Кажу да је Вук Стефановић Караџић волео Црну Гору на посебан начин. Кажу и да је на самрти, фебруара 1864. године, пожелео да се напије воде са Иванбегових корита, с једног од извора на Ловћену. Иако недоказана, ова сведочења нису без основа.

Наиме, још у детињству Вук је слушао о Црној Гори. Караџићи су пореклом из Васојевића, највећег српског племена у источном делу Црне Горе који се звао Стара Србија, из села Лопата крај Лијеве Ријеке. Предања их везују за једног од Васових синова. (Васо се сматра родоначелником Васојевића, по једној од легенди рођак је Вукана Немањића, а један од његових синова био је Стеван Мусић – јунак песама о Косовском боју.) Склањајући се од Турака средином 17. века Караџићи су се преселили у Зету, па у Никшић, а одатле се Вуков чукундеда Ристан населио у Петницу. Стотинак година касније, његов унук а Вуков деда Јоксим дошао је у Тршић.

„Ја сам се родио и одрастао у кући ђе су, које ђед и стриц, које различни други Ерцеговци, који су готово сваке године на зимовање долазили, по цијелу зиму пјесме пјевали и казивали...” Међу тим казивањима које помиње Вук било је много лепих успомена из старог краја.

Много касније, 1818. године, из предговора „Српског рјечника” види се колико су јака била та Вукова осећања из детињства: „Какогођ што ми је онда лежао на срцу и у памети мој Јадар, ђе сам се родио и узрастао, и на који сам из Шишатовца сваки дан по неколико пута уздишући погледао... тако ми је исто лежала на срцу и у памети и Црна Гора за коју сам још од ђетињства мога чуо и разумио да у њој још од Лазаревих времена једнако траје српска влада и царовање, и коју бих и данас вољео сто пута виђети него Јадар или некакво друго мјесто на свијету.” Вероватно је зато Вук био задовољан што су га Црногорци прекорели кад се није и њима обратио за помоћ у штампању „Рјечника”, а нарочито што се из Црне Горе јавило дванаест претплатника да купе „Рјечник” и то из крајева „од куда до данас још није било готово ни на какву српску књигу”!

Осим због сентименталних разлога, Вука је Црна Гора привлачила и као извор народних умотворина, али никако није успевао да оде тамо. Писао је пријатељима о тој својој жељи. Јернеју Копитару је предлагао да заједно отпутују. Писао је и званичницима. Молио је председника Руске академије и министра просвете Александра Шишкова да му изда руски пасош ради студијских путовања, али узалуд. Жељу му је испунио – Његош.
Почетком јуна 1833. године Петар Петровић његош кренуо је у Петроград да се завладичи. Прошао је кроз Беч и тада је упознао Вука. његош је био млад, а Вука је већ знао цео учени свет Европе. њих двојицу зближила је љубав према народном језику и песништву. И, његош је позвао Вука у Црну Гору. Вук је тада радио на књизи пословица коју је те јесени најавио огласом очекујући наруxбе које би му помогле да је објави.

На Цетиње, тадашњу црногорску престоницу, Вук је стигао тек септембра идуће године. „Да ништа више не нађем осим овога што сам досад нашао, опет налазим да је било вриједно овако даљни и трудни пут предузети”, написао је у једном писму. Одушевљењу Црном Гором и Црногорцима допринео је и један случајан догађај: баш док је Вук био тамо, ископани су посмртни остаци владике Петра И Петровића. Испоставило се да су били очувани и три године након смрти, па је његош Петра И прогласио за свеца не би ли искористио ауторитет свог претходника да учврсти владавину. То је био повод да на Цетиње дођу људи из целе Црне Горе, што је за Вука значило савршену прилику да на једном месту за кратко време чује и забележи многа искуства и знања.

