Гуштери су врстама најбогатији ред гмизаваца – на свету постоји око 3000 врста, а у Европи педесетак. Њихово издужено тело завршава се дугим репом који се лако кида. Обично имају два пара ногу, али код неких ноге су слабо развијене, а неки су сасвим без ногу, те обликом подсећају на змије. Канxе на прстима омогућавају им да пузе. Код неких врста прсти су удешени за припијање, а код других су, опет, срасли у двокраку штипаљку за хватање. Кретање гуштеру омогућава снажан "Костур">костур и добро развијени мишићи. Гуштери имају ребра од којих је првих пет пари спојено с прсном кости. Срце гмизаваца, па самим тим и гуштера је троделно, грађено је од две преткоморе и једне коморе која је једним делом преграђена. У комори се због тога делимично мешају артеријска и венска крв. Ваздух улази кроз дисајне путеве до плућа која имају већу површину од жабљих плућа. Код свих гуштера језик је добро развијен и причвршћен у задњем делу усне дупље. Анални отвор спаја се са урогениталним системом у заједничкој комори, клоаки, чији отвор има изглед попречног прореза. Мужјаци гуштера имају парне полне органе. За разлику од већине водоземаца, који су упућени на влажна станишта, гуштери су живахни и по јаком сунцу, а мирују само кад је изузетно топло. Како спадају у хладнокрвне (поикилотермне) животиње, температура њиховог тела зависи од температуре околине. Због загревања, већина гуштера „жуди” за сунцем. С порастом температуре тела, они постају хитрији, али да се не би прегрејали, након сунчања одлазе у хладовину. Међутим, има и изузетака. Ноћни гуштери попут гекона преко дана се сакривају. Гуштери имају осетљивије чуло слуха од водоземаца. Чуло вида им је одлично развијено и већи број врста има покретне очне капке. Већина врста гуштера полаже јаја, а бригу о потомству препушта природи. Међутим, мањи број рађа живе младе. Код неких, такозваних ововивипарних врста, женка задржава јаја у телу све до тренутка док млади нису спремни за живот, тако да они одмах по полагању пробијају љуску јајета и излазе напоље. Јаја су омотана кожастом опном, а једино гекони имају јаја с кречном љуском.
Занимљива особина гуштера је развој њиховог пинеалног тела. Француски филозоф из 17. века Рене Декарт тврдио је да је пинеално тело тачка на којој комуницирају ум и тело. Он је пинеално тело видео као око за бесмртну душу које му преноси чулне податке материјалног тела. Код гуштера је тај део мозга заиста повезан с неком врстом „трећег ока”, али оно повезује животињу само с физичким светом.
Обични гуштери (породица Лацертидае)
Ова група обухвата 225 врста гуштера, укључујући већину европских врста. Врсте рода Лацерта насељавају Европу, северну и западну Азију, део Африке, архипелаг Индија – Аустралија. Тело гуштера рода Лацерта прилично је здепасто и обично дорзовентрално спљоштено. Глава је доста велика, пирамидалног облика, јасно одвојена од тела. На врху њушке, са стране, леже носни отвори. Језик им је дуг и узан, дубоко рачваст на врху. Зуби су им углавном цилиндрични, неки их имају и на непцу. Бубна опна је јасна и уочљива, округластог или елиптичног облика и налази се позади, са стране главе. Реп им је обично знатно дужи од тела које је код ових животиња прекривено многобројним ситним крљуштима, чији облик и величина веома варирају код представника разних врста. Површина ових крљушти може бити глатка и равна, али већином има један уздужни гребен. Овакве крљушти са уздужним чешљоликим израштајем обично су на леђима, док оне на другим деловима тела углавном имају глатку површину. Све крљушти су рожне творевине, без коштаних плоча испод површине. За разлику од других кичмењака, упадљиве боје мужјака имају мало утицаја у привлачењу женки и служе за распознавање међу мужјацима. Кад се боре за женку, мужјаци се сукобљавају телима. Уздигну се на круте ноге, леђа су им лучно повијена, главу држе ниско, а гушу незнатно надувају. Затим нападају један другог – ваљају се, уједају и чупају. У тим борбама често један другом откидају део коже, а понекад потече и крв. Чим постане очигледно да је један јачи, слабији користи прву прилику да побегне. Удварање мужјака релативно је једноставно. Мужјак се приближи женки и, ако она одмах не побегне, хвата је вилицама за реп. Она обично наставља да се креће, али много спорије од женке која не прихвата удварање. Мужјак је наравно не уједа јако као у току борбе, јер никада не повреди кожу женке. Након тога хвата вилицама њен задњи део тела. Након парења, свако крене на своју страну у потрагу за храном и могу се само случајно срести кад су следећи пут спремни за парење.
