Иако није био племенитог рода, а то је у петнаестом веку била велика препрека за напредак у друштву, захваљујући низу врлина које су га красиле био је кадар да промени идентитет и непримећен се утопи у свет који је за Европљане био тајна. Тешко је наћи особу која је самостално и без великих улагања с лакоћом успела да прикупи толико значајних и дотада потпуно непознатих података. Чињенице које је прикупио биле су кључне за продор Европљана на исток, отварање светских поморских путева и везу између удаљених цивилизација које су се међусобно једва познавале.
Још као дечак Перо је у свом селу у португалским планинама срео андалузијског трговца и на опште чуђење свих успео да му прода пуна кола сукна. Кад се освестио и схватио да је купио сукно од којег у врелој Андалузији нема користи само зато што га је вешти момчић у то убедио, шпански трговац га је позвао да пође с њим у Севиљу. Перо је прихватио позив и у Севиљи се запослио на двору велможа и сваким даном учио. У то доба Севиља је била у хришћанским рукама али је још била пуна Мавара преосталих после дуготрајне и тек окончане арапске власти. Перо је тамо научио кастиљански, андалуски али и арапски, што ће му јако помоћи у животу.
Још као дечак Перо је у свом селу у португалским планинама срео андалузијског трговца и на опште чуђење свих успео да му прода пуна кола сукна. Кад се освестио и схватио да је купио сукно од којег у врелој Андалузији нема користи само зато што га је вешти момчић у то убедио, шпански трговац га је позвао да пође с њим у Севиљу. Перо је прихватио позив и у Севиљи се запослио на двору велможа и сваким даном учио. У то доба Севиља је била у хришћанским рукама али је још била пуна Мавара преосталих после дуготрајне и тек окончане арапске власти. Перо је тамо научио кастиљански, андалуски али и арапски, што ће му јако помоћи у животу.
Краљев миљеник
После седам година проведених у Севиљи, Перо је, не зна се тачно зашто и како, освануо на португалском двору у Лисабону, у служби португалске круне. Као невероватно спретан и сналажљив службеник брзо је запао за око краљу Жоау ИИ, те му је круна упркос његовом сељачком пореклу, поверила једно за другим неколико важних задужења. Као врсан познавалац арапског, прво је послат у северну Африку да преговара са маварским краљевима о важним трговинским увозно-извозним пословима. То је био изузетно тежак задатак јер су Мавари донедавно били у рату с Португалом и нису имали нимало поверења у хришћанске изасланике. Ипак, благоглагољиви Перо, рођени дипломата, успео је да их увери да је у питању понуда коју треба да прихвате. Његовом заслугом Португалци су стекли повлашћен положај у трговини с Мароком од кога су у следећих неколико деценија имали велике користи.
Други задатак био је још тежи и од још веће важности. Неколико година пре тога принц Фернандо, један од стричева португалског краља, пао је у заробљеништво у граду Фесу приликом војног похода у Мароко. Арапи су прво уцењивали Португалце захтевајући политичке и војне уступке али како су преговори текли споро, делегације које су долазиле из Лисабона у Фес сваки пут затицале су принца у све јаднијем стању. У почетку је живео као равноправан члан емирове породице, потом су га понизили начинивши га слугом, а завршио је у подруму перући клозете. На крају се краљ разљутио због неспремности Европљана на уступке, и збуњен претерано сложеним дипломатским играма закључио да португалска круна није спремна да одржи дату реч, па је наредио да се принц погуби. Фернандо је обешен наглавачке са зидина града, као храна за лешинаре. Не зна се да ли је обешен жив или је претходно убијен.