Вук је у Црној Гори провео само два месеца, знатно мање него што је намеравао, јер је због болести морао да оде у Боку Которску, али је из Црне Горе понео изузетно велику фолклорну, лексичку и етнографску грађу. И, што није ништа мање битно, због црногорских сазнања одлучио се на важне промене.
Вук је у азбуку укључио слово „х” пошто га је чуо у говору тамошњих људи. Зато је на брзину поправио „по овом нарјечију” књигу „Народних српских пословица” коју је „најприје написао и у Бечу почео штампати оним нарјечијем” којим је раније писао. „Пословице” су биле за трећину обимније од оне верзије коју је најављивао у Бечу. „Ријечи и пословице написао сам нешто и онђе (мисли на Дубровник где је боравио пре него што је стигао на Цетиње) и овђе (у Црној Гори), ји’ сваки дан пишем”, јавио је Вук Јернеју Копитару 24. септембра 1834. године. „Ако вам жив дођем, донијећу вам доста знатни’ ствари за српски а и за општи словенски језик.”

„Народне српске пословице” објавио је на Цетињу о његошевом трошку, у штампарији коју је његош донео из Петрограда. „Цијела трећина овијех пословица остала би од мене за сад (а може бити и навијек) нескупљена, а Бог зна и све друге кад би на свијет изишче, да ме срећа није с вама упознала”, написао је Вук посвећујући ову књигу његошу.

Као и сваки добар гост, Вук је узвратио гостопримство Црногорцима и то, може се рећи, на начин који им је био и те како потребан – добром рекламом. Црна Гора тада није била званично одвојена од Отоманског царства зато што ју је европска дипломатија још сматрала саставним делом Турске царевине. Умногоме и због незнања. Иако није једноставно доказати, могло би се тврдити да су Вукови написи о Црној Гори имали највећег утицаја да Европа упозна ту државицу и њен народ. Већ првим текстом из 1834. године Вук је представио читаоцима великих земаља Црну Гору као слободољубиву земљу, а опис подвига црногорских ратника који су отели два топа из турског пограничног утврђења схваћен је као својеврстан доказ вековне тежње Црногораца за независношћу.

Вуково најважније дело о горштачкој земљи је књига „Црна Гора и Црногорци”, објављена 1837. године у Штутгарту на немачком језику. Књига је имала великог успеха. Копитар је писао Вуку: „Ви сте криви што сад цео свет, па и сами краљеви, путују у Црну Гору и у Србију. Јесте ли читали ’Аллгемаине Зеитунг’ о томе?”
Вук је хтео да ову књигу објави и на српском, па је у априлу исте године у Бечу објавио позив на претплату, али под називом „Црна Гора и Бока Которска”. Међутим, ово дело није објављено. Разлози се нагађају, а највероватнијим се сматра следећи: Вук је чуо да Његош, који га је тако лепо примио и толико му чинио, није задовољан сувише реалистичним описивањем стања Црне Горе и живота и особина Црногораца, па није хтео још више да га љути објављивањем тог текста на српском језику. Књига је објављена тек поводом прославе стогодишњице његовог рада.

Након тог првог путовања у земљу о којој је слушао приче у детињству, Вук је посетио још неколико пута. Путовања шездесетих година 19. века разликовала су се од дотадашњих. Вук је тада имао седамдесет три године, био је болешљив, кретао се помоћу штаке, па је било мало вероватно да се упутио у црногорске врлети баш усред зиме ради прикупљања грађе. У ствари, Вук је ишао у посредничку посету између књаза Србије и Црне Горе на усклађивању борбе за ослобођење од Турака. Поводом ове мисије, књаз Никола одликовао је Вука доделивши му орден „За независност Црне Горе”.

Тих година Вук се и књижевним радом бавио Црном Гором. Године 1862. објавио је четврту књигу народних песама у којој су „пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу”, односно песме о Првом српском устанку и црногорским бојевима. Припремао је и пету књигу с песмама о борбама под књазом Данилом и Николом, све с намером, осим да их сачува, да Европи покаже да народу који брани своју независност овако како певају песме, треба омогућити и да живи у својој држави.
Пету књигу није завршио. По речима једног новинара, Вук је умро читајући рукопис тих песама.