажњу Роxер Керагиоли, највећи проучавалац тајне црвеног Сиријуса, савремени амерички оптичар и историчар астрономије. Данас човек веома ретко види голим оком линију хоризонта, с обзиром на то да га готово свуда окружују зграде и друге препреке. Загађење (у оба вида, и аеросолно и светлосно) данас је сувише јако да би се било које небеско тело, осим Сунца и Месеца, видело кад је на самом хоризонту и непосредно изнад њега. Ово је потпуно супротно приликама древних астронома који су могли да посматрају чак и изласке и заласке звезда мањег сјаја, да и не помињемо објекат као што је Сиријус. Заправо, за античке астрономе управо су изласци и заласци били од највећег значаја, било да су их користили у календарске сврхе, као што су чинили Египћани, или, попут Птоломеја, у тумачењу астрологије. А објекти близу хоризонта не само што подлежу најјачој атмосферској екстинкцији, већ и снажно трепере, као последица јако променљивог преламања због струјања ваздуха дуж линије вида. Треперење је такође лако уочавамо из свакодневног искуства) повезано с брзим променама боје.

Тако долазимо до помало антиклимактичне Керагиолијеве хипотезе.
7. У античко доба посматрачи су, што из астролошких, што из практичних разлога (и захваљујући другачијем типичном облику предела), највише посматрали Сиријус кад је веома близу хоризонта, где снажна атмосферска екстинкција и треперење могу да учине да он бар на махове изгледа црвенкасто. Кад се ова представа једном уврежила, каснији писци само су понављали претходне тврдње, не марећи да то лично утврде. 
Овоме иде у прилог и чињеница да су опсежна историјска истраживања утврдила да се у древној кинеској астрономији, где Сиријус није имао онај практични и астролошки значај као у средоземном басену, ова звезда нигде не помиње као црвена.

Где је истина? Једна од поука целе приче јесте да је ово питање у научном смислу заправо промашено. Наука се не бави потрагом за истином на начин на који се ова реч схвата у свакодневном животу. (Сем у математичком смислу, где се истини придаје техничко значење, рецимо оно везано за значење симбола у Буловој алгебри логике.) Наука се бави потрагом за објашњењем појава у природи или друштву; и то не универзалног и непроменљивог објашњења какво нуде религијске или политичке доктрине, већ једноставно најбољег објашњења које људима, са свим сазнајним ограничењима, стоји на располагању. У том смислу је загонетка црвеног Сиријуса добра илустрација савременог разумевања природе научног сазнања: у постојећим условима изгледа да је Керагиолијева хипотеза (#7) најбоље објашњење познатих чињеница. Могуће је, мада не и вероватно, да ће се сутра или за стотину година ово стање променити и да ће се нека друга хипотеза, која никоме до сада није пала на памет, показати као успешнија. Научна потрага увек је „трагање без краја”  и управо то чини њену вечну свежину и привлачност