Пре двадесетак година мештани села Банатски Брестовац код Ковина случајно су приликом копања открили један средњовековни мач. Будући да је био без накрснице, оштећен рђом услед вишевековног стајања у земљи и да уз њега није било других налаза ни археолошких слојева, у први мах није побудио већу пажњу. Могло се ипак установити да припада типу франачке спате и то оној врсти која је кована током друге половине 10. века. На сечиву су се распознавали трагови који су указивали да је израђено сложеном техником орнаменталног заваривања која се користила у мачарским радионицама на простору Немачког царства. То указује да се радило о најбољем оружју тог доба које је у јужни Банат могло стићи као увоз.

Рани средњи век је епоха из које данас имамо веома мали број историјских података. У једној од ретких сачуваних хроника на простору Баната крајем 9. века помиње се кнез Глад и његова држава. Овај кнез, чија се власт пружала од Дунава на југу и западу до реке Мориш (у данашњој Мађарској) на северу и обронака Карпата на истоку, помиње се приликом описа досељавања Мађара у Панонску низију. Након што су 896. године победили Великоморавску кнежевину која је заузимала највећи део Паноније, Мађари су кренули да покоравају мање кнежевине на југу, на простору данашње Војводине. Забележени су и утврђени градови у Гладовој држави, између осталих и Ковин где је пружен последњи отпор освајачима. Неки истраживачи верују и да је име града Кладова на Дунаву добило име по овом кнезу и да се некад звало Гладово. Донедавно се веровало да су ова догађања означила и крај самосталности Словена у Панонији.
Међутим, после више од једног столећа у Банату се помиње кнез Ахтум који је владао истим подручјем и ратовао с мађарским краљем Стефаном. У једној хроници за њега се изричито каже да је био потомак кнеза Глада. То значи да је кнез Ахтум припадао истој владарској породици – династији којој је припадао и кнез Глад – која је владала можда вековима пре доласка Мађара у словенску Панонију. Словенска кнежевина за коју се мислило да је нестала крајем 9. века, заправо је наставила да постоји у Банату још више од једног века након досељавања Мађара у Панонску  низију.

У првим летописима франачких царева из 818. и 824. године сачуван је штури помен о словенском племену Бодрића у овим областима. Бодрићи су једно од највећих племена Полапских Словена који су вековима водили ратове с Немачким царством на обалама Балтичког мора, попут нешто јужнијих Лужичких Срба. Сматра се да су из своје северне постојбине дошли на југ у сеобама Словена, као уосталом и Срби. Највећи број истраживача слаже се да су они тада насељавали леву обалу Дунава негде око данашњег Панчева и низводно до Ковина и даље на исток. Неки мисле да су управо они били словенско племе које је тада живело на подручју Београда, па чак и да су му дали име које данас носи иако је прво словенско племе које се помиње у околини Београда племе Срба још у 7. веку. У сваком случају, у писаним изворима из 878. године, први пут помиње се име словенског града, дакле шест деценија од првог помињања Бодрића у овим крајевима. О словенском становништву Гладове и Ахтумове кнежевине говоре и бројни налази грнчарије у Банату из раног средњег века, а сматра се и да име Глад указује на словенско порекло, попут бројних топонима са истим кореном не само у Банату већ и у словенском Прибатику али и у другим српским областима на Балкану, у Босни и на Косову.

Мађарски краљ Стефан примио је 1000. године хришћанство и од савеза полуномадских племена почео да ствара праву средњовековну државу. Ујединивши земљу он се припремао и за коначно покоравање суседних словенских кнежевина. Међутим, на другој страни Дунава одигравали су се бурни догађаји који су ишли наруку кнезу Ахтуму. После вишедеценијског рата византијски цар Василије ИИ сломио је отпор Самуиловог царства и вратио византијске границе на обале Дунава. Ахтум је постао византијски савезник вероватно још за време ових борби. О томе сведочи и податак да је Ахтум примио хришћанство по источном обреду у граду Видину, што се могло догодити после византијског освајања овог важног подунавског града из руку Самуилових устаника 1002. године. Кнез Ахтум је на северу своје земље у граду Моришу (данашњи Чанад у јужној Мађарској) основао манастир у коме су служили грчки калуђери.

