– Новца? Да ли птице плаћају за своју храну? Песници и уметници увек морају да буду примљени бесплатно. Свет лепоте припада им по праву стеченим рођењем! Када је нечије име Александар Дима, то је само по себи препорука.

Касније те вечери, Александар се нашао у једном великом стану који је врвео од камелија као раскошна башта. Намештај је био скупоцен, свуда су стајали драгоцени свећњаци и вазе, разноразне бронзане фигурице. Марија Диплеси,његов невини анђео, седела је за клавиром, пила шампањац и певала неку бестидну песму, од чијих речи га је заболела глава.
Онда се девојка закашљала у марамицу. Крик се пренео ваздухом, и она одмах отрча у спаваћу собу. На клавиру је остала марамица са неколико капи крви. Узнемирен, Александар потрча зањом.

– Ви сте болесни! – узвикнуо је. – Када бих вам само био рођак. То би ми дало право да вас натерам да не живите оваквим животом.
Марија је била ганута. Покушала је да га смири осмесима.

 – Немојте да бринете! Једна девојка као ја, мање-више, ко то уопште мари?! Неко ће већ заузети моје место!
– Када би ви само знали колико вас волим, не би говорили речи које ми наносе бол! – рекао је и клонуо на колена.
Потом јој је све признао. Рекао јој је како је променилањегов живот, како чувањену слику у срцу. Поновио је да жели да је одведе, да инсистира да престане са тим погубним животом. Али Марија га је све време одбијала.
– Ви не разумете! – говорила му је. То је једноставно. Када бих вам дозволила да будете мој љубавник, после колико времена би постали љубоморни? После колико времена би почели да угрожавате мојих сто хиљада франака годишње?
Али, заљубљено срце није се предавало. Наставио је да је обасипа лепим речима, молитвама, изливима љубави. Кад је осетио да су је, упркосњеном одбијању, речи мало омекшале, обгрлио ју је руком и први пут осетио нежностњеног тела. И кад му је одгурнула руку, он ју је опет обухватио, па онда још једном. Силом тела опирала се његовој вољи, свим срцем желела је да му се преда, и наједанпут тело јој клизну подњегово и они се нађоше у загрљају.
– Ви ме збиља волите? – упитала га је сузних очију. Никада пре нико није тако сањом причао, никада је нико није волео.
– Волим вас! – и она га пољуби и задрхта.
Пре него што је отишао, узела га је за руку и ставила је себи на груди. Осетио је како лудо куца и прескаче, а онда му рече сетно:
– Да ли изгледа чудно што тако брзо пристајем? Нећу још дуго да живим и зато морам да живим брзо!
– Не говорите то – преклињао је.
– Ох, не – рекла је кроз смешак. – Немојте се љутити! У једно можете бити сигурни! Ма колико мало да живим, то ће ипак бити дуже него што ћете хтети да ме волите!

Тако је почела једна од најтрагичнијих љубави. Тако су се спојила два света, која, можда, никада нису смела да буду спојена. Тако је почелањихова веза препуна бурних свађа и још бурнијих помирења.
– Је л' то та љубав без љубоморе коју си ми обећао? – драла би се нањега и ударала га рукама када би је Александар упитао с ким је синоћ била. Помисао на наборане старачке руке на њеним облинама, кљуцала му је крв.
Па опет, била су то дивна помирења. Како је било лепо живети у нежности, у страсти која је бујала, када ништа више не би било битно. Брзо су заборављали на бол, заборављали да су се икада и свађали. У ретким тренуцима среће проводили су дивне вечери у стану, шетали се париским улицама и живели као да су сами на пустом острву. Свуда где би се појавили, Александар је осећао како му сви завиде – и уметници и сва француска господа дивила сењеговом анђелу. Кад би сели у ложу у позоришту, морали би неколико пута да понове да је представа отпочела, јер су сви гледали у заиста леп пар. Александар је био пожељан мушкарац. Висок, црномањаст, слика свог славног оца, само што јењегов отац био дебео, а он развијен, али имао је исте леденоплаве очи.