Суочен са змијом или с неким другим непријатељем, гуштер ће понекад својевољно да прекине и одбаци део свог репа како би избегао непријатеља. Та појава назива се аутотомија. Овим поступком гуштер скреће пажњу с других, осетљивијих делова свог тела, главе и трупа. Део репа који је одбачен још се неколико минута покреће. Гуштеру поново израста реп, али он се разликује од првобитног јер нема коштане пршљенове с равнима које омогућавају пуцање. Ако се реп случајно сломи на неком другом месту а не на равни за пуцање, регенерација репа је слаба. Уколико се реп само оштети, на том месту може да израсте нови врх репа, али у том случају реп животиње има виљушкаст завршетак.
Зелембаћ (Лацерта виридис)
Зелембаћ је најпознатији и највећи представник наших гуштера. Живи у делу Европе и Азије. Одрасле јединке лако се разликују од осталих сродних врста, за разлику од младих примерака. Млади зелембаћ је мрке боје с једном или две пруге жуто-белих пега, и тек касније добија типичну зелену боју. Зелембаћи достижу дужину тела 30 до 40 центиметара. Мужјаци су крупнији од женки. Основна боја тела је зелена, трбух је жућкаст, а у доба парења мужјаци добијају изразито плаву боју у пределу грла. Зелембаћ је необично хитар и окретан гуштер који насељава подручја обрасла травом и жбуњем, рубове шума и шумарке до 2000 метара надморске висине. Виђа се током дана. Иначе, ова плашљива животиња у опасности се брани и својим многобројним зубићима и снажним вилицама. Трчи брзо, али може добро и да пузи и да скаче. Пар, женка и мужјак, живе заједно и пре почетка парења, имају заједничко место за сунчање и користе заједничко склониште. Парење се одвија током маја или почетком јуна. Женка полаже од пет до двадесет јаја у плитке јаме прекривене земљом. Младунци се излегу обично у октобру. Зимски сан, на који зелембаћ одлази током октобра, обично проводи по рупама у земљи, у корењу дрвећа и пањева. Храни се претежно инсектима, али и другим животињама, па чак и младунцима других гуштера и веома младим змијама. Природни непријатељи су му јежеви, куне и неке птице.
Обични зидни гуштер (Подарцис муралис)
Потиче из средње Европе, а има га и у средњој Шпанији, јужној Белгији и Холандији. Пренет је у Британију и Северну Америку заслугом људи и тамо га зову европски зидни гуштер. Не спада у угрожене врсте, напротив, то је најраспрострањенија врста гуштера у Европи. Мали је и безопасан, а може да нарасте до 25 центиметара (укључујући реп, на који отпада две трећине дужине). Боја и шаре су му разнолики. Углавном су мрко-сиви, а могу да имају и зелену шару (зелена са обично јавља само на леђима). Неки примерци имају тачкице по леђима, а други неправилне шаре с тачкама на боковима. Реп им је мрк, сив или риђ и може да има светле пруге са стране. На трбуху имају шест редова крупних правоугаоних плочица које су обично црвенкасте, ружичасте или наранxасте. У подручју грла могу имати тамне мрље. У доба парења, грло и трбух мужјака добијају наранxасту боју. Зидни гуштери највише воле каменито окружење, а одлично се сналазе и у насељеним местима. Крију се међу камењем, у процепима стена, пукотинама зидова (како им и име каже), међу рушевинама и на другим местима која су за то погодна. Захваљујући оштрим канxицама, могу да се пењу и уз усправне површине, али само ако су довољно храпаве да за њих могу да се закаче. Овај гуштер спада у дневне врсте. Храни се ситним бескичмењацима, углавном инсектима и пауцима, мада једе и друге гуштере. Леже се из јаја (женка положи око осам јаја). У зимском сну проводи од почетка новембра до половине фебруара. Пари се током марта и почетком априла. Главни природни непријатељи су му: птице, змије и ласице, па и кокошке ако се нађу у близини насељених места.
