Док у некој енциклопедији читате основне податке о књижевници Исидори Секулић, да је писала новеле, путописе, студије и есеје, да је била изванредан стилиста и преводилац, па затим да је докторирала у Берлину, да је била прва жена академик у Србији, први председник Удружења писаца Србије, оснивач југословенског ПЕН клуба, да је говорила седам језика и изванредно познавала књижевност и уметност, да је много путовала, да су „Хроника паланачког гробља”, „Сапутници” и „Писма из Норвешке” њена најпознатија дела, можда помислите – каква је она била док није постала све то што је била? Прича о Изи, како је Исидору звао тата, покушаће да одговори на то питање.

Исидора мошоринска

Рођена је 1877. године у Мошорину, бачком селу на обали Тисе тридесетак километара удаљеном од Новог Сада, и ту је провела само прву годину. Кад је много касније отишла да види тај Мошорин, ништа није било онако како је замишљала. „У дворишту, осетих да ми је најпријатније да се сневеселим. Муњевито се запитах: зашто? И муњевито одговорих у себи: зато што нема траве... Све сам замишљала: ако некад видим своје село, то ће бити: трава, трава, трава... У овом дворишту сад ниједног стручића од ње; него је двориште закрчено неким нередом који стоји преда мном као хијероглифи.” Исидорин отац Данило, мошорински бележник, добио је место градског већника у Руми па су се Секулићи преселили. Исидору је отац васпитавао неуобичајено за оно време: на њена дечја питања одговарао је стрпљиво али сложено, уверен да дечја памет може све да прихвати. Била му је мезимица и нада, нарочито након смрти Предрага, првог детета. Исидори је тада било четири године. Себе је описивала као малену, кржљаву девојчицу с којом нико није хтео да се игра. Памти и да се ноћу будила у плачу и да њени често нису успевали да је умире. Баш кад се Исидора уписала у први разред Опће пучке школе, њену мајку Љубицу савладала је туберкулоза. У школском дневнику пише да је Исидора била одлична у свим предметима, да је владање, ћудоредност – како се тада говорило – имала веома похвално. Њен отац опет је напредовао у служби, постао је градски капетан, па се са Исидором и њеним две године млађим братом Димитријем преселио у Земун, у улицу Три голуба која излази на Дунав. Отац је Исидору уписао и у грчку школу, да научи језик. Земун је тада био пун грчких трговаца који су за своју децу ту довели грчке учитеље, па је Данило сматрао да та околност може бити од користи његовој радозналој и паметној кћерки. Један од учитеља био је ожењен Рускињом, па је Данило упутио Исидору и на руски језик. Касније, Исидора се сећала с каквим уживањем је слушала своју професорку док јој описује далеки завичај и док рецитује стихове Пушкина и Љермонтова. Кад је имала девет година, један очев пријатељ, желећи да му помогне, позвао је Исидору у Болоњу на годину дана. Исидора је желела да то време искористи на научи италијански, и њен домаћин успео је да је упише у школу. После две недеље на часовима је одговарала на италијанском као и сва деца. Касније је с поносом говорила да је у четрнаестој години знала пет језика. „Имала сам ретку срећу да од првих дана будем бачена у свет науке и рада, што ће рећи да сам зарана упућена на саму себе. Због таквог, друкчијег мојег живота, деца ме нису схватала и ја нисам налазила додирне тачке с њима”, испричала је педесетих година прошлог века књижевници Нади Маринковић.