Задатак поверен Перу било је питање националне части и угледа, али и питање породичног поноса португалске династије. Требало је да оде до краља Феса и да, како зна и уме, дође до костију злосрећног принца. Овога пута Перо се уместо за преговоре одлучио за превару. У хитром и лукаво смишљеном нападу на емиров харем отео је седам жена и исто толико синова. Вратио их је живе и здраве тек кад су му испоручили принчеве посмртне остатке. Када се после извршеног задатка вратио у Лисабон, дочекан је с највећим почастима. Постао је краљев омиљени сарадник и човек од огромног поверења. А краљ је имао велике планове и увелико је рачунао на Перову помоћ. Дворски савет учених људи састављен од најмудријих глава у краљевству, картографа, математичара и морепловаца, уверио је краља да су приче да на југу кључа море и да тамо прете морске немани, неистина. Тврдили су да колико год далеко пловили неће пасти преко ивице плоче јер Земља није плоча већ огромна лопта, да су морска чудовишта, ако их има, малобројна, те да нису разлог за бригу и да се до било које обале на свету може стићи морем из лисабонске луке. Потом су португалски бродови послати на југ, низ обале Африке да истражују трговинске путеве земље.
Други задатак био је још тежи и од још веће важности. Неколико година пре тога принц Фернандо, један од стричева португалског краља, пао је у заробљеништво у граду Фесу приликом војног похода у Мароко. Арапи су прво уцењивали Португалце захтевајући политичке и војне уступке али како су преговори текли споро, делегације које су долазиле из Лисабона у Фес сваки пут затицале су принца у све јаднијем стању. У почетку је живео као равноправан члан емирове породице, потом су га понизили начинивши га слугом, а завршио је у подруму перући клозете. На крају се краљ разљутио због неспремности Европљана на уступке, и збуњен претерано сложеним дипломатским играма закључио да португалска круна није спремна да одржи дату реч, па је наредио да се принц погуби. Фернандо је обешен наглавачке са зидина града, као храна за лешинаре. Не зна се да ли је обешен жив или је претходно убијен.
Задатак поверен Перу било је питање националне части и угледа, али и питање породичног поноса португалске династије. Требало је да оде до краља Феса и да, како зна и уме, дође до костију злосрећног принца. Овога пута Перо се уместо за преговоре одлучио за превару. У хитром и лукаво смишљеном нападу на емиров харем отео је седам жена и исто толико синова. Вратио их је живе и здраве тек кад су му испоручили принчеве посмртне остатке. Када се после извршеног задатка вратио у Лисабон, дочекан је с највећим почастима. Постао је краљев омиљени сарадник и човек од огромног поверења. А краљ је имао велике планове и увелико је рачунао на Перову помоћ. Дворски савет учених људи састављен од најмудријих глава у краљевству, картографа, математичара и морепловаца, уверио је краља да су приче да на југу кључа море и да тамо прете морске немани, неистина. Тврдили су да колико год далеко пловили неће пасти преко ивице плоче јер Земља није плоча већ огромна лопта, да су морска чудовишта, ако их има, малобројна, те да нису разлог за бригу и да се до било које обале на свету може стићи морем из лисабонске луке. Потом су португалски бродови послати на југ, низ обале Африке да истражују трговинске путеве земље.
Товар меда
 |
На основу цртежа које је направио Бартоломеу Дијас на свом путовању, картограф Хенрикус Мартелус Германус нацртао је ову карту тада познатог света. (клик за увећање) |
У петнаестом веку Европа је била окренута сама себи. На другом крају света били су Кина и Јапан, а нешто ближе од њих Индија, земља зачина. Краљ Португала намерио се да преузме уносну трговину зачинима, пре свега бибером, циметом, мускатним орашчићем и каранфилићем, тада ретком и веома цењеном робом у Европи. Млечани су их куповали у Александрији од арапских трговаца и допремали их бродовима у Венецију одакле су их уз огромну добит препродавали Европљанима. Пут и начин на који је драгоцена роба доспевала до Египта Европљанима нису били познати, а није их ни занимало, посебно не Венецијанце који су од тог трговинског монопола одлично зарађивали.
