Успон овог рода занимљив је како историјски тако и социолошки зато што се одиграо веома брзо у време аристократизације Византијског царства, када је порекло имало велику, чак и одлучујућу улогу. За разлику од неких других ромејских породица, анђели се нису истицали старином, па њихов род још у првој половини 12. века није био много цењен. Свесни те чињенице, неки припадници породице Анђела у другој половини 12. века радије су се потписивали много угледнијим презименом Комнин, презименом царске династије са којом су били у родбинским везама. Сматра се да презиме Анђео долази од речи „анђео“(гласник, гласник виших сила), али се доводи и у везу са топонимима Ангел или Агел, у области надомак града Амиде у Месопотамији.

Филаделфија, град у малоазијској области Лидији, родно је место Константина Анђела, родоначелника будуће царске породице. Овоме дошљаку пошло је за руком да се у Цариграду негде између 1110. и 1115. године ожени Теодором, најмлађом кћерком цара Алексија I Комнина (1081–1118). Византијски историчар Никита Хонијат истиче да је Константин водио порекло од простих и непознатих родитеља, али је имао изврстан стас и дивну спољашњост, што му је обезбедило наклоност византијске принцезе. Ваља подсетити да је Теодора Комнина претходно била у браку са Константином Куртикисом. Као царев зет Константин Анђео је добио дворско достојанство паниперсевастоипертата, високу титулу, али ипак не неку од најугледнијих. У породици Комнина лепотана Филаделфијца нису сматрали равним са осталим царевим зетовима који су били племенитијег порекла и носили више титуле. Чак је и сама Теодора испаштала због свог брака који није био по вољи њених најближих, па је прављена разлика између ње и осталих царевих кћерки. То се изражавало чак и у ситницама, као што су, на пример, празнични поклони: на Теодорин рођендан сиротињи је дељено мање новца, жита и вина него на рођендане њених сестара. А и на рођендан Константина Анђела поклањано је мање него на рођендане осталих царевих зетова. У то време нико није могао ни да претпостави да ће неколико деценија касније унуци Константина Анђела и Теодоре Комнине срушити династију Комнина и бити византијски цареви.
Iзгледа да је успон Константина Анђела био врло спор и тежак. Није познато да је играо било какву улогу за време царева Алексија I и Јована II Комнина (1118–1143), него је тек за Манојла I Комнина (1143–1180) заузео прилично висок положај и више пута, мада не увек успешно, извршавао важне војне задатке. Тако је 1154. године, командујући византијском флотом у сукобу против Краљевине двеју Сицилија, пренебрегао цареву наредбу да сачека појачање, па је доживео пораз и био заробљен. Захваљујући Константину Анђелу каријеру су направила и његова браћа Никола, Јован и Михаило.

У браку с Теодором Комнином Константин Анђео имао је синове Константина, Јована, Алексија, Андроника и Исака. Упадљиво је да они носе типично комнинска имена, омиљена у овом царском роду. Најстарији од синова, Константин, врло брзо нестаје из извора, док од Јована потиче такозвана епирска грана Анђела, а од Андроника цариградска. Четврти син, Алексије Анђео, повезан је с једним од највелелепнијих споменика византијске црквене уметности на Балкану, храмом Светог Пантелејмона у Нерезима код Скопља, подигнутим 1164. године.

Од петорице синова Константина Анђела и Теодоре Комнине највећи траг у историји оставили су Јован и Андроник. Они су средином и пред крај 12. века учествовали у неким војним походима на Балканском полуострву и Малој Азији. У судбоносној бици код града Мириокефалона 1176. године, браћа Јован и Андроник Анђели командовали су претходницом и успешно су провели своју војску кроз мириокефалонске кланце, али је познато да се овај сукоб завршио потпуним поразом византијске војске. Селxучки султан Килиx Арслан II (1155–1192) нанео је тежак пораз византијском цару Манојлу I Комнину. Следеће 1177. Андроник Анђео учествовао је у посланству јерусалимском краљу Балдзину IV (1174–1185). Он се показао мање способним од старијег брата Јована Анђела. Године 1179. Манојло I Комнин послао га је са најбољим одредима да ратује против Селxука, али он не само да ништа није урадио него је чак дозволио да непријатељи изврше ноћни препад и разбију његову војску, док је он неславно побегао. Цар је одлучио да свог течу Андроника Анђела понизи тако што ће га обући у женску одећу и провести градским улицама, али је у последњем тренутку одустао. Андроник Анђео није дочекао долазак својих синова на византијски престо.
Род Анђела дошао је у сукоб са царем Андроником I Комнином (1183–1185), који је ослепео чак тројицу од шесторице синова Андроника Анђела. Међутим, преврат у септембру 1185. учинио је крај страховлади Андроника I Комнина и довео на престо сина Андроника Анђела, Исака II Анђела (1185–1195, 1203–1204). Занимљиво је напоменути да се породица Анђела нашла у првим редовима у борби против антиаристократске политике Андроника I Комнина, па је стога убрала и главне плодове победе.