Исидорине наочаре

Буре живота

Исидора Секулић Школски задаци нису јој задавали много бриге, све је било просто и лако и, како је записала, могло се већ у школи научити и запамтити. Али, та одлика имала је лошу страну: „Знала сам веома много и нехотице сам то показивала, није било могуће сакрити. Штрчала сам у својој средини и деца ме нису подносила. У школској торбици, долазећи кући, налазила сам подсмешљиве поруке, своје карикатуре, и све се сводило на то да забијам нос у књигу и да се правим важна. Ја нисам забијала нос у књигу, али су ми они око мене придавали важност коју сама себи нисам давала. Напротив, увлачила сам се у себе и бежала у последње редове, у најтамније углове. Осећала сам да сметам, да изазивам својом жељом за знањем. Лепоту и љупкост нису толико гонили, ње је било доста, а ваљда и због тога што је пролазна и краткотрајна. Била сам врло несрећна у тим годинама... Можда сам баш због тога толико волела Леопардија, тог грбавца који је упркос свом личном јаду умео да у свету открије толико лепоте. Читала сам га готово јецајући, и то ми је била сва утеха.” Ђакомо Леопарди, један од највећих песника италијанског романтизма, није био једина Исидорина лектира. У ствари, може се рећи да је она волела све књиге. „У библиотекама сам била као у зачараној шуми; књига је била моје опуштање, мој азил, књига и путовање.” О истој теми, забележила је следеће: „Седела сам, дакле, по цео дан сама у каквом кутићу и превртала шарене и светле картоне по лексиконима и књигама природних наука. Тамо се видело како букти поларна светлост, тамо је било оних чудних тропских биљака са физиономијама дивљих животиња, шуштало је море и возиле се по њему грдне галије асирских веслача, ишли су у бој египатски војници, све један као други, са запетим стрелама и са оним чудним оштрим профилима главе на оба рамена...” Исидору је било могуће наћи с књигом по разним осамљеним местима куће, па и у – бурету. За расушену стару кацу коју је открила у дну дворишта, везивале су је важне успомене. „Помишљала сам прво да у друштву продрем у буре, али сам се предомислила и решила да га сама испитам и по робинзонски освојим. Једног раног летњег јутра дограбим собне мердевине, чекић и секирицу, попнем се на кров и размакнем даске по њему да може сунце унутра, а затим иставим једну трулу даску с бока да бих и сама могла да уђем... Тог дана сам се уселила у буре. Прво сам унела малу столичицу и над њом разапела стари избељени кишобран с којим су млађи ишли у јесен да пазаре. Онда сам довукла сву моју баштицу у лонцима, између осталога и два лепа висока фикуса који су у бурету изгледали као палме... У тој трулој колибици научила сам да волим оно што не видим, оно што немам, и оно што мора да прође... Једне септембарске ноћи дигла се страховита олуја... Те септембарске ноћи увенуо је мој летњи сан. Вихор је покидао кров на бурету, разредио и почупао даске с бокова, порушио и покрхао моје покућство, и подавио лађице и избрисао Мадагаскар и Бразилију. Лонци с цвећем изврнути и разбијени, пуно мртвих буба, а моја столичица, као додола, затрпана мокрим, прозеблим и мртвим гранчицама... Отац ме је држао за руку и говорио да се буре не може оправити, да га је олуј уништио, и да ће сада и тако доћи зима. А ја сам вриштала. Вриштала и дрхтала с оним болесним очајањем сирочета које комшијске матере љуби и у бурету летује... То је место, заједно са кућом и двориштем, продато... Да ми је да га купим, да га узидам у кулу, да кулу забравим са девет кључева, да се могу зазидати трагови мртвих дана.”

Исидора Секулић је сматрала да деци не треба повлађивати

Шта су Србину гусле?

После трећег разреда реалке, отац ју је послао најпре у Вишу женску школу у Нови Сад, па у Сомбор, у тада чувену српску Препарандију, школу за будуће учитеље. Била је међу најбољим ђацима. У Сомбору је објавила свој први рад: у „Школском листу”, у броју за март/април 1894. године, написала је чланак „Шта су Србину гусле?” Међутим, може се рећи да је њен први јавни литерарни покушај настао много раније. „Српско народно позориште давало је неку драму или трагедију, не сећам се више. Износила сам своје утиске пред пријатељима у очевој кући и неко је то објавио у ’Бранку’. Историјски, и хронолошки, то би био почетак.” Кад је то тачно било, није ни важно. Испите је положила с одличним оценама, па је лако у Пешти уписала Виши педагогијум, математичко-физичке науке, како би постала професор. Студирала је три године, и завршила с одличним успехом. Земунски лист „Ново време” објавио је 29. јуна 1897. године следећу вест: „Госпођица Исидора, ћерка нашег уваженог градског капетана госп. Данила Секулића, свршила је у Будимпешти виши курс државне педагогије са скроз изврсним успехом. Иста госпођица свршила је од првог основног разреда све разреде основне школе, вишу женску школу у Новом Саду и Препарандију у Сомбору са изврсним успехом. Честитамо и госпођици и оцу на тако сјајном успеху.” Недавно је обележено пола века од смрти Исидоре Секулић. У Београду, у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић”, постоји спомен-соба Исидоре Секулић. Отворена је за свакога, дакле није као већина соба великих људи ограђена дебелим свиленкастим канапом закаченим за месингане стубиће. У њој је Исидорина библиотека, радио „космај”, зидни сат, секретер, свећњаци, стона лампа, слике домаћих уметника, сточић, фотеља, писаћа машина, фотографије, много разгледница из музеја с репродукцијама уметничких дела, личне ситнице: наочари, пасош, мастионица, перо за писање, нож за сечење хартије и више од хиљаду признаница и рачуна за струју, воду, пензију, али највише за претплату на стране часописе. Писма је уништила, сачувана су само писма која је она писала другима. Никад није писала за децу. Зна се само шта је мислила како то треба чинити: „Људи који пишу за децу греше, свет и људе приказују дефектне и смањене, претерују са описима, често и са глупостима. Дете је потпун човек, веома рано, готово одмах, схвата оно шта је лепота. Дете треба васпитавати са поштовањем и озбиљношћу. Погледајте Киплингове бајке, и сад се узбуђујем кад их читам. Кажу да је у Француској најчитанија књига ’Мали принц’ Сент-Егзиперија. Ја то могу да схватим.” Умрла је 1958. године, сахрањена је без говора и венаца, увијена само у бели чаршaв.