Краљ Португала је претпостављао да постоји поморски пут од Европе до Индије и да води око Африке која, као и сви други континенти, мора бити са свих страна окружена морем. Тај пут вероватно је трајао дуже, али су бродови могли да понесу много више но арапски каравани. Пошто није тачно знао како морем стићи до Индије, португалски краљ је одлучио да копном пошаље шпијуна на исток да открије путеве зачина. Избор је пао на Пера који је тада имао већ четрдесет година, носио титулу витеза и био веома имућан. Његова мудрост, познавање арапског језика, мухамеданских обичаја и начин опхођења чинили су га савршеним за тај важан посао. Пошто је био црномањаст, било је јасно да ће када се пресвуче у арапско рухо, моћи да непримећен путује с краја на крај муслиманских земаља. Перо, чак и да је хтео, тешко да је могао да одбије краљево наређење, а како је по природи био пустолов, то му није ни падало на памет. Убрзо се отиснуо на дуго и опасно путовање, лепо расположен и уверен у успех подухвата. Преко Барселоне и Напуља стигао је у европској одећи до најисточније тачке хришћанства, Родоса, острва тик уз обалу Анадолије. Тамо су португалски витезови реда светог Јована имали тврђаву. Ту је обукао одећу магрепског трговца и бродом натовареним медом за продају убрзо је прерушен испловио за Александрију.
По доласку у Александрију брзо је продао товар меда и са зарадом мањом но што се надао али довољном за наставак пута кренуо у Каиро. За разлику од Александрије, Каиро је већ вековима био град затворен за Европљане. У египатској престоници Перо није срео ниједног западњака, али је упознао трговце и путнике из других делова света, разних народности, вера и раса. Разговарали су на арапском и нико није сумњао да је он заиста трговац из Марока, те је с лакоћом прикупљао податке које су га занимали. Тамо је срео и групу индијских трговаца зачинима. Дознао је да су они своју робу превозили бродовима од Калкуте преко Индијског океана и Црвеног мора до града Суеца, где су је продавали Арапима. Да би видео како то заиста иде, Перо се прикључио једном каравану и кренуо преко пустиње даље на исток.
У Суецу је први пут видео бродове из Индије. По европским мерилима то су пре били сплавови него бродови: десетине балвана међусобно везаних ужадима, без иједног чавла. Нису имали кабину већ се посада крила од сунца под балдахинима исплетеним од палминог лишћа. Ти необични бродови пловили су претоварени и никако нису одавали утисак безбедног пловила способног да вас превезу преко мора. Упркос основаном страху, Перо је ипак одлучио да се укрца на један од њих.
После неколико недеља пловидбе, око Божића 1488, стигао је у Калкуту. Лука је врвела од бродова из Персије, Арабије, разних крајева Индије, Бенгала и Суматре, Сијама и Цејлона. Било је чак и xунки из далеке Кине. У Калкути се трговало сваковрсном робом. С истока су стизали зачини, кинески порцелан, сафири, рубини, дијаманти и бисери. Са запада, из Европе и са Медитерана, Арапи су довозили робу које у Азији није било: живу, шафран, ножеве, црвени корал, пигменте, тканине, ружину воду, осликане панеле и племените метале. Било је јасно да између Истока и Запада постоји развијена размена добара и да највећу зараду у том уносном послу имају посредници, млетачки и арапски трговци.
Перу је само требало да утврди да ли је могуће опловити Африку и прећи бродом из Атлантика у Индијски океан. Зато се на повратку из Индије прво упутио бродом ка источној Африци. Преко Мелинде и Момбасе стигао је до Мозамбика да би коначно дознао да се на крајњем југу афричко копно завршава ртом, те да се око Африке, иако то нико до тада није покушао, ипак може бродом.
У Суецу је први пут видео бродове из Индије. По европским мерилима то су пре били сплавови него бродови: десетине балвана међусобно везаних ужадима, без иједног чавла. Нису имали кабину већ се посада крила од сунца под балдахинима исплетеним од палминог лишћа. Ти необични бродови пловили су претоварени и никако нису одавали утисак безбедног пловила способног да вас превезу преко мора. Упркос основаном страху, Перо је ипак одлучио да се укрца на један од њих.
После неколико недеља пловидбе, око Божића 1488, стигао је у Калкуту. Лука је врвела од бродова из Персије, Арабије, разних крајева Индије, Бенгала и Суматре, Сијама и Цејлона. Било је чак и xунки из далеке Кине. У Калкути се трговало сваковрсном робом. С истока су стизали зачини, кинески порцелан, сафири, рубини, дијаманти и бисери. Са запада, из Европе и са Медитерана, Арапи су довозили робу које у Азији није било: живу, шафран, ножеве, црвени корал, пигменте, тканине, ружину воду, осликане панеле и племените метале. Било је јасно да између Истока и Запада постоји развијена размена добара и да највећу зараду у том уносном послу имају посредници, млетачки и арапски трговци.
