Мала продавница мешовите робе у јужном делу града Терота у америчкој држави Индијани увек је била пуна купаца. Већ пет година једина је у том насељу, а њен власник, извесни Џо Пекстон, труди се да увек буде добро снабдевена разноврсном робом. Разноврсност је подразумевала и свеже месо, воће и поврће, на мерење. Продавница је имала клима-уређаје који су лети били употпуњени и једним вентилатором смештеним близу дела с месом. Купци су претпостављали да додатно струјање ваздуха треба да заштити месо од кварења, па су ћутке подносили снажне ударе хладноће у леђа кад би се исувише приближили ваги. Али, Џо Пекстон није бринуо о свежини и исправности меса, већ је у питању била превара а купци су то сазнали тек недавно. Да вентилатор не служи за додатно расхлађивање, већ за „отежавање” мерног дела ваге на који је ваздух био усмерен, открио је један тржишни инспектор који се пролетос доселио у јужни део Терота. Сумњичав по природи посла, инспектор је сваки пут код куће измерио купљено месо и установио да је лакше за 112 грама по килограму. То је утврђено и када је извршена званична истрага. Колико је Џо Пекстон „расхладио” новчанике својих купаца током лета у последњих пет година, сазнаће се тек на суђењу .

Према истраживању које је пре двадесет година урадила група америчких психолога, стручњака за брачна питања, на челу с доктором Берђуслом, дуговечност заједничког живота двоје људи зависи првенствено од ћутања.

Да изрека „Ћутање је злато” заиста води и до „златне свадбе”, показало се на основу истраживања које су стручњаци спроводили неколико година и у испитивање уврстили око хиљаду брачних парова. Сазнање до кога су дошли било је неочекивано. Брачни парови који су у току дана међусобно разговарали највише око пола сата доживели су вишедеценијски брачни стаж. Причљивији супружници ретко кад су стизали до неког значајнијег брачног јубилеја .

Међу берзанским списима Оклахома Ситија у савезној држави Оклахома, у САД, стоји и један запис из 1948. године који је неко од тадашњих службеника обележио црвеном оловком.
Њиме је предочено материјално стање једног пословног човека индијанског порекла по имену Никад Не Пропада. Господин је имао увозно-извозно предузеће и у складу с именом успешно је ишао из посла у посао. А онда је једном погрешном проценом изгубио велики новац. Кола су убрзо кренула низбрдо и он је банкротирао. Године 1948. остао је без готово целокупне имовине .

У време новогодишњих празника на аеродромима широм света увек је гужва. Тако је било и 1991. године на лондонском аеродрому „Хитроу”. Авиони су слетали и узлетали, а реке путника сливале су се у разним правцима. Наравно, и мере опреза биле су пооштрене, па се пртљаг пажљивије прегледао, као и насумично одабрани путници. Тако су на детаљно царинско претраживање упућени путници приспели с једног касног ноћног лета из Амстердама. Од десетак путника затражено је да скину капуте и обућу. Међу њима био је један господин који је видно пребледео, па је службеницима одмах било јасно да нешто крије. Дат је знак обезбеђењу и наоружани људи улетели су у просторију за претрес. Под претњом оружјем, пребледели господин се скинуо и изуо откривши необичан гроздаст пакетић испод чарапе на палцу леве ноге. У пакетићу су били дијаманти, ни мање ни више него шест лепих каменчића. Без икаквих додатних питања путник је с лисицама на рукама прослеђен полицији. Док се чекало на обавештење о веродостојности докумената, путник је подвргнут испитивању. Испоставило се да дијаманти нису украдени, већ су наследство које је господин предострожности ради ставио у чарапу .

Био је то дан који је један лопов из Енглеске прижељкивао већ годинама. Дуго је вежбао и сакупљао храброст да се одважи у њему непознатом подухвату, у крађи кола. Тог судбоносног јутра покупио је алат из гараже, разне шрафцигере и пајсере, обукао неупадљиву одећу и понео једну обичну црну женску чарапу. Пошто је властима из свог малог града одавно био познат, закључио је да је најбоље да окуша своју сналажљивост у суседном граду. И све је ишло по плану. На једном удаљеном и мрачном паркингу обио је невероватно лако скупоцена кола, сео у њих и одвезао се у непознатом правцу. А био је то уистину непознати правац, пошто после само десет минута вожње није имао појма где се налази. Од силног узбуђења изгубио је оријентацију. Тако је више од пола сата кружио непознатим улицама, и као да се увек враћао на исто место, близу паркинга одакле је пошао у штету. Напослетку, лопов је изгубио и нешто што ће се касније показати много горе, стрпљење, и одлучио да упита за правац случајног пролазника. Али, кад се зауставио поред два младића и отворио прозор, ситуација се у секунди умрсила. Није знао зашто су га они тако бледо и зачуђено гледали. Настао је тајац. Тек пошто су га савладали и позвали полицију, несрећни лопов сазнао је да је тражио помоћ од, ни више ни мање, него два брата, власника кола које је украо.

Полицијско складиште у граду Патни, у Индији, у коме се држи заплењена роба, већ дуже време сви запослени заобилазе у широком луку, а они који баш морају да уђу подилазе жмарци. Јер, у тим дугачким и мрачним ходницима господаре пацови који имају обичај да грицкају конзерве с пивом и чепове од флаша с вискијем, па понекад и мало више гуцну. – Мука нам је од тих пијаних пацова. Веома су насртљиви! Не можемо да објаснимо откуд одједном та склоност да пију алкохол – рекао је Кундан Кришнан, виши наредник. И онда, нека неко каже да је полицијски живот лак!

Шта све људи неће урадити за добру рекламу! Сви су чули да би деци требало да се пушта класична музика, неки je чак пуштају и биљкама али један немачки произвођач сухомеснатих производа дошао је до крајње необичне и замисли. Наиме, док клизе дуж покретних трака у прерађивачком погону, кобасице предузећа „Тегут” сваке недеље „слушају“ концерт класичне музике. За ову свечану прилику, њима у част, свира гудачки квартет и то позната дела Моцарта и Бетовена. Власник „Тегута” се куне да су кобасице све укусније! Иако звучи крајње глупо, немојте ни тренутка да посумњате. Продаја кобасица сигурно је порасла. „Некада су људи били познати зато што су били посебни, данас су посебни зато што су познати – рекао је једном један глас из потаје...