Елбрус је угашени вулкан на Кавказу. Његов западни врх уздиже се на висини од 5642 метра и највиши је врх Европе. Будући да се границом Европе и Азије сматра Кавказ, односно вододелница коју он прави, Елбрус се сходно томе налази у Европи, због чега се и сматра највишим врхом Старог континента. Дакле, овај слојевити вулкан налази се на југу европског дела Русије, недалеко од границе с Грузијом.

Наравно, није лако попети се на врх какав је Елбрус. Планинари крећу обично јужном страном и полазе с надморске висине од 2100 метара. На 3460 метара наилазе на станицу „Мир”, одатле води широка стаза кроз снег, све до склоништа „Цистерна” (3900 метара надморске висине). Успон се даље наставља између ледника који су покривени снегом. На висини од 4157 метара налази се још једно склониште. На тој висини постављен је последњи висински логор с кога се креће на завршни успон ка врху. Нагиб гребена ту је много оштрији: после висине од 4670 метара почиње најопаснији део успона, пре свега због великог броја пукотина у снегу које се налазе на том делу Елбруса. Снежна стаза води до источног врха Елбруса (4950 метара). Последњи део пута је обилажење око подножја источног врха изнад ледника. Ту се могу видети обележене стазе које воде ка највишем, западном врху надморске висине 5642 метра.
Добрила Миљковић, пијанисткиња из Београда, кренула је летос с планинарским друштвом „Победа” чији је водич био Владислав Матковић у освајање Елбруса. Од Москве до подножја Кавказа Добрила и пријатељи планинари ишли су аутобусом с лежајевима. Занимљиво је  да су чланови ове планинарске експедиције били из разних крајева бивше Југославије. Неке је можда изненадило што се у њиховом друштву нашла и једна пијанисткиња. Зар пијанисти не чувају своје драгоцене руке, него их излажу ниским температурама, снегу и леду? О томе Добрила, страствени планинар, није бринула.

Добрила Миљковић завршила је Академију уметности у Новом Саду у класи професора Владимира Огаркова, а наступала је у Грчкој и Швајцарској и имала је више клавирских солистичких концерата по Србији. Била је уверена да пењање до Елбруса неће у будућности да смета њеном музицирању.
Колеге из планинарске експедиције биле су пријатно изненађене кад су виделе да је (обавезни) део Добрилиног пртљага њен најдражи часопис – „Политикин Забавник”. Наиме, неки од планинара нису имали прилике да читају „Забавник” читав низ година. А Добрили се то никада није десило: од детињства она редовно прати и чита свој омиљени лист: и кад је ишла у основну школу, и кад је похађала средњу школу и кад је уписала Академију уметности у Новом Саду. Па, и кад је дипломирала. Уосталом, „Забавник” се у кући њених родитеља, породице Вујић из Земуна, читао од када је почео да излази 1939. године.

Успон до врха Елбруса трајао је шест дана. Температура је износила петнаест степени Целзијуса испод нуле. У тренуцима одмора сви чланови експедиције читали су „Забавник”: ишао је из руке у руку. Другим речима, ни у тако величанственом окружењу, у тренуцима кад нетакнута природа оставља сваког човека без речи, „Забавник” није био мање занимљив.

Кад су напослетку стигли на врх Елбруса, Добрила  је приметила да сваки „освајач” крова Европе оставља ту нешто своје. Нешто што му је најдраже. Нешто што ће остати као својеврсни податак о њему, а можда и о месту одакле долази. Добрила Миљковић није дуго размишљала: као украс оставила је „Забавник” који је остао под облацима, на висини од 5642 метра