Перу је само требало да утврди да ли је могуће опловити Африку и прећи бродом из Атлантика у Индијски океан. Зато се на повратку из Индије прво упутио бродом ка источној Африци. Преко Мелинде и Момбасе стигао је до Мозамбика да би коначно дознао да се на крајњем југу афричко копно завршава ртом, те да се око Африке, иако то нико до тада није покушао, ипак може бродом.
Около Африке
У Каиро се вратио тек пред крај 1489. године. Тамо га је чекао емисар краља Португала, рабин Абрахам из Беже, јеврејски картограф и научник, такође одличан познавалац арапског језика и културе. Перо је рабину детаљно описао своја путовања и шта је путујући далеким крајевима видео. Краљу је послао географске карте које је израдио као и своје белешке с пута.
У међувремену, 1487. године из Лисабона је пут југа испловио Бартоломео Диас. Његова флотила од три каравеле кренула је већ истраженим морским путем низ обалу Африке. Одважни Диас стигао је даље на југ него било који његов претходник. Када се нашао уз обале данашње Јужноафричке републике, изненадна олуја однела је Диасове каравеле на југ. Неколико дана доцније, када су се море и ветар примирили, Диас се поново упутио натраг, на север. Ненадано, афричко копно појавило им се са западне стране. Опловили су јужни рт Африке а да га нису видели. Бартоломео је наредио да се настави с путовањем ка северу уз источну афричку обалу, али се посада побунила. Рекли су да су преморени, да су учинили више но било ко пре њих и да их је страх од непознатог. Под притиском посаде бродови су морали да се окрену и да се врате на југ, да опет заобиђу рт и наставе ка Европи. Јужни рт Бартоломео Диас назвао је Ртом олуја.
У међувремену, 1487. године из Лисабона је пут југа испловио Бартоломео Диас. Његова флотила од три каравеле кренула је већ истраженим морским путем низ обалу Африке. Одважни Диас стигао је даље на југ него било који његов претходник. Када се нашао уз обале данашње Јужноафричке републике, изненадна олуја однела је Диасове каравеле на југ. Неколико дана доцније, када су се море и ветар примирили, Диас се поново упутио натраг, на север. Ненадано, афричко копно појавило им се са западне стране. Опловили су јужни рт Африке а да га нису видели. Бартоломео је наредио да се настави с путовањем ка северу уз источну афричку обалу, али се посада побунила. Рекли су да су преморени, да су учинили више но било ко пре њих и да их је страх од непознатог. Под притиском посаде бродови су морали да се окрену и да се врате на југ, да опет заобиђу рт и наставе ка Европи. Јужни рт Бартоломео Диас назвао је Ртом олуја.
Диасова експедиција стигла је у Лисабон кратко по повратку рабина Абрахама из Каира. Његове мапе путање од Лисабона до мозамбичке обале су се готово савршено уклапале с вестима пристиглим од Пера. Португалци су сада знали пут од Лисабона до Калкуте. Но, краљ није журио. Експедиција се спремала неколико година и тек 1497. легендарни Васко да Гама први је бродом стигао до Индије вративши се с товаром источњачког блага баснословне вредности.
