Јелена се удала за слепог краљевића Белу Слепог Арпадовића – касније краља Белу ИИ – који је још као петогодишњи дечак заједно са својим оцем био ослепљен по наређењу тадашњег угарског владара Коломана, иначе Белиног рођеног стрица. Присећала се Јелена речи свог оца, српског великог жупана Уроша И, и његових савета уочи одласка из Раса. „Пред Угрима не смеш да покажеш страх јер си пропала.Поред оног слепог, који ће ти бити муж и краљ, ти ћеш у стварности бити и краљ и краљица. Прво, мораш родити синове и постати Угарка. Затим, владај како Угари владају – одлучно, и ако треба – сурово.”
Прозвали су је Илона (Јелена на мађарском). Јелена се тешко навикла на нову породицу и на непрегледну панонску равницу. Често је сањала рашка брда свог детињства. Чинило јој се да су јој плаве очи посивеле од дунавских магли и од стрепње од ножа или отрова на двору.
Сећала се и оног давног дана који је остао упамћен и у хроникама. Било је то почетком 1132, годину дана након њеног венчања. На краљичин подстицај у Араду је сазван угарски сабор на који су дошли сви великаши, како присталице краља Беле II Слепог, тако и његови потајни непријатељи. Пред свитање није могла да спава. Знала је да нови дан значи дан одлуке. Тог јутра дрхтала је од хладноће – или је то можда био страх. „Ја сам Илона”, шаптала је самој себи. Срећа да су ту, на двору, били и њени Срби, предвођени њеним младим и одлучним братом Белошем. Били су јој потребни тог дана на сабору. У угарској хроници из тог доба приповеда се да, кад се окупио сабор и кад је краљ Бела Слепи сео на престо, појавила се и краљица Јелена са својим малим сином (већ је родила наследника, принца Гезу) и обратила се сабраном скупу: „Чујте сви наши верни племићи и пучани, стари и млади, богати и убоги, чујте! Свакоме је од вас Бог уделио вид.Зашто је краљ и господин наш лишен очију? Ко је починио то зло? Кажите ми и осветите нас, погубите кривце!” На то скочи огорчени народ – без сумње Јеленини људи који су већ унапред били припремљени – и похваташе ону „господу која бејаху некад саветовали да се Бела ослепи”. Неке погубише на лицу места, а друге бацише у кладе и ланце. Тако изгибе шездесет и осам угарских великаша, а њихове породице беху лишене свих поседа. Од тог дана Угари су почели да поштују краљицу Јелену.

Велико погубљење
На једној средњовековној илустрацији из старе угарске хронике приказан је описани догађај. Цртеж је наиван, готово рудиментаран, али добро осликава драматичност догађаја. Двоје владара седе на једноставном престолу с крунама на глави. Слепи краљ, окренут у страну, безизражајног израза лица делује као да не присуствује догађају. Краљица, напрегнута и намрштена, готово суровог погледа, пружа руке према групи везаних људи и као да издаје наређење. Испред ње један ратник високо подигнутог мача погубљује осуђенике који се као снопље руше један преко другог, док неколико глава лежи под ногама краљевског пара.
Масовно погубљење 1132. године није било довољно да се краљ Бела Слепи ослободи свих непријатеља и оних који су подржавали претендента на престо принца Бориса, Белиног рођака и сина бившег владара Коломана. Борисова мајка Еуфемија (Јефимија) била је кћи великог кнеза Кијева. Удали су је за остарелог мађарског краља Коломана, коме је то био други брак.  Краљ је био веома ружан, што су забележили и његови хроничари. Таквог мужа Јефимија није могла волети, а брак се окончао скандалом. Кад је краљица затруднела, Коломан је проценио да дете није његово, па је несрећну краљицу отерао натраг, оцу у Кијев, где се родио њен син Борис који је добио руско име. Кад је одрастао, дошао је у Угарску да тражи своја права. Користећи подршку разних земаља, Борис ће више од две деценије покушавати да сруши Белу II Слепог, а после и његовог наследника Гезу II и да освоји угарску круну. У јесен 1132. године Борисова војска је уз помоћ пољског кнеза упала у Угарску и дошла до реке Шајо. Краљева странка поново је извршила „чистку” својих редова (очигледно су Борисове присталице биле бројне) прибегавши новом лукавству. Краљ је сабрао сву господу и упитао их да ли знају да ли је претендент Борис заиста копиле или је легитимни син бившег краља. У то време искреност се није препоручивала: сви који нису потврдили да је Борис ванбрачно дете, били су побијени. Угарско-пољско ратовање трајало је све до 1135. године кад је, уз посредовање немачког цара, склопљен мир.

