Пишући о колачима из прохујалих времена (пре почетка Другог светског рата), Бранко Најхолд, хроничар Земуна и писац монографије о том граду, између осталог напоменуо је како је једна од првих земунских посластичарки била супруга сликара Антона Шварца која је с мужем дошла у наше крајеве 1791. године. Какви су били колачи госпође Шварц, не можемо знати, међутим, хроничар Најхолд спреман је да каже све најлепше о земунском посластичару Пери Глумцу и његовим слатким делима. Наиме, уочи Другог светског рата Глумац је имао посластичарницу у Главној улици, где су Београђани обавезно долазили недељом да се засладе. И то лађом! После рата, ствари су се промениле...
„Градска посластичарница преселила се у бивши Глумчев локал, не могавши да врати шарм старих посластичарница. Данас је то суморно и безлично место с лошим производима и још лошијом услугом, у које ретко свраћају и Земунци. Слика нам донекле дочарава то сивило највеће посластичарнице, мада је она могла да се направи и у било којој од посластичарница у граду: ниједна није задржала ма ни делић сјаја старих локала те врсте...”, закључује Најхолд у књизи „Земун, дани давни, дани садашњи”.

Патент, а не укус

Да ли сте и ви приметили колико су се посластичарнице промениле?
Београдски књижевници Давид Албахари и Владан Мијатовић Живојнов уочили су да наше старе посластичарнице муњевито нестају, а замењују их оне модерне које нуде, како кажу, „униформисане посластице чији су рецепти заправо патенти међународних корпорација”. О преношењу кулинарских рецепата и посластичарског умећа с колена на колено нема ни говора. Албахари и Живојнов постали су свесни ове чињенице вероватно и због тога што већи део године проведу у иностранству. Кад се врате, очекујући да виде град из сећања, место одакле извире носталгија, њих промене, једноставно речено, разочарају. Или растуже... Због тога су позвали домаће приповедаче да напишу кратке приче на тему посластичарница и колача надајући се да ће тако отети од заборава мајсторски и слатки поглед на свет – свет старинских колача. Тако је настао својеврсни књижевни споменик у част тулумби, баклава, суџука, алви, шампита, кремпита... Испоставило се да је задата тема пробудила књижевно надахнуће, те да нема равнодушног одговора: приче као да су се саме сложиле у странице књиге.
Али, вратимо се на трен носталгији која је врло важна за ову збирку. Израз носталгија потиче од грчких речи ностос, што значи повратак у завичај, и алгос, што значи бол. Носталгија је туга или чежња за завичајем, за нечим што нам је некада било драго и пријатно. Италијански књижевник Антонио Табуки даје још једно могуће тумачење носталгије. По њему, то је чежња (или туга) за оним какви смо некада били, тачније, што смо могли да урадимо, или какви смо могли да постанемо, али, нажалост, нисмо. Табукијево објашњење указује на моћ носталгије и објашњава са ког становишта су наши књижевници сагледали традиционалне колаче и места где су настајали.

Не додируј ме!

Уз ову књигу читалац ће имати прилике да ужива, али и да се плаши, да страхује од рата, чује шум пераја сирене у једној посластичарници на мору, примети да је страст према колачима равна харакирију или љубавном растанку, те да су посластичарнице подручје на коме неприкосновено владају припаднице лепшег пола. Осим приређивача, још шеснаест писаца дало је прилог овој малој историји приповедачког сладострашћа, између осталих Бранко Анђић, Qубица Арсић, Велимир Ћургус Казимир, Угљеша Шајтинац, Дивна Вуксановић и други.
Иако је у једној од прича, „Не додируј ме!”, дат стварни рецепт за истоимене кифлице (250 грама брашна, 210 грама маслаца, 100 грама ољуштених млевених бадема и 70 грама прах шећера), читаоцу је јасно да књижевна стварност није исто што и „стварна стварност” (она за коју је писац Владимир Набоков препоручио да се ипак пише између знакова навода).
Обичним сладокусцима, као и књижевним сладокусцима, пашће у очи да оно што је почетком осамдесетих критиковао хроничар Земуна, данашњи приповедачи истичу као ознаке врхунског кулинарског мајсторства! Свако има право на своју носталгију! Зато на страницама ове збирке нигде нема лоших посластица које смо, истини за вољу, толико пута окусили у нашим посластичарницама: ништа се у овој прози не осећа на ужегли маргарин, нема жилавих шаум ролни, отужне ароме такозваних чоколадних бомбица које имају укус шећерне табле, нити бајатих кремпита. Приповедачко перо се оштри и као да у камену клеше речи баклава, шампита, боза, лимунада, тулумба. Од колача, посластичара и сценографије у којима се они крећу, до уштирканих салвета, све одише књижевним сновима (или ноћним морама) осветљеним искричавим шербетом. Има ли лепшег начина да читалац научи како се доживљај света претвара у уметнички, књижевни доживљај?

И зато, уколико у будућности буде објављена нека збирка прича у којој ће се писци с носталгијом сећати данашњих посластичарских производа и говорити о догађајима уоквиреним чиз-кејковима, браунизима и мафинима, ми ћемо знати да су колачи били само повод да се каже нешто о ономе што је било и шта смо пропустили да учинимо, односно, какви смо могли да постанемо. Али нисмо .