Перо се, међутим, није вратио у Лисабон. Приликом сусрета у Каиру, рабин Абрахам пренео му је нову краљеву заповест: требало је да открије где се налази легендарни хришћански краљ Јован Пресвитер и да с њим успостави везу. Нико није знао где се тачно налази краљевство Јована, краља-свештеника, али се широм Европе веровало да постоји и да је негде иза турских и арапских земаља, те да ће једног дана са својом одлично наоружаном војском од десет хиљада коњаника и стотине хиљада пешака с леђа да нападне муслимане и заједно с хришћанским владарима са запада коначно победити ислам. Та прича је у машти Европљана тог времена, обузетих светом земљом Христовог рођења и застрашених великом војном и политичком моћи муслимана, попримила готово митску димензију. Осим тога веровало се да је Јован Презвитер неизмерно богат, да влада десетинама других краљева, да је цар свих земаља око Индијског океана, да столује у дворцу саграђеном од кристала са стубовима од злата и подовима поплочаним драгуљима. Веровало се да седи на златном престолу и да има магичне моћи, да поседује извор воде живота, зоолошки врт с грифонима и једнорозима, чаробне змије које бљују ватру и слонове који се, кад уђу у воду, претварају у китове. Једино се није знало ни отприлике где лежи та његова земља. Португалски краљ пожелео је да први успостави везе с тим краљем пошто му је из Рима стигла вест да су тамо стигли црнопути монаси који тврде да су поданици краља-свештеника по имену Јован. Краљ Жоао у Јовану није видео савезника за рат против ислама јер њега рат није занимао, већ партнера за трговину. Стога је Перу наређено да потражи престоницу краља Јована за коју се причало да је негде уз извор Нила, мада нико није тачно знао где је то.
Перо се, међутим, није вратио у Лисабон. Приликом сусрета у Каиру, рабин Абрахам пренео му је нову краљеву заповест: требало је да открије где се налази легендарни хришћански краљ Јован Пресвитер и да с њим успостави везу. Нико није знао где се тачно налази краљевство Јована, краља-свештеника, али се широм Европе веровало да постоји и да је негде иза турских и арапских земаља, те да ће једног дана са својом одлично наоружаном војском од десет хиљада коњаника и стотине хиљада пешака с леђа да нападне муслимане и заједно с хришћанским владарима са запада коначно победити ислам. Та прича је у машти Европљана тог времена, обузетих светом земљом Христовог рођења и застрашених великом војном и политичком моћи муслимана, попримила готово митску димензију. Осим тога веровало се да је Јован Презвитер неизмерно богат, да влада десетинама других краљева, да је цар свих земаља око Индијског океана, да столује у дворцу саграђеном од кристала са стубовима од злата и подовима поплочаним драгуљима. Веровало се да седи на златном престолу и да има магичне моћи, да поседује извор воде живота, зоолошки врт с грифонима и једнорозима, чаробне змије које бљују ватру и слонове који се, кад уђу у воду, претварају у китове. Једино се није знало ни отприлике где лежи та његова земља. Португалски краљ пожелео је да први успостави везе с тим краљем пошто му је из Рима стигла вест да су тамо стигли црнопути монаси који тврде да су поданици краља-свештеника по имену Јован. Краљ Жоао у Јовану није видео савезника за рат против ислама јер њега рат није занимао, већ партнера за трговину. Стога је Перу наређено да потражи престоницу краља Јована за коју се причало да је негде уз извор Нила, мада нико није тачно знао где је то.
Где је Перо?
 |
Бартоломеу Дијас |
Године су пролазиле а у Лисабон нису стизале никакве вести од Пера. У међувремену Португалци су испитали источну обалу Африке и сазнали да је извор Нила у планинама западно од Црвеног мора. Изгубивши наду у успех Перовог последњег подухвата, краљ Жоао послао је малу експедицију абисинском краљу. Уз поздраве од португалског монарха, амбасадор и група свештеника носили су краљу Јовану богате поклоне – уметнички израђена распећа, омање црквене оргуље, таписерије с библијским призорима и бодеж украшен драгуљима достојан и најпробирљивијег владара. Пут кроз непроходне планинске крајеве пуне крволочних звери трајао је четири месеца. Међутим, експедиција се путем осула. Људи су умирали од болести, нестајали у дивљини, водичи су дезертирали, леопарди и вукови растргли су коње па је пртљаг морао да буде остављен уз пут. На крају је остао само један посланик, калуђер по имену Франсишко Реиш, изнурен и без пребијене паре. А са собом је носио само бодеж, поклон краљу. У једном тренутку, он се изгубио али је имао среће; срео је групу етиопских калуђера који су га повели до свог манастира. Даље нису могли да га воде, јер нису смели да оду до престонице без дозволе бискупа, а за то је требало сачекати бискупову посету манастиру. А када ће он да дође, то нико није знао – имао је обичај да наврати сваких неколико година. Монах није могао да чека па је пут наставио сам. Живео је од милостиње, хранио се чорбом од балеге и воћем које је уз пут нашао, а у неким селима су га и каменовали не схвативши да је он безопасни хришћански духовник и посланик пријатељства и добре воље. На крају је ипак стигао у престоницу Абисиније и затражио да га краљ прими. Додуше не Пресвитер, који је већ давно преминуо, већ његов наследник Ескандер. Пружено му је уточиште, дали су му да једе и пије, али суверен Абисиније није хтео да се сусретне с њим. Отац Франсишко није одустајао од своје намере. Данима је чекао и покушавао да уђе на двор и приближи се краљу. А онда је до њега стигла вест да његов земљак по имену Перо де Ковиља живи недалеко и да га зове у госте.