Но, сви ти тренуци среће нису могли да се пореде с немирним сатима када је скривен у крошњи дрвећа непомично стајао испредњеног стана и уходио је. Кад би приметио да неки непознати мушкарац излази из кочије испредњеног улаза, обузимао би га страховит бол, срце би му се стегло и он би се једва суздржао да не полети према незнанцу и да се сњим обрачуна песницама. Да, могла је да се виђа с грофом Стакелбергом који јој је пружао раскошан живот, али непознати мушкарци,њих није подносио. Наравно, водиле би се страховите борбе када би се опет видели. Били су то ратови без фронтова и победника, ратови који су стварали само губитке.
Наишли би и болни тренуци ћутања, секунде које су трајале као вечност. Александар би се гушио од бола, од љубоморе,  Марија је дрхтала од беса и болести која је све више напредовала. А када би почела да му прича своју тужну причу о девојци која је као мала живела у највећој беди и немаштини, Александар би је слушао са сузама у очима. Посебно га је болело да чује како говори да јој не остаје још дуго да живи. На крају би јој увек опростио, али срце му је и даље тонуло у љубомору.
Баш негде у то време када су се чешће свађали него водили љубав, Александар је на улици срео оца. Дима је потрчао према сину и чврсто га стегао за рамена. Уз широк осмех испричао му је да је добио много новца за један путопис о Шпанији, а онда је заиграо фламенко.
– Шпанија! – повикао је – Гранада! Севиља! Борбе с биковима, сењорите на балконима! Идемо!
– Ко то? –упитао је Александар затечен.
– Па, Маке, Буланзе, ти и ја, и мој слуга! Шта  је с тобом? Жена?
Александар климну главом.
– Ајде, сине! Не мислиш ваљда озбиљно да се одрекнеш Шпаније због једне жене? На овом свету има милион жена али само једна Шпанија.
– Идемо онда! – узвикнуо је.
А било је то и више од путовања. Био је то прави карневал, општенародно весеље које је пратило сваки километарњиховог пута. Диму су одиста обожавали у Шпанији. Свуда су их дочекивали с вином и песмом. Причало се да су најугледније новине у Севиљи изразиле своје поштовање према великом писцу тако што су изашле из штампе златним словима оног дана кад су Дима ињегов син дошли у град.
Како су дани пролазили, Александар се све боље осећао. Поново је у свом срцу осетио жар младости. Он и његов отац прелазили су широка пространства, присуствовали разним обичајима и слављима приређеним уњихову част.
Затим су отишли у Гилбралтар где их је угостио британски гувернер, па онда у Африку. Ту је Дима Отац присвојио један француски војни брод и допловио сњим у Тунис на одушевљење окупљених новинара.
Збио се скандал који је завршен једним у низу Диминих суђења. Француска војска тужила га је да је присвојио државно власништво за личну забаву и израчунали су да им је за то дужан 11.000 франака. Дима је реаговао противтужбом. Тврдио је да му француска морнарица дугује сто деветнаест хиљада франака.
– Како то? – упитао га је судија.

– Хоћете да порекнете да сам ја за Француску мање битан него Валтер Скот за Енглеску? Е па, енглеска војска бесплатно је возила Валтера Скота у Италију, што их је стајало 130 хиљада франака. Француска не сме да занемарује своје уметнике. Овде је мој рачун. И тражим све до последње паре!
Наравно, на томе се све завршило. Прекинута је истрага и војска је повукла тужбу. Само својом одважношћу, Дима Отац успео је много пута да се извуче како из двобоја тако и из многих судских тужби.