За разлику од Андроника I Комнина, који се енергичним и насилничким мерама борио против штетних појава у византијском друштву, Исак II Анђео није имао ни воље ни снаге да се ухвати у коштац с многобројним невољама које су потресале Византију него је пустио да све иде својим током. За време његове владавине већ постојеће болести царства, које су у доба Комнина биле само вешто прикривене, избиле су на површину у пуној величини и озбиљности, и јасно су стављале до знања колика је била дубина кризе у коју је Византија потонула. Сасвим су се одомаћиле злоупотребе, корумпираност чиновника досегла је до тада незапамћене размере, а сакупљачи пореза немилосрдно су израбљивали пореске обвезнике по провинцијама. Штавише, ни царска власт није остала отпорна према злоупотребама, па се тако за цара Исака II Анђела говорило да чиновничке положаје продаје као поврће на пијаци. У то време долазило је до веома честих узурпација царске власти, појаве готово непознате у византијској историји 12. века. Тако се историјско дело Никите Хонијата, главног извора за ову епоху, из победоносног хвалоспева великим царевима династије Комнина лагано претвара у жалосну хронику преврата, понижавајућих неуспеха и разних недаћа династије Анђела. За Исака II Анђела остало је забележено да је претерано уживао у јелу и пићу. Према подацима Никите Хонијата, на царевој трпези гомилала су се брда хлеба, дивљачи, рибе и океан вина. Уз то, цар је уживао у купкама, тело је трљао разним помадама, прскао се парфемима – био је кицош који се никада није појављивао у истом оделу и наликовао је гиздавом пауну. Волео је госте и теревенке, па је сакупљао разноразне забављаче, лакрдијаше и кепеце.И
За време владавине Исаковог старијег брата Алексија II Анђела (1195–1203), који је не само свргао него и ослепео свог претходника на престолу, византијска криза још се више продубила а прилике погоршале. Житељи царства роптали су под теретом многобројних пореза које су им немилосрдно изнуђивали порески извршитељи. На другој страни, у престоници, владарски двор пливао је у раскоши, док је царска влада потрошила велике своте новца да би придобила наклоност неких моћних држава. За самог Алексија ИИИ Анђела у науци је изречена оцена да је био „типичан производ овог доба опадања у чијој се личности крајње властољубље спојило с кукавичком слабошћу“. Он се низом потеза, о којима с негодовањем и прекором пишу византијски писци, сасвим удаљио од идеала византијског василевса. У изворима је забележено да је боловао од костобоље која га је често приморала да лежи у кревету јер није могао да хода.

Византијско царство, које је за време Исака II, иако слабо и нездраво, донекле одржавало свој положај, у време његовог брата Алексија ИИИ изгубило је моћ. Из године у годину све се јасније испољавало његово унутрашње опадање, а и у спољној политици преврат из 1195. године имао је далекосежних последица. Положај Византије ослабио је и у поређењу са јужнословенским суседима Бугарима и Србима.
Везе између провинција и престонице, које већ одавно нису биле чврсте, временом су прерасле у тешко премостив јаз. Штавише, за владе Алексија ИИИ долази до јачања центрифугалних сила у царству, до опадања општег на рачун провинцијског патриотизма и до појаве феудалног растакања државе и обласних господара који су одбијали да признају власт василевса у Цариграду.
После познатих догађаја, везаних за одлазак Алексија ИВ Анђела на Запад, долазак крсташа пред Цариград у лето 1203, неславно бекство Алексија ИИИ из престонице, прво крсташко освајање мегалополиса на Босфору, вишемесечну напетост око исплате обећане награде латинским витезовима и преврат унутар града (јануар 1204), у којем су смрт нашли Алексије IV и Исак II, дошло је до крсташког освајања Цариграда и рушења Византијског царства у априлу 1204. године. На тај начин била је окончана владавина цариградске гране династије Анђела, упркос каснијим покушајима Алексија ИИИ да се у смутним временима прве деценије 13. века некако умеша у борбу за византијско наслеђе.

У историји Византијског царства династија Анђела одиграла је веома значајну мада сасвим лошу улогу, припремивши пут првом паду Цариграда. Један од старих истраживача записао је да никад није било неплоднијег и неспособнијег царског рода од породице Анђела. Ова оцена, коју су на различите начине понављали и сви каснији истраживачи, потпуно је оправдана уколико је реч о цариградској грани Анђела – о царевима Исаку II и Алексију III, и о њиховом оцу Андронику Анђелу, као и Исаковом сину Алексију IV.

