Мајка, то је највећа мана сваког ожењеног човека!
Ову изреку жене не сматрају досетком пуном хумора (на одавно познату тему), већ суштом истином!
Узалудно су српски народни обичаји, такорећи из прикрајка, имали задатак да пре самог чина венчања допринесу успостављању пријатељских односа између два зараћена табора. Слаба вајда! Или – или. Или ће неко да буде мамин син, или нечији муж. Непријатељство између свекрве („све криве”, односно криве за све) и снахе у нашим крајевима постало је део историјског памћења с којим се рађа свака девојчица. Једноставно речено, архетип. И нема везе што је свекрва, на пример, у свадбени појас одвајкада снахи уплитала мирисни босиљак (за срећу). Тај се мирис нашим снахама углавном није допадао. А ко зна – можда су неке зле свекрве уплитале и коприву!? О размени поклона да и не говоримо. Ни једној ни другој поклон се не би допао.
Једна од легенди из ужичког краја на тему свекрва – снаха говори о догађају са омање свадбе. Иначе, омањом свадбом у том делу Србије сматра се свадбено весеље на које је позвано око пет стотина сватова. Јер, како се сматра, пет стотина душа је број испод кога је недопустиво приређивати свадбени ручак! Као што то обично бива, и димљено месо, и печење, као и кајмак, зимница и ракија били су нешто чега нигде на свету нема осим, наравно, у Ужицу, то јест на Златибору.

Битка тортама

Напослетку су на ред дошле и торте. Свекрва је секла, а снаха је уз помоћ рођака и пријатељица служила госте. Упозорена да је свекрва као звер која чува своје младунче и не да га никоме, снаха је за сваки случај детективским погледом „скенирала” шта свекрва ради.
А онда јој се смрачило пред очима!
– Матора, зашто вашој родбини сечеш веће парчиће него нашима? – зарежала је.
Свекрви није требало два пута да се каже. Следеће парче торте – бар петоструко веће од оних које је до тог тренутка секла – нашло се на невестином лицу. Ледена тишина трајала је тек десетак секунди, а онда су рузмарином окићени сватови почели да се макљају. Срећом, било их је само пет стотина! Свечана сала мотела била је уништена за тили час, а брак убрзо разведен. Тако то бива кад се карте одмах баце на сто!
Друга прича је новијег датума и реч је о догађају који се наводно збио пре само неколико недеља у Београду, а говори о сасвим другачијем поретку осећања. Зато је у причу безмало тешко поверовати будући да је реч о невероватној (те стога неки неће веровати) љубави снахе према – свекрви. Наиме, у овој причи  главна јунакиња је снаха која је иначе надалеко позната пијанисткиња. Одржала је концерте широм света. Аплаудирали су јој у Женеви, у њујоршком Карнеги холу, на Далеком истоку... Снаха, даћемо јој овога пута име Тања, упркос силним аплаузима и изразима дивљења, ипак никада није заборављала своју свекрву која је у међувремену загазила у озбиљне године...

Црв у срцу, девојка у глави

Пијанисткиња није осећала љубомору чак ни кад јој је муж рекао да се у њу заљубио управо захваљујући својој мамици. Како? Јер му је мама неком њему незнаном материнском вештином од најранијих дана усадила једног музичког црвића! И тај црв живео је у њему годинама, све док му једног дана није стигао до самог срца. А то је било баш у тренутку кад је угледао Тању. Дакле, чим је видео (и чуо), схватио је да је заљубљен за цео живот.
Пошто је свекрва ускоро пунила деведесет година, снаха је одлучила да јој покаже колико је воли. Било јој је јасно да ће то успети на начин који јој најбоље полази за руком. Решила је да свекрви приреди концерт! Да само за њу одсвира композиције које она највише воли. Закупила је једну београдску концертну салу средње величине, и о томе ништа није рекла свекрви (којој ћемо овом приликом такође дати лажно име – Душица).
И још нешто: снаха пијанисткиња није живела у Београду, већ далеко, иза седам мора и седам гора. У Београд је допутовала само с једним циљем – да кроз музику изрази захвалност свекрви што је родила човека њеног живота.
И, дошао је тај дан. Тања је рекла Душици да се свечано обуче јер је води на концерт. Кад су стигле у салу и кад је снаха стала поред клавира и поклонила се пред свекрвом, она је претрнула. Толика част! Прошло је деведесет година, а она је само неколико пута помислила да је заиста срећна. Сад је неопозиво схватила да је срећна као мало ко.
Потом су са снахине стране почела да пљуште осећања кроз тактове Листове „Мађарске рапсодије”, преливала се из Бетовенових најдубљих страсти описаних тоновима... Тања је имала утисак да је води нека невидљива али надахнута и снажна рука, а свекрва се кришом уштинула неколико пута кроз свој складни црно-бели комплет како би се уверила да јој се све заиста догађа. Да којим случајем није већ стигла у рај!? Рај се заиста, бар на један сат, спустио на земљу. Што се тиче одабраних званица, они су могли мирно да роне сузе. Наиме, сви су били ганути до те мере да се нису суздржавали.
Прича се да су се сви који су присуствовали овом необичном концерту, а посебно две главне јунакиње незабележеног догађаја у рођачким односима у српском народу, бар неколико дана осећали као да плове на облаку.
Легенде могу да буду и поучне. Осим што умемо да постављамо загонетке (као, на пример: Шта је то што дању лаје, а ноћу плива? Свекрвина вештачка вилица!), чији је задатак да направи шалу на рачун ледених односа према свекрвама, требало би да прихватимо да је искрена љубав могућа и у готово немогућим приликама. У ствари, тада је некако и најлепша.
Живела љубав.