А, шта је за све то време било с Маријом Диплеси?
Славна куртизана имала је двадесет три године и свом снагом се трудила да побегне од зле судбине. Иако се понашала као да нема никаквих тегоба, глава ју је непрестано болела, а кашаљ јој је цепао груди тако јако да ноћима није могла да склопи очи.
Али, живела је још раскалашније, улетала је богатим мушкарцима у загрљај, проводила се по париским салонима до зоре, пила велике количине шампањца. Једно време била је и у краткој вези с Францом Листом, који је пре тога био побегао од Лоле Монтез, а за кога се причало да је био леп као принц из бајке. Лист јој је обећавао да ће је одвести у Венецију где ће заборавити Александра, да ће је водити у Цариград и да ће је сам поглед на палате дуж Великог канала препородити и вратити јој жељу за животом.
Међутим, славног композитора није држало место. Стално је путовао, држао концерте, и убрзо је престао да јој се јавља. Пред крај живота Лист је жалио што није испунио то обећање.

Убрзо су  је прозвали фантом у крзну. Била је мршавија него икада, а очи су јој попримиле неки чудан израз који као да је говорио да човек не може да побегне од судбине. Ипак, и даље је била виђана у позоришту, и даље је била одевена у прелепе хаљине и увек је носила свој чувени кашмирски шал. Ипак, један детаљ био је другачији – камелије више нису мењале боју. Биле су јаркоцрвене.
 Те последње зиме Марија је купила молитвеник и сатима је клечала испредњега молећи се за живот. Сузе су се сливале низ све мршавије лице, очи су постајале све мутније. А она се молила и плакала и страховито је патила. Сунце су уздизало и залазило, све док једног данањено срце није напокон попустило.
Александар се вратио с путовања баш у време кад је почињала распродајањених ствари. Још једном је прошао познатим собама, стајао у холу где га је дочекивала а који је био препун камелија. У неверици је посматрао купце како се отимају окоњеног клавира и брокатних завеса, жене које се отимају окоњених бројних ципела, које су биле толико мајушне као да су прављене за дечје стопало.
А онда га је једна слика на зиду подсетила на онај дан кад ју је упознао. У трену се присетио мириса камелија ињених речи које су му изненада стегнуле срце.
 – Немојте се љутити. У једно можете бити сигурни. Ма колико мало да живим, то ће ипак бити дуже него што ћете хтети да ме волите.
Осетио је неиздржив бол. Срце му је залупало, облио га хладан зној, и он је потрчао према излазу. Кад је стигао кући, лице му је било бледо, у очима су тињали немири. Док су му руке дрхтале, док јењегова душа треперила јер је тек тад схватио да је имао удела у смрти једне девојке, сео је за писаћи сто и почео је да пише. У исти мах осетио је грозницу, кожа му се најежила и он је болно зајецао. Иако му више ништа није било битно, први пут у животу писао је баш каоњегов отац, писао је савладан осећањима.

За непуне три недеље "Дама с камелијма" какву ми данас познајемо била је готова. Међутим, није имао снаге да напише оно што се стварно збило. Ту није био описанњегов отац који је заиграо фламенко на улици и рекао сину: – Ај'мо у Шпанију! А није описан ни љубавник који је отишао и оставио своју драгу да умре сама.
Наивно! Јефтино! Једноставно! Назовите то како хоћете, али било је то чистилиште кроз који су прошли и Марија и Дима Отац и Дима Син. Раскалашни писац постао је брижни отац који се ставља између младића и девојке само зато што жели дањегов син живи часним животом. Александар је законит син, Марија не вара младића зато што жели да живи у раскоши, већ зато што је потписала тајни споразум сњеговим оцем. У том преобраћању које као да се родило у машти дечака, црвене и беле камелије добиле су значење тако тајанствено да нико није могао уњих да проникне, онакво како је то Александар целог живота и веровао.
Иако је Александар Марији Диплеси у књизи дао име Маргарита Готије,његов отац лако ју је препознао.
– Ти си ме натерао да заплачем ! – рекао му је једном приликом. – Књига је тако тужна и лепа. А ипак, она је била једна од веома срећних жена. Није свакој дато да је воле и два писца.
– Два писца!? – узвикнуо је Александар. – Ко је други?
– Шта? Зар ти себе још не сматраш писцем?
Александру је залупало срце и није му одговорио.