О почецима хришћанства међу банатским Словенима сведочи и место Арача код Новог Бечеја на коме се данас још поносно уздижу рушевине старе цркве из 13. столећа. Испод њених темеља истраживачи су открили остатке још старије грађевине из 11. века. Када су подигли једну излизану плочу која је служила у старој цркви као под, указали су се занимљиви прикази птица, оседланог коња, свештеника и делић фигуре дародавца цркве. Иако је откривена пре више од сто година, плоча и данас пружа више питања него одговора, посебно лик дародавца. Сматра се да је он касније додан на плочу, заједно са данас тешко читљивим латинским натписом мада има и мишљења да се иза овог крије део лика кнеза Ахтума. Сигурно је једино да плоча потиче из 11. века и да је недуго затим намерно одломљена са улаза старе цркве где се првобитно налазила. Мотив птице (орао) и оседланог коња могло би да буде паганско знамење владара, као и део ношње на глави дародавца, док свештеник који носи браду по источном обичају благосиља по обичају западне цркве. У сваком случају остаје отворено питање колико је нова вера успела да ухвати корена, а колико је то био политички потез да би се осигурало савезништво снажне Византије.  

Све док је на престолу у Цариграду седео моћни Василије ИИ познат и као Бугароубица, мађарски краљ је знао да је успешан напад на његовог савезника кнеза Ахтума готово немогућ. Међутим, након смрти Василија ИИ, 1025. године, и унутрашњих борби за престо које су убрзо избиле, утицај Византије на њеним северним границама није више био тако неприкосновен. Као повод за напад, мађарском краљу послужио је сукоб цариника на граници око трговине сољу која се вековима одвијала скелама преко река Тисе и Мориш. Први напад Мађара Ахтум је успешно одбио. Међутим, краљ Стефан послао је убрзо нову војску која је успела да порази банатског кнеза који је у одсудној бици и сам изгубио живот. Сматра се да су се ови догађаји одиграли у свега неколико година, а да је кнез Ахтум поражен око 1028. године. Тако је у Банату коначно престала вишевековна самосталност Словена иако су они и даље наставили да живе на овом простору кроз читав средњи век.
Последњи отпор Банатске кнежевине по свему судећи одиграо се у околини Ковина, где је постојао стари прелаз преко Дунава према Византији. Управо из ових области потичу и два мача из последњих борби против мађарског освајања. „Радни век“ једног средњовековног мача најчешће је трајао неколико деценија, а неретко се преносило с колена на колено, у више генерација. Тако су и поменути мачеви могли бити коришћени баш у време описаних борби у јужном Банату почетком 11. века. Археолошка ископавања на месту старе тврђаве у Ковину нису открила трагове насеља из 10. и 11. века. Вероватно су уништени током векова и градње на овом стратешки погодном месту. Ништа више среће немамо ни са раштрканим налазима словенске керамике из ове области који нам само говоре да је лева обала Дунава била насељена у раном средњем веку.

Међутим, постоји још један значајан археолошки налаз који би могао да буде у вези с овим догађајима. Давне 1858. године у селу Гај недалеко од Ковина случајно је откривено благо које се састојало од преко 200 византијских златника – солида. Иако је прошао век и по од његовог открића, овај налаз до данас је убедљиво најбогатија остава раног средњовековног новца из читаве Панонске низије а и шире. Чињеница да је откривено у време када археологија још није постојала као модерна наука, и да је тада Банат био у саставу Аустроугарске монархије, тек од овог блага сачувана су свега два солида која се данас чувају у музеју у Бечу. Срећом, делимично је сачуван попис нађеног новца који показује да су оставу сачињавали златници који су ковани од почетка 8. до почетка 11. века. Најранији златници су са именом Василија ИИ, што значи да је остава могла бити закопана у време његове владавине или касније.
Овако велико богатство у то доба није могао да има један човек, био он и најбогатији трговац или занатлија свог доба. Пошто су благо сачињавали искључиво златници, указује да је његов власник морао имати и сребрни и бакарни новац и да је могао бити још богатији. Такође, распон ковања златника од око триста година показује да су дуго сакупљани, а све то није могао да уради један човек. Зато се претпоставља да је благо највероватније припадало некој држави и да је у питању заправо државна ризница. Археолози знају из искуства да је највећи број остава новца бивао закопаван у тренуцима велике опасности, пред долазак освајачке војске. Тако се често комбинацијом састава новца у остави (на основу најмлађег новца у њој) и расположивих података о војним походима у тој области познатих из историјских извора може закључити тачна година када је нека остава закопана у земљу. Током 11. века у овој области није било великих војних освајања (највероватније и у време закопавања оставе, у првој половини овог столећа) осим Мађарског освајања које смо описали. Тако са доста сигурности можемо претпоставити да је благо из села Гај закопано управо током драматичних догађаја из наше прошлости.
Име села Гај у коме је благо откривено такође би могло крити део одговора. Стари Словени имали су своја светилишта најчешће у шумама, код светог дрвећа, а и данас се у неким нашим селима и другде у словенском свету могу наћи ти свети гајеви. У средњем веку, приликом опсада градова, када би непријатељ продро кроз зидине и кренуо у освајање и пљачку, становници су своје последње уточиште и спас потражили у молитви иза врата градског храма. Тако су и неки становници Ахтумове кнежевине, који су са собом носили државну ризницу, у тренуцима пред неизбежну пропаст могли да потраже спас у свом светилишту. Будући да су тек примили хришћанство, то је могло бити старо словенско светилиште у коме су се вековима пре тога молили боговима у светом гају.

