Код кнеза Милоша није се могло тек тако свратити на кафу. И они који су становали одмах преко пута његовог конака и били на високим положајима, кад би имали нешто да му саопште, понекад би најпре написали писмо. Тада би као одредиште одакле пишу написали „у месту“, а одговор би добијали такође са истом назнаком – „у месту“. Кнез је примао и више од 3.000 писама годишње и на свако одмах одговарао. Кнез и његов кабинет, то јест свита како се тада говорило,  радили су свакодневно и то веома много. Кнежева писма писали су писари јер сам кнез у ствари није знао ни да чита ни да пише. Најпре би се по кнежевом диктату написао концепт, па би се тај концепт преписао „на чисто“. Тако, постојали су концептуалисти за писање концепата, и писари за писање лепим рукописом на чисто.
Генерацијама су деца у школи учила из историје да је кнез Милош био неписмен. То знају сви Срби, и писмени и неписмени.  Да је кнез Милош био неписмен, уопште није било важно: отприлике, као кад би за неког садашњег политичара високог положаја рекли да не зна  да користи рачунар. Јер, за биографију овог кнеза најважније је било да је упорним и вештим дипломатским радом успешно обновио српску државу. А било је важно и то што сматрао да деца треба да се школују, па је на сваки начин подстицао давање прилога за школе. На пример, предлагао је да се онима који пишу тестамент дискретно каже да нешто новца оставе и за школе. Познато је да је за његове владавине у Србији уведена штампарија, да је штампан лист „Новине српске“, да је подстицао пренумерацију, то јест претплату, па су и писмени и неписмени били обавезни да се претплате на новине.

Читајући писма која је кнез примао, видимо да су била веома учтива, штавише, снисходљива, без обзира шта у њима пише – молба, тужба, жалба, обично обавештење. То да су писма била снисходљива мислимо данас, али тада, пре скоро двеста година, тај тон био је уобичајен. Кнез није трпео критику. Долазило је у обзир само да, ако му се нешто супротно његовој замисли предложи, оконча речима „па како Ваша воља буде“. Написавши оно славно писмо оштре критике владавине кнеза Милоша, Вук Караџић је више месеци оклевао да му га пошаље.

Кад оно један обичан учитељ осмелио се да кнезу „у месту“, из Пожаревца у Пожаревац, напише и пошаље једно писмо које је веома разљутило кнеза. Био је то учитељ кнежевих синова, Георгије Зорић. Кнежевић Милан имао је тада четрнаест, а кнежевић Михаило десет година и обојица су била писмена. Знали су и да читају и да пишу, а учитељ Зорић био је упослен више за њихово васпитање него за додатно образовање.
Дакле, Георгије Зорић, нашао је за добро да 22. јула 1833. године упути једно поучно писмо кнезу Милошу. Он је најпре поучио кнеза да се све просвећене државе Европе брину о васпитању омладине, а навео је и разлог: „Од васпитања зависи све – срећа и несрећа народа“. Затим је навео три вида васпитања: умствено, физичко и морално. Предмет умственог васпитања јесу науке, предмет физичког јесте чување здравља и укрепљење тела, а морално васпитање исправља нарав младежи. Потом је подсетио кнеза да му је он, приликом ступања на дужност учитеља, рекао: „Ради како те Бог учи“. Ово је кнез поновио и у фебруару те, 1833, године. Уз то, кнез је додао: „Нећу да ми се ико меша у твој посао“. Тада је учитељ Зорић удвостручио напоре у раду. Васпитавао је српске кнежевиће још ревносније уверен да од доброг васпитања будућих владалаца Србије зависи њена срећа (то јест Србије и Срба).

Учитељ Зорић  настојао је да сва три вида васпитања – умствено, физичко и морално – иду упоредо. Ипак је моралном васпитању дао извесну предност. Унаточ великом труду, чуо је да кнез понекад негодује баш због моралног васпитања својих синова. А учитељ Зорић желео је чути само похвале и одобравање никад негодовање, па сада моли кнеза да му одговори да ли жели да се кнежевићи васпитавају на европејски или на азијатски начин? Додао је: Ако се азијатски начин васпитања буде тражио од њега, учитеља, он има част јавити кнезу да му је сасвим непознат и ни у ком случају није у стању носити терет звања азијатског васпитача. А ако кнез одобри да се кнежевићи васпитавају по европејски, онда учитељ Зорић покорно моли да се кнез ослони на учитељево дванаестогодишње искуство васпитача.

У истом писму, учитељ Георгије Зорић истакао је да се усуђује покорно напоменути да 500 талира плате нису довољни за његов рад и труд. Прошле године кад се око тога погађао с кнезом, имао је одећу, али ове године више је нема, истрошила се и исцепала, па му је потребна и већа плата. С овом платом, на крај не може изаћи. Нада се у великодушије кнеза.

Кнез је на писмо одговорио 27. јула 1833. године, писмом заведеним под бројем 2.522. Учитељево писмо означио је као представку. Та представка, каже кнез, био му је повод да и он тражи нека изјашњена од учитеља Зорића.
„Питате ме желим ли да се моји синови европејским или азијатским начином васпитавају. Овако просто и грубо обраћајући ми се, ви сте правила пристојности пренебрегли, правила која Вама као васпитачу није требало из очију изгубити. Е, ја сад хоћу да ми кажете који је то азијатски начин васпитања! Мени је досад само један начин васпитања познат био – онај којим просвећена Европа младеж васпитава, онај којим остали предели света, где луча (светлост) просвећења допире, омладину васпитава. Сви они иду за тим да ум младих образују, а срце облагодаре. Где овога нема, ни васпитања нема. Спомињете азијатско васпитање, а у истом писму велите да Вам је сасвим непознато. Бојим се да тако не буде и с оним другим васпитањем, европејским, с којим се толико поносите. И зато, не задовољавајући се само Вашом самохвалом да сте током 12 година науку о васпитању савладали, желим да видим и доказ сведочанством да сте науке учили. Желим да знам какав сте успех у школовању имали. Доказе о томе одмах ми доставите. Желим сведочанство“.

Може бити да се расправа око начина васпитања кнежевића наставила усмено, уколико се учитељ усудио да кнезу Милошу у очи сручи питање о жељеном начину васпитања – европејском или азијатском. Али, тешко да је било тако. Ни храбрији од учитеља нису са кнезом Милошем разговарали „преко нишана“. А  нама ће остати питање на које ни учитељ ни кнез Милош нису имали одговор – шта је то европејско, а шта је азијатско васпитање деце?