Један Енглез недавно је купио платно сликарке Џаон Кетлин Хардинг Ердли (1921–1963) чија дела достижу све више цене. Кад је однео слику у атеље за рестаурацију, чекало га је изненађење. Мајстори су платно извадили из рама и иза њега открили још једну слику урађену на дасци. Зашто је уметница у један рам ставила две слике, остаје само да се нагађа. Можда је Ердли поклонила неком своје дело у нади да ће та особа бити довољно проницљива да схвати шта се још крије у раму. У сваком случају, Џоан Ердли је однела тајну у гроб, а непознати купац једним ударцем убио је две муве. Наиме, испоставило се да је сакривена слика четири пута вреднија од оне коју је платио 22.500 фунти.

Једна пудлица, а њих петнаест. И, ко је био у предности? Чучи, како се зове тај мали пас који је недавно дигао на ноге читав аеродром у Бостону. Кад је из Детроита стигао авион, радници су почели да истоварују из летелице пртљаг и пакете. Међу стварима се налазио и кавез са сада већ чувеном Чучи. Врата на кавезу случајно су се отворила, што је пудлица једва дочекала. Успела је да шмугне поред збуњених радника који су сместа обавестили надлежну аеродромску службу. Нико није могао да помисли да ће јурњава трајати наредних седамнаест сати. У потеру за пудлицом укључили су се радници обезбеђења, полицајци, ватрогасци. Фил Орландела, шеф смене на бостонском аеродрому, рекао је новинарима да нису имали сличан случај. Због преплашене Чучи која је јурила по писти, осам летова било је одложено, а многи су каснили и више од пола сата. Кад је пудлица напокон ухваћена, на лицу места су се поред власника нашли и представници друштва за заштиту животиња. Чучи је пребачена на ветеринарску клинику где су утврдили да нема озбиљнијих повреда, само је преживела велики шок. После неколико сати власници су је одвели кући.

Шта ако човек, који се налази ван куће, одједном пожели да се помоли? Било би незгодно да насред улице клекне, склопи руке и упути поглед ка небу. Тако је размишљао Дилан Мортимер кад је градским властима Њујорка предложио да се хришћанским верницима обезбеди нека врста уличног киоска намењеног искључиво молитви. Овај двадесетдеветогодишњак, који је недавно дипломирао на Њујоршкој школи визуелних уметности, добио је дозволу да оствари замисао. И, као што се види на фотографијама, Мортимер је направио неку врсту телефонске молитвене говорнице. Уместо ознаке за телефон, нацртане су склопљене руке, а у кабини се налази упутство које даје на знање да полугу у дну кабине треба да спусте и да на њу клекну. За коришћење киоска ништа се не плаћа. За сада су овакве две кабине постављене у Њујорку, у месту Седар Репидс у Ајови и у Џексону у Тенесију. Ако се покаже да су људи заинтересовани за „улични разговор с Богом”, како кажу њујоршки градски оци, лако ће се направити више оваквих кабина.

Потера је већ дуго трајала. Одметник је био веома брз, сналажљив и неухватљив, а на репу је имао неколико полицијских патролних кола. На малој ливади у Моргану, у Америци, одјекивале су сирене док су се полицајци свим снагама трудили да ухвате возача пошто га је неко пријавио како нарушава јавни ред и мир, али и људско достојанство. Али и после пола сата натчовечне и незапамћене потере, бегунац је и даље избегавао правди прелазећи поље уздуж и попреко одлучним и брзим маневрима, с умећем каквог возача тркачких аутомобила. И таман кад је месни шериф помислио да ће му коначно доћи главе, одметник је прескочио мали канал за наводњавање и изгубио се у непознатом правцу. Тек сутрадан ухватили су га на трему куће његове баке. Ништа не би било чудно да бегунац није возио мала електрична кола која се обично виђају на теренима за голф. – Сумњамо да је уместо електричног ставио мотор на бензин – узалуд је бранио полицијску част шериф Скот Пеј. Додао је и да више никада неће да потцењује ту врсту возила у случајевима потере.

Кад им је стигло обавештење да су у другом стању, на десетине мушкараца у Честерфилду, граду у енглеској грофовији Дербишир, поверовало је да се ради о несланој шали. Међутим, збунило их је што су вест примили писмено, из болнице. Брзином муње вест се проширила градом. Чим је стигла до новинара, они су одмах похитали у Краљевску болницу одакле су писма и упућена. Шеф болнице, који је био уверен да је у питању новинарска патка, убрзо је сазнао да вест није измишљена. Тридесет мушкараца, од оних најмлађих до неколицине која је увелико прешла седамдесету, писмом је обавештено да су остали у другом стању. Шеф болнице могао је само да се извини свим „будућим мајкама” нагласивши да је очигледно у питању груба грешка. Писма је највероватније послао неко од службеника администрације, али откуд тој особи идеја да обавести мушкарце да чекају дете? Да нису писма случајно послата мушкарцима чије су супруге трудне? Ни то није био случај.

У Кенији је наступила права помама да деци дају имена првог човека САД и његове супруге. Више од половине деце рођене дан пошто је званично потврђен избор четрдесет четвртог америчког председника, добило је име Барак Обама или Мишел Обама. Због избора Обаме за председника најрадоснији су у Кисаму, граду који се налази у близини села где је рођен отац Барака Обаме. Кад је, рецимо, Памела Адхиамбо родила близанце – дечака и девојчицу, није се двоумила ни часа. Како је касније рекла, одлуку да ће се њени син и кћерка звати Барак и Мишел донела је пре званичне потврде да је Обама први човек Америке. Већина Кенијаца је поносна на афроамеричког председника и нада се да ће његов успех бити право надахнуће за нове генерације малишана који су дошли на свет у овој афричкој држави.