Лисип се рано прочуо као врстан уметник. Рођен је на Сикиону негде око 390 године пре наше ере. У младости је највише радио у бронзи, а Плиније Старији тврдио је да је  иза њега остало око 1500 бронзаних скулптура. Савременици су уздизали лепоту и склад његових дела, а посебно је био познат по детаљима око очију и стопала. Иако је рођен крајем класичног доба Грчке,  сматрају га једним од родоначелника хеленизма. Водио је школе у Сикиону и Аргосу, а био је и лични вајар Александра Македонског у чију је славу извајао познати коњанички портрет. Лисип не само да је био изузетан уметник, већ и визионар. Његова школа изродила је велики број уметника, међу којима је најпознатији био Арес из Линдоса, који је упамћен као  конструктор и творац Колоса са Родоса, једног од седам светских чуда старог света.

Ако је веровати савременицима, његово најзначајније дело, још од изливања, прекривено је велом тајне. За израду скулптуре употребио је мешавину бронзе која није била типична за античку Грчку и до данас не може са сигурношћу да се одреди њен састав. Претпоставља се да се легура састојала од 98 одсто бакра, 1 одсто калаја и 1 одсто олова. Сам назив „љuadriga“ означавао је четворпрег, запрегу коју вуку четири коња, у то време доступна само најбогатијим грађанима. Да ли је стварањем чудне мешавине Лисип одредио и чудну коб запреге? 

Године су пролазиле, а вредност Лисипових дела повећавала се. Поседовање уметничких дела грчких скулптора за Римљане је била ствар престижа. Куповина није задовољавала само њихову духовну глад, већ се пре свега увећавао углед породице. У Риму су породица и преци били изузетно поштовани, а било каква веза с Грчком омогућавала је лакше фалсификовање племенитог порекла. Стога није за чуђење зашто је самозвани уметник и тиранин Нерон уложио новац и моћ да би дошао до ове величанствене поставке. Вероватно је и сама чињеница да је Лисип био Александров вајар будила духове и страст коју данашњи човек тешко може да разуме. Коњи су били постављени у његовом дворцу Домус Ауреа, који је једини остао нетакнут после Нероновог самоубиства 68. године. Касније је тај део дворца претворен у терме с препознатљивим украсом.

Амбициозни цар Константин је заједно са осталим вредностима, како материјалним тако и духовним (преселио је и најславније римске племићке породице), у нову престоницу у 4. веку пренео је и квадригу. Све је било подређено стварању легитимитета нове престонице. Била је то злокобна најава онога што ће тек да уследи – пад Западног римског царства. Коњи су постављени на славолук изнад хиподрома, средишта друштвеног живота Константинопоља и његовог поноса. Читав ромејски политички живот буквално се одигравао под сенком коња. Слављени су тријумфи, прослављали се нови цареви, дизале побуне. Чинило се да се запрега смирила и ту је остала око 900 година. Царство је слабило. Налети варварских племена на Балкану и падови значајних градова и области на истоку под најездом нове вере жељне освајања поткопали су темеље ромејске државе. Грађански ратови и четврти крсташки рат довели су до нове трке славне запреге.

Након освајања Константинопоља 1204. године, после незапамћених тродневних разарања и пљачки, дужд Енрико Дандоло, један од вођа крсташа,  узео је и коње са хиподрома као део ратног плена. Тиме је нанета велика срамота Источном царству које, иако је успело да поврати град, никад више није вратило коње. Постојала је опасност да буду претопљени у топовску ђулад, али судбина је хтела да буде другачије. Пренети су у Венецију на цркву Светог Марка (по којој се данас најчешће и називају). Од светске силе Византија је постала другоразредна држава до коначног пада 1453. године, када су је освојили Турци.

Античка запрега поново се вратила на запад. На тераси цркве постављен је постамент са коњима који су видљиви са било ког дела Трга Светог Марка. У 17. и 18. веку у Венецији је све било подређено уживању и појединац избија у први план друштва. Претеривање у свему, интриге и незаинтересованост за опште послове слаби земљу. Такве прилике искористио је Наполеон Бонапарта и без већих напора руши већ натрулу републику. Заједно с осталим драгоценостима у Париз односи и коње Светог Марка и поставља их на малу Тријумфалну капију која се налази на Тиљеријама, на крају Јелисејских поља и гледа на много познатију ( и већу) Тријумфалну капију. Пре постављања, поворка која их је носила три пута кружила је око Марсових поља. Нешто више од једне деценије коњи су били украс Париза. Након Наполеоновог  пораза, Бечким миром, коњи су враћени у Венецију, а Наполеоново царство је пропало. Коначно је дошао 20. век. Време великих потреса и ратова уско је повезано са судбином коња са цркве Светог Марка. Коњи су померани за време светских ратова да би се сачували. Посебно „плодан“ био је Први светски рат, после кога су нестале три царевине: Руска, Аустроугарска и Немачка. Свега две деценије касније букнуо је још крвавији сукоб. После великих разарања и жртава пао је и Трећи рајх.  Коњи су последњи пут померени 1980. године да би се спречило њихово пропадање изазвано загађењем. Сада могу да се виде унутар музејске поставке цркве Светог Марка. Лисипове руке, тајном мешавином бронзе, обезбедиле су вечност коњима и удахнуле јој моћ да буду Четири јахача апокалипсе за све  империје овога света.