Белош
Слепи Бела II владао је Мађарском десет година – од 1131. до 1141. године. Да слеп човек буде краљ и то у средњем веку, у доба кад се од краља очекивало не само да управља, да суди, већ пре свега да буде борац, коњаник, витез, војсковођа – био је редак случај. Нема сумње да се Бела могао одржати на власти само уз снажну подршку и одлучну управу оних који су му били најближи, а у првом реду краљица Јелена и њена родбина, међу којом и краљичин рођени брат Белош. Краљ Бела II и Јелена имали су четири сина: Гезу, Ладислава, Стефана и Алмоша и кћерке Софију и Гертруду. Обе кћери умрле су младе, а најмлађи син (Алмош) још као дечак.
За време краљевања Беле и Јелене, Угари су заузели део Далмације и градове Сплит, Трогир и Шибеник. Јелена је у мираз свом мужу донела део Босне који су Угари звали Рама. На сабору у Острогону 1136. године Бела и Јелена прогласили су свог сина Ладислава за херцега од Раме. Од тада, угарска краљевска титула ће, поред Угарске, Хрватске и Далмације, обухватати и Раму (то јест Босну). У то доба у Угарску су насељени немачки рудари – Саси који ће након неког времена пренети рударске технике и у Србију. 
Крсташки очевидац из тог доба Ото Фрајбуршки описује Угарску као централизовану земљу, подељену у жупаније, где само краљ има право ковања новца и наплате царина. Он такође описује Угаре као мале, косооке, изражених јагодица. Претпоставља се да се Ото обрео међу неким племенима азијских Печенега или азијатских Мађара који се још нису измешали са Словенима.
Међу Белиним и Јелениним дворанима без сумње су били и великаши из Србије, међу којима и њена браћа Белош и Урош (будући српски велики жупан Урош II). Јеленин брат Белош је био учитељ и надзорник у васпитању принца Гезе. Већ око 1136. године Белош је, као тутор престолонаследника, био важна и утицајна личност на угарском двору. На двору је био вероватно и жупан Вукан (Вакхин), њихов рођак који ће 1150. године водити угарске помоћне трупе у помоћ Србима у рату против византијског цара. У једном документу из 1164. године, Бона, опатица задарског женског самостана, говори о пресуди у корист њене породице коју су донели бан Аlbeus (то јест Белош) и његов брат Стефан. Не зна се ништа о томе ко је био Стефан. Да ли је он рођени Белошев брат или брат од стрица. Неки у њему виде и загонетног Завиду – оца будућег великог жупана Стефана Немање.
Последњих година своје „власти”, краљ Бела препустио је сву власт Јелени и њеном брату Белошу. Одао се пићу. Јелена је затварала очи и окретала главу од куманских робиња које су доводили на краљеве забаве. Слепи краљ умро је млад, од водене болести, 13. фебруара 1141. године, кад му је било тек 31 година.
Након Белине смрти, Јелена је постала формални, а њен брат Белош стварни регент малолетном владару Гези II. Постепено, Белошева моћ постаје огромна. Од 1145. године он је и палатин (comes palatinus , као и princeps), односно први човек на двору након краља. Белош је и први познати бан и управник Хрватске након што је та земља пала под угарску власт. А постати угарски палатин, односно управник двора (или како бисмо ми данас рекли први министар), војвода и бан није било лако. Требало је, што ласкањем, што мачем, обезбедити подршку и победити отпор многих, требало је да он, Словен и „шизматик”, убеди црквене и световне великаше да је способан да управља земљом, требало је, у име краља, окрвавити руке до лаката – водити многе битке, велике и мале.
