Стакленац, пуњенац, порцеланац, троперац, дрвенац, пластиканац (пластиканер), xомба, малиша... Све су то врсте кликера. Има их још много који би нам звучали познато, али међу њима нема каменца, а први кликери су још у камено доба били, наравно, од камена. Археолози, историчари и етнолози успели су да сазнају да су кликери прављени за забаву и игру, али нису сазнали каква су била правила те игре.
У првом веку пре наше ере, у време цара Августа,. кликери су били веома омиљени. Тада је направљен први кликер од мермера. Било је то баш у време римског освајања Британије (на енглеском се мермер каже марбле, те одатле и енглески назив за кликере). Данас би ти мермерни кликери на тржишту вредели доста, а тржиште кликера уопште није за занемаривање, поготово кад се ради о колекционарима. Из тог времена сачувано је мало кликера и они у колекционарским круговима вреде толико да нам се заврти у глави. Ретки су колекционари који поседују кликере из античког доба (они се углавном чувају у музејима), али они који их имају, процењују их на вредност једног новог аутомобила високе класе.
Следећи степен у развоју кликера десио се заједно с изумом стакла. По неким изворима, први кликери од стакла потичу из Венеције и прављени су од данас чувеног муранског стакла. Али, у време када су се појавили  сматрало се да су сувише слаби за тадашње потребе игре. Вероватно су били на гласу као данас пластиканери, јефтини, лако ломљиви и сувише лаки у поређењу са порцеланцима. Међутим, стакленци из Мурана временом су ипак стекли славу захваљујући својој лепоти.
Кад смо као деца у школском играли кликере, стакленци су били убедљиво најјефтинији. Заправо, једино је њих било у продаји у киосцима и трафикама, а били су ми најлепши. Пуњенци, којих није било код нас и набављали су се из иностранства, углавном из Италије, били су вредни зато што су ретки, али ни издалека тако лепи као троперци, четвороперци и нарочито петоперци. Мада су и они могли да задиве када је бели порцелан био прошаран неком занимљивом комбинацијом боја. Али, то се ретко дешавало. Пуњенци (односно порцеланци), углавном су били прилично једноставни и веома ретко су изазивали дивљење својим изгледом, чешће утиском да потичу из неких других крајева.

Колекционарство

А данас управо ти пуњенци баш много коштају. На Интернету се могу наћи пуњенци с почетка или средине 20. века вредни око хиљаду до хиљаду и по евра. Стакленци из тог времена, али и из ранијих раздобља, достижу много већу цену управо због тога што их је било теже сачувати. Један венецијански мурански кликер из 15. века не вреди читаво богатство, али био би довољан за угодан живот годину-две дана.
Па зашто онда данас деца готово да не играју кликере? Шта се то десило у развоју човечанства да данашњим генерацијама кликери не привлаче пажњу? Ако су то видео-игрице, мобилни телефони, Интернет и остала чуда настала практично преко ноћи у последњих десетак година, онда је то разумљиво. Али, да ли то значи да ће ова 5000 година стара игра тако олако нестати с лица Земље само због нових изума?
Што се правила тиче, она су се кроз векове мењала, али вероватно не превише од оних која су важила до пре само десетак година. Циљ је и тада био да једним кликером треба погодити други. Додатна правила као што су убацивање кликера у рупу (рошу), ограничавање простора (окиш), вероватно су смишљена касније.
Да је кликерима крај тешко је поверовати пошто су они преживели и много тежа времена, као што су мрачни средњи век, крсташки ратови, инквизиција, технолошка револуција, Први и Други светски рат и изум радија и телевизије.
Другим речима, то што данас деца готово не играју кликере ствар је тренутка који ће се сасвим сигурно променити.

Правила

Више од хиљаду година пре наше ере деца у древном Египту играла су се богато украшеним кликерима.

Као и у билијару (који је сродна игра кликерима), постоји више врста игара, али и начина примењивања правила. Зависи да ли играте у дуље или онако. (Ово је београдски жаргон. У другим крајевима Србије ови изрази нису се употребљавали, као ни горе наведени окиш и роша.) Ако играте у дуље, што значи на отимање кликера кад победите (што су први кораци ка коцкању и из угла васпитања можда није најбољи пример за препоруку ове игре), то јест губљење ако изгубите, правила су врло строга и морају се поштовати као у покеру. Нема варања и нема повлачења потеза.
Најпре морате да убаците кликер у рупу, што би најбоље било из првог бацања, али ако не успете, онда бар што ближе. После вас игра ваш противник или ваши противници. Ако нисте успели да убаците кликер у рупу а ваш противник јесте, грдно сте погрешили ако вам се кликер нашао близу рупе јер ће вас у следећем потезу ваш противник готово сигурно погодити и тако вам одуљити клишу. Због тога је понекад добро тактизирати и у првом потезу бацити кликер што даље од рупе, нарочито ако је противник пре вас успешно убацио у рупу. Наравно, можете и да ризикујете и да и ви гађате рупу. Ако убаците кликер, ви сте у предности јер је ваш саиграч први на потезу и мора да бежи.
Погодак противничког кликера не важи ако пре тога нисте убацили свој кликер у рупу, али не застарева, памти се. Свој кликер можете накнадно да убаците у рупу и тако одуљите кликер свом противнику, али морате да пазите да вас он у међувремену не тушне (погоди) и тиме поништи ваш погодак.
У томе ће бити нарочито успешан ако успе у чувеном меневру званом туш и окиш. Дакле, ако вас погоди и из одбитка оде у „аут“ (окиш), ви њега нећете моћи да гађате да бисте поништили његов погодак, тако да он из окиша у следећем бацању може да гађа право рупу и тако вас победи и одуљи вам можда најдражи кликер. По другим правилима, која су вероватно поштенија, туш и окиш нису се признавали јер ономе ко то постигне даје велику предност.
У најстрожим правилима игре није дозвољено мењати кликере за време партије. На пример, ако играте xомбом (што је синоним за велики кликер) имате много веће шансе да погодите противника, али и да будете погођени.
Никад нећу да заборавим како сам изгубио омиљену xомбу, тамноплавог шестоперца једнобојца, и то од девојчице Трше, једне од ретких која је играла кликере с нама дечацима. Ја сам њу погодио xомбом и затим промашио рупу. Она ми је једним ударцем погодила ту xомбу и убацила је у рупу. То се звало туш и роша, што је био најокрутнији начин за брзо губљење кликера. Надам се да Трша још чува тај драгуљ у својој витрини, или да га је продала за велике паре.

Кликери као спорт

Направљени од камена и животињских костију, кликери из доба старог Рима чувају се у Британском музеју у Лондону.

Ако бисмо поредили кликере с другим играма, најсличнији је билијар. Ту су такође боћање и куглање који су, без сумње, проистекли из кликера. Својевремено, средином деведесетих година, залуђеници за кликере који су ту игру носталгично везивали за своје детињство, приређивали су светско првенство у кликерима. А све у циљу да и кликери једног дана постану озбиљан, олимпијски спорт. Прво првенство одржано је у Брајтону (у Енглеској), следеће године у Брну (у Чешкој), затим у Љубљани у Словенији, а онда је читава замисао некако сама од себе замрла.
Није тешко претпоставити зашто. Једноставно речено – кликери су игра. Свако такмичење завршавало се банчењем,  што је добра подлога за весеље и радост, али није за спорт, нарочито на професионалном нивоу, који захтева уздржавање од сваке врсте порока и потпуну посвећеност.
Кликери су привремено нестали и из озбиљног и из неозбиљног света. Али сви знамо да ће се вратити макар и кроз видео-игрицу.