„Жене дуже живе од мушкараца јер имају ту привилегију да више брину о другима него о себи. Брига о себи скраћује живот“.

Наведена изрека београдског књижевника Душка Радовића на известан начин недавно је и научно потврђена. Наиме, већ одавно је познато да је животни век припадница нежнијег пола дужи, али научници са Универзитета у Шефилду дошли су ових дана до још неких занимљивих сазнања која су у вези са животним веком, а тичу се односа између жена мушкараца и – деце. Закључак обимног истраживања професора Вирпија Лумае које је обухватило становнике чак сто четрдесет држава света, своди се на следеће: мушкарци који у позним годинама имају више жена и више деце живе дуже од мушкараца који имају (само) једну жену и (само) једно дете.

Тачније, уколико се мушкарац у позним годинама одлучи на брак и, на пример, у шездесетој постане отац, има прилике да наџиви своје вршњаке – извештава овим поводом научнопопуларни часопис „Фокус“. Укратко, мушкарац који има више супруга (а који и у позним годинама добије дете) живи у просеку дванаест одсто дуже.

Да ли је можда реч о некој врсти похвале полигамији? По свој прилици, није баш тако. Професор Лумае тражио је заправо одговор на следеће питање: зашто човек, за разлику од осталих живих бића, живи тако дуго, и због чега жена живи још дуже од њега, чак и када више не може да рађа децу.

Што се тиче жена, одговор је у појави која се назива „ефекат бака“. Дакле, и онда када жени прође време за репродукцију, а добије унучиће, она живи дуже од оне која их нема. Брига о унуцима продужава јој век. Уз неоспорну чињеницу да одгајање детета може да буде напорно за жену која није више млада, задовољство које пружају деца омогућава јој неку врсту друге младости. Жене и у унуцима препознају неке своје особине (гене). Зато им се толико радују.

Међутим, занимљиво је да „ефекат деда“ једноставно не постоји. Можда због чињенице што време за репродукцију код мушкараца није ограничено као код жена. Истраживања професора Лумае довела су и до закључка да мушкарци са више жена (посебно у оним културама где је полигамија обичај), живе дуже, јер у позним годинама добијају децу. Неки и у шездесетој, или чак у седамдесетој! И њих деца на известан начин препороде. Јасно им је да су на свет дошли њихови наследници о којима треба да брину, да им обезбеде храну, услове за живот... Другим речима, почињу да воде рачуна о себи, о свом изгледу и здрављу, живахнији су... Чине, дакле, све како би извели своје наследнике на пут.

С друге стране, антрополог Крис Вилсон са универзитета Корнел, сматра да већи број супруга (а не деце), а посебно млађих жена (!), највише помаже мушкарцу да дуже живи. Јер, о онима који у зрелим или позним годинама остану удовци, више нема ко да брине... Односно, да их воли. Стога постају усамљени. За разлику од њих, они који имају истовремено више жена, или се поново одлуче за брак, имају некога (младе супруге) ко ће их волети и бринути се о њима.

Дакле Душко Радовић је двоструко био у праву јер је једном приликом написао и ово:

„Жене воле да воле,
а мање им је важно кога ће волети.
Мушкарци воле да су вољени,
али би хтели да бирају ко ће их волети!“