Француски истраживач Самуел де Шамплен основао је 1608. године град Квебек. Изабрао је место где река Сен Лоренц, око пола километра узводно од свог огромног ушћа, сужава ток на мање од 1500 метара. Током наредних век и по од овог скромног насеља израсла је богата престоница такозване Нове Француске. У међувремену избио је рат између Француза који су живели у Канади и Енглеза настањених у колонијама на обали Атлантског океана. Квебеку и целој Новој Француској запретила је озбиљна опасност.
Овај оружани сукоб Енглеза и Француза, у ствари наставак седмогодишњег рата који је беснео Европом, почео је низом пораза британских трупа које никако нису успевале да се прилагоде борбама у шуми. Тек 1758. године тадашњи британски премијер Вилијам Пит одлучио је, заједно са својим војним заповедницима, да у Канади испроба снагу чувене енглеске морнарице.
Уместо да нападну непријатеља на копну, од Вирxиније на југу и Нове Енглеске на истоку, они су решили да ударе воденим путем, са северне стране и то преко реке Сен Лоренц. Тај задатак поверен је Xејмсу Волфу.

Није личио на професионалца

Xејмс Волф, човек који је командовао енглеском флотом, по спољашности није личио на професионалног војника. Био је мршав, висок, дугачког носа, шиљате браде и светлих, продорних очију. Његово бледо лице још више је истицало косу црвену као пламен.
Крут, нељубазан и веома строг, Xејмс Волф је убрзо постао најомраженија личност и међу официрима и међу обичним морнарима. Али, нико није могао да му оспори познавање војне вештине, неизмерну оданост Енглеској и храброст. У тридесет другој години поверена му је команда над малом али способном војском у Канади која је ишла на Квебек.
Чак ни Xефри Амхерст, командант армије која је истовремено кренула с југа на Монтреал и који је требало да буде главни командант, није имао право да се меша у Волфов напад на Квебек.
Енглеска флота допловила је под Квебек 26. јуна 1759. године. Високо на обали уздизао се град сличан средњовековној тврђави. Лево и десно, тик уз обале Сен Лоренца, штрчале су високе и стрме црвене стене, а на њима француске одбрамбене линије. Далеко на истоку стене су се мало отварале пропуштајући захукталу водену масу реке Монморенси да се сручи у Сен Лоренц.
Због стрмих хридина Квебек је био најнеприступачније место на свету. Маркиз де Водреј, француски гувернер Канаде, изјавио је у Паризу да је Квебек просто неосвојив.

Војсковођа племените душе

Маркиз де Монкалм, француски командант Квебека, био је опрезнији у изјавама. Он је знао да Французи имају готово два пута већу војску од Енглеза, али је био свестан да огроман део те војске чине неувежбани Французи и силом регрутовани Индијанци.
Монкалм је био човек који је, поред изванредних војничких способности, имао и племениту душу. За разлику од енглеског команданта Волфа, Монкалм је био веома омиљен међу војницима. Тих по природи, чезнуо је за својим домом на југу Француске где су га чекали жена и деца. Али, он се заклео француском министру одбране да ће спасти колонију у Канади или умрети.
И Волф се такође заклео да се неће вратити у домовину све док не победи. Али, победа је била далеко, а жарки летњи дани опсаде све дужи. Енглези су заузели велико острво Орлеан које није било брањено и на њему се улогорили. Затим су освојили и комад копна на десној обали реке, прекопута града. Неколико дана касније две бригаде прешле су реку источно од Монморенсија и тамо остале пуна два месеца.
Та два месеца била су ужасна за енглеске војнике: хране је било све мање, а инсеката све више. Недостајало им је и свеже поврће, па су се смењивали дизентерија и скорбут. И поред врло оштрих казни, војници су пили огромне количине алкохола и коцкали се.
Волф је чекао. Међутим, Монкалм није нападао и Волф је схватио да мора хитно нешто да предузме. Разни планови ројили су се у његовој глави и он их је одбацивао један за другим.

Важна тачка освојена за тили час

Најзад, 7. септембра Волф је са 3600 војника кренуо у напад остављајући на обали резерву од 1200 људи који ће му се придружити буде ли све ишло по плану. Захваљујући шпијунима, открио је једну слабо брањену тачку на месту званом Анс-о-Фулон. Узана, тешко проходна стаза, водила је до врха стеновите обале.
Волф је одлучио да битка почне 13. септембра у првим јутарњим часовима. Две француске страже пресреле су прве редове енглеске војске, али је у мраку било лако заварати их лозинкама добијеним од шпијуна.
Попели су се тако тихо да је војска стигла до врха без иједног испаљеног хица. Важна тачка освојена је за тили час, и кад је свануо дан, равно 4442 британска војника налазила су се на врху литице док су топови с бродова и са обале стално тукли град.
 Французи су почели противнапад у девет сати ујутру. Под јарким сунчевим зрацима пресијавале су се њихове сиве, беле и плаве униформе. Распоредили су их у шест редова, а у средишту, где је терен најужи, линија војника, дугачка око 800 метара, била је најгушћа. Око пола километра брисаног простора делило је француску војску од непријатеља.
Кад се растојање смањило, Французи су испалили прве хице. Енглески војници одмах су полегали да би избегли ватру, а Французи, видећи то, уверени у свој тријумф, убрзали су ход. Они су очигледно мислили да су Енглези пали покошени хицима. Али, то је била варка.
Французи су били на свега педесетак метара кад су Енглези добили наређење да пуцају. Наређење је издао командант Волф, тешко рањен у груди и у руку. У диму и прашини одјекнуло је шест енглеских плотуна, тако савршено уједначених да је изгледало као да се пуца из шест топова. Затим су енглески војници опет напунили пушке, померили се двадесетак корака и поново опалили.
Паљба је трајала више минута. Меци су звиждали кроз дим и косили француске редове. Кад се дим разишао, Енглези су видели да је непријатељ потпуно разбијен. Исход једне од најкраћих битака у историји био је сасвим јасан.
Најхрабрији међу Французима и канадским слободним стрелцима још су одолевали, али је већина француске војске бежала у потпуном расулу. А њихов заповедник маркиз Монкалм, смртно рањен у груди, није могао да их врати.
И Волф је умирао од ране на грудима, треће коју је добио у току битке. Један млади добровољац описао је његову смрт овим речима: „Раскопчао сам му копоран и угледао кошуљу натопљену крвљу. Видевши мој ужаснути поглед, он се насмешио и рекао: ’Не оплакуј ме, пријатељу, кроз неколико минута бићу миран и срећан.’”
Пре него што је умро, Волф је издао последњу заповест: „Спречити повлачење Француза на север, преко реке.” Ова битка заувек је одлучила судбину Северне Америке. После ње, Енглеска је загосподарила целом Канадом