Ко се не би сложио са овом мудром изреком француског мислиоца Волтера? Али, кад је реч о раду, постоји нешто (нимало неважно) што се на то надовезује. То је глад, односно, појава апетита.

Што је рад тежи и напорнији, глад је јача. Међутим, и ту постоје разлике. На пример, зидар има савршено оправдање што после осмочасовног радног времена на грађевини има потребу да, чим стигне кући, готово испразни фрижидер. Али, како оправдати неутољиву глад једног новинара „Политикиног Забавника” који већи део радног времена проводи поред рачунара пишући или преводећи текст? Нажалост, никако! Јер, баш као и кад је реч о студентима који уче – оправдања за глад после таквог рада једноставно нема.

Иако се за време интелектуалног рада такође троше калорије, није оправдано да се човек преједе. Наиме, потрошен је тек незнатан број калорија. Глад коју човек тада осећа пуки је привид. Другим речима, само нам се чини да смо огладнели.

Недавна истраживања канадских научника била су усмерена управо на спрегу умног рада и глади. Извршен је следећи оглед. Четрнаесторо студената требало је да се у одређено доба дана нечим баве: а) да опуштено леже, б) да решавају тестове чији је циљ да се испита њихово памћење и, напослетку, в) да прочитају неки текст с намером да га запамте. После сваког „посла” (лежања, решавања тестова и учења) студенти су одлазили на ручак. Трпеза је била богата и на располагању су им били разни кулинарски специјалитети. Могли су да узму шта год пожеле. Пре него што су почели да једу, утврђен је тачан број калорија одабраног оброка. Треба имати у виду да су пребројане и калорије које су потрошили док нису ништа радили (односно, док су лежали), те док су се бавили умним радом (решавање тестова и учење). Испоставило се да су студенти који су се бавили интелектуалним радом потрошили само три калорије више од оних који су лежали.

Па ипак, кад су се нашли лицем у лице с разним ђаконијама, испоставило се да је интелектуални рад био узрок глади. Особе које су училе, узеле су оброк чија је енергетска вредност била бар двеста калорија већа него што су потрошили, а студенти чији је задатак био да реше тест, готово триста калорија више од потрошених. Узети су и узорци крви пре и после интелектуалног напора: испоставило се да је умни рад заправо довео до промене садржаја количине шећера у крви и повећаног лучења инсулина. Као што је познато, шећер је нека врста горива за неуроне. И тако, кад је количина шећера у крви почела да опада, јавио се осећај глади иако је потрошена енергија била равна нули.

Због тога су канадски научници још једном упозорили јавност, а посебно ученике, студенте и све који се баве интелектуалним радом и углавном седе: глад коју изазива интелектуални рад, није глад коју треба утолити великом количином хране јер ће изазвати још мању покретљивост. Одатле и већа могућност да постану дебељуце.