Након проглашења краља Гезе II за пунолетног (1145. године), а затим његове женидбе, на двору се постепено смањио утицај његове мајке и ујака. Краљица мајка повукла се из државних послова, а на двору је завладала свађа и завера, нарочито од када је краљ добио сина и кад се отворило питање ко ће наследити престо: краљев брат Стефан (како је то у стара времена био обичај код Мађара) или краљев син истог имена? Наиме, у то доба правило примогенитуре (то јест да владара наслеђује најстарији син) још није у потпуности завладало владарским обичајима Угарске. Белош је подржавао Гезину млађу браћу Стефана и Ладислава, док је група племића окупљених око Гезине супруге – краљице, радила на проглашењу Гезиног сина Стефана за престолонаследника. Већ се чуо хук нових сукоба између потомака Арпадових...

Крај
„Брат против брата, стриц против синовца... Где је ту крај?”, питала се у себи краљица, док се дршћући умотавала у огртач и окретала другу страну промрзлог тела ка ватри. Али, сва та дворска бука и бес већ беху далеко од Јелене тамо у манастиру, на Фрушкој гори, око 1157. године. Јесен беше стигла, а хладни источни ветар фијукао је каменим здањем. Ни ватра што пламти у камину није могла да загреје Јеленине промрзле кости. Било је време да крене на вечерњу службу, да се помоли за душе своје покојне деце. Било јој је тешко да се покрене. Тело јој је отказивало послушност. У једном тренутку, учини јој се да ветар доноси клопарање коњских копита. Она помисли да долази неки од њених синова. Али, убрзо завлада тишина. Уосталом, знала је да једино брат Белош може да наиђе, јер је често посећивао своја сремска имања. Сваки пут био је све горчи, пун примедби на стање на двору и пун примедби према краљици. Жалио се и на нећака – краља. Јелена му је повлађивала. Схватала је да је Белошево време већ било при крају. Само он то још није разумео. Није могао да разуме да више нико не памти све оно што су њих двоје – Јелена и Белош – учинили како би једном слепом краљу, касније једном краљу дечаку, сачували круну. Борба, сплетке, крваве битке, завере, преваре, издаје, принуде, улагивање... Они, Срби, Рашани, одржали су моћ дома Арпадова. Јелена се сетила и оних шездесет и осам угарских племића погубљених у Араду. Мораће вечерас да моли и за њихове душе, и за душе многих других.
У полусну, или грозници, одједном јој се причини да се из пламена у камину котрљају ка њој упаљене кладе. Али, то нису биле кладе него одсечене главе оних угарских племића. „Илона, Илона”, зову је. Крикну у себи јер јој се учини да јој из таме прилазе нека мрка, безглава телеса. Све се затамни, слика се измени. Није више Илона. Опет је Јелена, девојчица у Расу. Држећи се за руке са сестром и браћом, крије се у честару. Више није сама. Нека прилика је дозива: „Јелена, Јелена!” То је њен отац Урош, поново леп и млад.
Прену је злослутно грактање јата врана које су кружиле око манастира. Гледајући у даљину, Јелени се учини да види бескрајни Дунав, сив и магловит. Обли је топли талас. Осети како јој долази неки опојни мир и одмор за којим је одавно жудела. На трен, ледени ветар као да промени смер. Уздахнувши, осети у ветру мирис донесен издалека, с југа, из њене родне Рашке у коју се више никад неће вратити.
Последњи пут краљица Јелена се помиње у хроникама за 1156. годину. Вероватно је умрла 1157. или коју годину касније, скоро у исто време кад је и њен брат Белош изгубио власт на двору. У међувремену, дошло је до нових обрачуна између њених синова и унука. Након смрти Гезе II (1161), Угарском су кратко време владали њени синови Ладислав II (1162) и Стефан IV (1163). Обојица су убијена у борбама. Круну је наследио Јеленин унук и Гезин син Стефан III (владао 1163–1172).