Ливадски, или сиви гуштер (Лацерта агилис)
Дуг је обично 20–21 центиметар, а највише 27, од чега две трећине отпадају на реп, а једна трећина на труп и главу. Имају релативно кратке ноге, па се због тога спорије крећу. Боја тела им је променљива, мужјаци су најчешће зеленкасти, а женке сиве или смеђе. Код женки и код младунаца обично се са стране, дуж леђа, пружа по једна светла пруга. Ливадски гуштер живи у средњој, северној и источној Европи, а распрострањен је и код нас, на Балкану, само га нема у Грчкој. На планинама се сусреће до 2000 метара висине. Живи по жбуновитим и сунчаним падинама, по живим оградама, на рубовима шума, дуж путева, а нарочито дуж пруга. Скрива се по мишјим и кртичиним рупама. Ови гуштери се паре у другој половини априла. Мужјаци су за време парења изразито ратоборни. У јуну женка снесе и закопа на сунчаном месту три до четрнаест јаја, из којих се крајем јула или у августу излегу млади. Ливадски гуштер храни се инсектима и црвима, а нарочито воли лептире купусаре, те је стога веома користан. Смук, смукуља и шарка су му највећи непријатељи, али и ласице, разне птице грабљивице, свраке, вране, мачке, кокошке, роде...
Планински или живородни гуштер (Зоотока вивипара)
Живородни гуштер, који на први поглед показује велику сличност са зидним гуштером, дуг је 15–18 центиметара, од чега две трећине отпадају на реп. Живи по целој северној и источној Европи и по северној Азији и једини је гуштер кога налазимо и у арктичком појасу. На планинама се сусреће до 3000 метара висине. Воли влагу, па код нас може да се нађе по влажним планинским местима, по подводним ливадама, по тресавама и бранама. С пролећа се јавља чим мало отопли, понекад излази и пре, већ током фебруара. Кад би у хладним пределима у којима живи полагао јаја, она се вероватно никада не би излегла. Пошто се женка стално креће да би што дуже остала на сунцу, одржава релативно сталну високу температуру тела. Стога задржавање јаја у мајчиној утроби омогућава инкубацију под вишом просечном температуром него у областима у којима живи и то осигурава брз развој ембриона. Чак и у средњој Европи, где лето дуже траје, живородни гуштер живи у планинама, тако да се суочава с невољама. У јуну или јулу, према климатским приликама, женка снесе, увек преконоћ, 4–10 јаја, која највише за пола часа прскају и из њих измиле младунци дуги свега 15 милиметара. Јаја често попрскају још у женки, те она снесе живе младунце. Занимљиво је да на крајњем југу, на Пиринејским планинама северне Шпаније, где је лето довољно дуго, ова врста полаже јаја. Храни се скакавцима, мувама, гусеницама и другим инсектима, као и пауцима, мокрицама, пужићима и разним црвима. Лови првенствено помоћу чула вида, али и слуха. Природни непријатељи су му разне врста птица, па чак и неки бескичмењаци из групе тврдокрилаца, на пример трчуљци.
Степски гуштер (Подарцис таурица)
Тело степског гуштера је танко и витко, а глава му је мала и кратка, нејасно одвојена од трупа. Дужина тела ове врсте износи с репом 18–24 центиметра. Има попречну бразду испод грла која је увек јасна, али није дубока. Горња страна тела је зелене боје, с црним мрљама са обе стране тела, које су обично поређане у три низа, између којих се пружају две узане светле пруге. Доња страна тела им је обично сасвим бела, а код мужјака већином жућкаста или црвенкаста, док је грло скоро увек плаве боје. Као што му и име каже, насељава степске пределе, претежно равнице и ниже брдске области, где се скрива у трави. Скрива се и у рупама, не дубљим од 50 центиметара. Женка полаже од два до шест јаја током маја и јуна, а млади се излегу крајем лета. Уколико је лето сувише топло, они естивирају (упадају у летње стање мировања), а ако је зима блага не падају у зимски сан. Ова врста насељава југоисточни део Европе (Балкан). Храни се претежно инсектима. Смук, смукуља, неке врста птица и сисара природни су непријатељи степског гуштера.