За разлику од Андроника Анђела, његов старији брат Јован дочекао је преврат из 1185. године и у њему учествовао и добио титулу севастократора, а затим, дочекавши дубоку старост, играо важну улогу за владе синоваца Исака ИИ и Алексија III. Штавише, у преврату 1185. године док се Исак колебао да ли да узме царску круну коју му је народ понудио, Јован је скинуо капу и молио да њему ставе дијадему „при чему је показивао на своју ћелу која је сијала као пун месец.“ Међутим, после мучне владе Андроника И Комнина житељи Цариграда били су неповерљиви према старцима и нису изашли у сусрет Јовановој жељи.
Сматра се да је севастократор Јован Анђео преминуо око 1200. године, али је сигурно да није дочекао успон својих синова у епирској држави која је настала на рушевинама Византијског царства. њен оснивач и први владар (1205–1215) био је Михаило Анђео, ванбрачни Јованов син. Михаило И Анђео успео је да прошири државу тако што је 1212. године освојио Ларису, а затим од Млечана преотео луку Драч и острво Крф. Наследио га је полубрат Теодор И Анђео Дука Комнин (1215–1230), за чије владе је епирска држава досегла свој највећи обим. Већ 1217. године он се прославио заробљавањем латинског цара Петра Куртенеа у албанским кланцима. Ускоро је почео борбу против Солунске краљевине, латинске државе коју је основао Бонифације од Монферата. Пошло му је за руком да 1224/5. или 1227. године заузме Солун, некадашњи други град Византијског царства, и ту га је за цара крунисао охридски архиепископ Димитрије Хоматијан. Тако се Теодорова власт простирала од Јадранског до Егејског мора, обухватајући сем старог подручја епирске државе, Тесалију и знатан део Македоније.  Када је 1225. освојио Једрене, чинило се да ће епирска држава, а не Никејско царство, добити битку за обнову Византије. Међутим, Теодора И Анђела поразио је и заробио бугарски цар Иван ИИ Асен (1218–1241) у бици код Клокотнице на Марици у пролеће 1230. године, а касније га је и ослепео. После овог догађаја Солунско царство се распало на неколико самосталних области које почињу да живе одвојеним животом.  
Теодора И је у Солуну наследио млађи брат Михаило Анђео (1230–1237), а затим Теодоров син Јован Анђео (1237–1244). На другој страни, у Епиру је власт узео Михаило ИИ Анђео (1230–1268), ванбрачни син Михаила И. Пошто је у међувремену веома ојачало Никејско царство и проширило своје поседе у Европи, цар Јован ИИИ Дука Ватац (1221–1254) приморао је 1242. године Јована Анђела у Солуну да се одрекне царске титуле, али му је дозволио да задржи титулу деспота коју су раније носили владари епирске државе. Јована је у Солуну наследио брат Димитрије Анђео (1244–1246) за чије су владе никејски одреди заузели град Светог Димитрија.
После смрти деспота Михаила ИИ Анђела (1268) долази до одвајања Тесалије од Епира и у обе државице на власти су били представници породице Анђео. Власт у Епиру узео је деспот Нићифор И Анђео (1268–1290), син Михаила ИИ, а власт у Тесалији севастократор Јован И Анђео (1268–1289), ванбрачни син Михаила ИИ. Нићифора И наследио је у Епиру син Тома Анђео (1290–1318), а Јована И наследили су у Тесалији најпре синови Теодор и Константин (1289–1303), а затим унук Јован ИИ Анђео (1303–1318), Константинов син. Догодило се да су исте, 1318, године угасиле обе владарске династије Анђела: у Епиру смрћу Томе Анђела, а у Тесалији смрћу Јована II Анђела.

За разлику од цариградске гране Анђела, која је владала Византијом непуних двадесет година (1185–1204), епирска грана показала се знатно способнијом. Она је била кадра да у тешким временима после 1204. године образује државу и да њоме влада, пролазећи успоне и падове нешто више од једног столећа (1205–1318).
Као што су се некада представници рода Анђела дичили презименом Комнин и Дука, тако су у 13. веку именом Анђела поносили чланови рода Палеолога, последње византијске династије. И, на крају, подсетимо се да су унуци Константина Палеолога, родоначелника породице, били византијски цареви у Цариграду (Исак II, Алексије III) и касније цареви у Солуну (Теодор И, Манојло), а царску круну носио је и његов праунук Алексије ИВ. Мужеви Константинових праунука били су византијски цар Алексије В Дука Мурзуфл, затим оснивач Никејског царства Теодор Ласкарис (1204–1221), немачки владар Филип Швапски.
Династија Немањића имала је родбинске везе са византијским царским родом Анђела. Најпре се после 1190. године Стефан Немањић оженио Евдокијом Анђео, синовицом тадашњег цара Исака ИИ, а кћерком будућег василевса Алексија ИИИ Анђела. Из овог брака потицао је потоњи српски краљ Радослав који се 1219/1220. оженио Аном, кћерком солунског цара Теодора И Анђела. Једна од пет жена краља Милутина била је кћи севастократора Јована I Анђела, господара Тесалије.