Два Португалца срела су се на Перовом пространом и богатом имању, недалеко од абисинске престонице. Перо је живео у великој раскоши. Имао је огроман дворац с харемом пуним жена и евнуха, многобројном послугом, коњима и псима за лов. Његово домаћинство по свему је било налик на дворац неког махараxе, једино што се у њему говорило португалским језиком. Показао се као одличан домаћин. С одушевљењем је примио свештеника и царски га угостио. Био је пресрећан што има прилику да се исповеди католичком свештенику из Европе, јер Абисинци јесу били хришћани али нису схватали смисао исповести. За петнаестак година које је провео у Африци Перо се само једном исповедио, али је свештеник све што му је он рекао у највећем поверењу испричао у комшилуку. После тога Перо се више никада није обратио абисинским свештеницима за отпуст греха. Живећи у нераду и овоземаљским насладама, Перо није ни помишљао на повратак. Када га је после исповести португалски свештеник подсетио да живи грешно, да у Лисабону има жену и породицу, Перо му је рекао да би највише на свету желео да се врати кући, али да није слободан човек. Абисиниски краљ забранио му је да напушта земљу те се он не усуди да крене натраг. Не би ни далеко стигао јер је већ био стар и више није био спретан и живахан као раније и није познавао пут. За узврат обећао је да ће свом пријатељу краљу Ескандеру пренети поздраве од португалског монарха, а оца Франсишка опремио је за пут и послао на Црвено море да чека да наиђе неки неки португалски брод.
Два Португалца срела су се на Перовом пространом и богатом имању, недалеко од абисинске престонице. Перо је живео у великој раскоши. Имао је огроман дворац с харемом пуним жена и евнуха, многобројном послугом, коњима и псима за лов. Његово домаћинство по свему је било налик на дворац неког махараxе, једино што се у њему говорило португалским језиком. Показао се као одличан домаћин. С одушевљењем је примио свештеника и царски га угостио. Био је пресрећан што има прилику да се исповеди католичком свештенику из Европе, јер Абисинци јесу били хришћани али нису схватали смисао исповести. За петнаестак година које је провео у Африци Перо се само једном исповедио, али је свештеник све што му је он рекао у највећем поверењу испричао у комшилуку. После тога Перо се више никада није обратио абисинским свештеницима за отпуст греха. Живећи у нераду и овоземаљским насладама, Перо није ни помишљао на повратак. Када га је после исповести португалски свештеник подсетио да живи грешно, да у Лисабону има жену и породицу, Перо му је рекао да би највише на свету желео да се врати кући, али да није слободан човек. Абисиниски краљ забранио му је да напушта земљу те се он не усуди да крене натраг. Не би ни далеко стигао јер је већ био стар и више није био спретан и живахан као раније и није познавао пут. За узврат обећао је да ће свом пријатељу краљу Ескандеру пренети поздраве од португалског монарха, а оца Франсишка опремио је за пут и послао на Црвено море да чека да наиђе неки неки португалски брод.
О Перовој даљој судбини ништа се не зна, осим да се у Лисабон никада није вратио. Вероватно је остатак живота проживео у срећи и весељу, раскоши и удобности. Отац Франсишко Реиш вратио се у Лисабон и предао краљу детаљан извештај с пута и једном за свагда утврдивши да легендарна краљевина Јована Пресвитера постоји али да је сиромашна и немоћна. То је и једини извор података који имамо о последњим годинама Пера де Ковиља, великана индустријске шпијунаже.
