Сваки пут почиње на готово истоветан начин. Једно за другим уклапају се повишена температура, бол у грлу, отежано дисање, кашаљ, главобоља, цурење из носа, исцрпљеност... То су препознатљиви и поуздани знаци грипа, најчешће болести човечанства. Почиње нагло, захвата углавном већи број људи, јер грип изазивају вируси који се преносе капљицама у ваздуху насталим кад заражена особа кија или кашље. „Покупи” се веома лако од неког члана породице, пријатеља, колеге или комшије у лифту. Наравно, мало ко се, и кад осети прве наговештаје болести, скраси у кревету код куће.
Грип се назива и инфлуенца, од латинске речи инфлуентиа, што значи утицај. Тај назив дали су му Италијани почетком 16. века зато што су мислили да болест настаје под утицајем небеских тела. Данас је познато да чланови породице вируса Orthomyxoviridaeузрокују грип. Он се састоји од генетског материјала РНК окруженог беланчевинастим и масним омотачем из кога излазе штапићи беланчевине хемаглутинина и неураминидазе. Штапићи се понашају као антигени изазивајући имуну реакцију код човека и других бића. Постоје три типа вируса грипа: тип А, најопаснији, који напада многе сисаре и птице, изазива епидемије и пандемије, тип Б који напада људе и птице и може да изазове епидемију и тип Ц који утиче само на људе и не изазива епидемије.
Ма колико да је грип честа болест, сваке године у одређено време напросто хара у одређеном крају свету. Као да је у питању нека устаљена природна појава, грип има своју почетну и завршну станицу на путу око света. У септембру полази из Азије. Следеће две одреднице су Аустралија и Нови Зеланд. До њих стиже за месец дана. У наредних девет месеци полако осваја најпре Европу и Северну Америку где најжешће хара у децембру, а одатле наставља пут до Јужне Америке да би се ту смирила крајем маја.

Одакле потиче грип?

Научна истраживања показала су да сви вируси грипа потичу од вируса у дивљим паткама и воденој перади. Верује се да је још пре више хиљада година неки од тих вируса прешао на човека и изазвао велики број оболелих. Ипак, званични подаци о првим епидемијама у Европи потичу тек из 16. века кад су забележене три: 1510, 1557. и 1580. године. Последња је била највећа и попримила је размере пандемије јер се те године из Европе проширила и на Африку и Азију. Најсуровија пандемија грипа за коју се не зна одакле је кренула, а која је 1918. и 1919. године однела око двадесет милиона живота, названа је „шпански грип” јер је у Шпанији било највише жртава болести. Међу настрадалима било је највише особа старости од 20 до 40 година, што је потпуно несвојствено за грип.

Како се болест развија?

Вирус се преноси капљицама избаченим током кијања и кашљања. Кад особа удахне капљицу испуњену вирусом, хемаглутинин на површини вируса везује се за ензиме у слузокожи који се налазе у дисајним органима. Ензим који се назива протеаза, а налази се у дисајном и пробавном тракту, дели хемаглутинин напола и тако омогућава да генетски материјал уђе у ћелију и почне да се размножава. Тако грип најчешће изазива тегобе баш дисајних и пробавних органа. Али, научници су утврдили да вирус за исту намену може да користи и плазмин, ензим који је распрострањен по целом телу, и да тако нападне и друга ткива.
Вируси типа А и Б стално се мењају. Неке промене су генетске и оне после извесног времена изазивају мутацију вируса. Друга промена, ређа али опаснија, огледа се у промени хемаглутинина или неураминидазе што ствара нови подтип вируса. Вирус А подлеже обема променама, а вирус Б само првој. Научници разликују вирусе и по сојевима које најчешће називају према географским подручјима где су откривени. Тако, рецимо, постоји вирус типа А сој „нова каледонија” и тип Б сој „сишуан”.