Пошто располажемо подацима који се тичу конкретног догађаја, можемо покушати да одемо и корак даље и наслутимо шта се све дешавало тог трагичног дана (или ноћи) када је благо закопано. Оно што су обе стране врло добро знале јесте да ће након битке на бојном пољу уследити пљачка. У таквим размишљањима Ахтумова државна ризница била је несумљиво  на првом месту. Сам положај Ковина на крајњем југу земље, на граници са пријатељском Византијом, указује да је Ахтумов двор са ризницом у случају пораза имао једини логичан план – бег преко Дунава у Византију. Међутим, место где је благо закопано  показује да су људи који су тог дана носили ризницу пошли у другом правцу, на североисток према селу Гај, што значи да прелаз преко Дунава код Ковина у том тренутку више није био могућ. Мађари су сигурно предвидели могућност за бег у Византију, а правац повлачења ризнице према североистоку указује да су успели у намери да је осујете.
Околност да је благо закопано на општепознатом месту – у словенском светилишту – чини се да искључује могућност да је након пораза и Ахтумове погибије неко њему близак украо ризницу (или само њен део са новцем) и кришом је сакрио. Напротив, место где су се призивала стара словенска божанства указује на оданост вери његовог народа и наду да се ипак може заслужити милост богова а никако починити издају пред њиховим очима. Ако можемо да судимо о намерама непознатих Ахтумових поданика који су ово благо закопали и вероватно га уз молитве предали Перуну и његовим небеским поданицима на чување, онда ћемо да кажемо да су у томе и успели. Оно није доспело у руке непријатељу, а откопано је тек након више од 800 година. Да је остало у земљи још само шест деценија, угледало би светлост дана у једној другој словенској држави, Југославији, односно Србији. Од овог блага данас је мало шта остало па изгледа да више знамо шта се са њим дешавало пре хиљаду година него где се оно данас налази.       

Солид је златник, новац који је први пут уведен у Римском царству 312. године. Пошто наредних седам столећа није мењао тежину од 4,5 грама ни високу чистоћу злата, остао је најважнији новац у међународној трговини. Византијски цареви смењивали су се на престолу и држава је пролазила кроз успоне и падове али до прве половине 11. века овај златник остао је готово непромењене вредности. Поузданост византијског солида била је толико позната широм Европе да је израз „солид“ ушао у многе језике. У италијанском реч „солдо“, „солди“ значи новац, у шпанском од њега потиче реч „суелдо“, што значи плата, а у Великој Британији ознака „с“ за шилинг преузета је од солида

Полапски Словени припадају групи западних Словена и некада су насељавали читав простор данашње источне Немачке, од обале Балтичког мора до Чешких планина. На челу племена на северу били су Бодрићи, нешто јужније налазио се племенски савез Љутића, а на југу, близу данашње немачко-чешке границе били су Лужички Срби. Словени су населили ове просторе у време Велике сеобе народа и ту су вековима живели слободно. Након борби које су трајале столећима Немачко-римско царство успело је ипак да победи сва ова племена која су се у наредним столећима изгубила. Сва осим Лужичких Срба који и данас живе у области Доње и Горње Лужице на истоку Немачке где су сачували свој језик и аутономију