Рођен је као Џон Лидон у радничком предграђу Лондона 1956. године, у породици ирског порекла за коју се говорило да има музику у крви. Заједно с тројицом браће одрастао је у скученом стану, јео „Хајнцове” конзерве и купао се у лименом кориту, али није знао да су пука сиротиња, јер су тако живеле све њихове комшије. Са шест година прикључио се банди босоногих клинаца са севера који су се окупљали у парку Финсбери. Поред обрачуна са „уљезима”, клинцима из другог дела града, омиљена забава били су им упади у фабрике ако би недељом или током вечери успели да преваре чувара. Тада су се играли машинама и алатима, јер о правим играчкама нису могли ни да сањају.

По поласку у школу Ротен се разболео од менингитиса – запаљења мождане овојнице: имао је главобоље и халуцинације, а због губитка памћења није препознавао чак ни своје родитеље. Кад је након годину дана лечења изашао из болнице, више није могао да се уклопи у друштво и толико је заостао с градивом у школи да ју је омрзнуо. Већ у десетој години Ротен се запослио: објашњавао је таксистима где се налазе улице у северном делу Лондона који је познавао као свој xеп.
Као тинејџер Ротен је мислио да је најружнији на целој планети. Да би прикрио своју несигурност и стидљивост, имао је љутит, дрзак и „бодљикав” став. Притискала га је строга дисциплина у школи, цркви, спорту, а бројна правила изгледала су му као цигле које око њега праве затворски зид. Мада је закључио да на путу до слободе те зидове треба порушити, још се осећао као „вулкан који чека свој час”.

Џони је похађао католичку школу у којој је владала гвоздена дисциплина: од ученика се захтевало да носе униформу и кравату, што је он избегавао. Пошто су му поставили ултиматум „кравата или искључење”, појавио се на настави с краватом коју је везао на голо тело. Кад су га избацили из католичке школе, прешао је у државну у којој је било више слободе. У то време био је опседнут музиком: од xепарца, зарађеног на разним пословима, куповао је плоче и слушао их по цео дан. Највише се дружио са истомишљеником Сидом, коме је дао надимак Вишис (опаки) по свом љубимцу хрчку. Касније је и сам узео име Ротен (трули, покварени, гадни).
Кад је за прославу матуре од оца добио одело и наређење да ошиша дугу косу, Ротен је опет показао послушност, али на свој уврнути начин. Прво је, по узору на скитнице, исекао одело на комадиће и спојио га зихернадлама, а затим се ошишао кратко и офарбао у зелено. „Личио сам на купус.” Знао је да ће га отац чим га види избацити из куће, што се и догодило.

Пошто није имао куда да оде, са Сидом је опробао живот сквотера – бесправно су улазили у туђе напуштене куће или станове и ту боравили све док се не би појавили власници. Како би зарадили нешто новца, почели су да свирају у подземној железници: Сид је свирао акустичну гитару, Ротен виолину и од пролазника су добијали шилинг или два, најчешће с молбом да престану.
Као „жртва моде” Сид Вишис је у то време носио коврxаву косу по узору на Марка Болана и лакирао нокте попут Дејвида Боувија. Ротен га је убедио да морају да постану предводници а не следбеници, након чега му је променио имиx. Нови стил чиниле су ствари с војног отпада, поцепана одећа, мајице направљене од пластичних кеса за ђубре и рашчупана коса у шиљцима, обојена јарким бојама. Тако дотерани, Ротен, Сид и још неколицина њихових другова упутили су се у модни центар Лондона Кингс Роуд. Док су их помодари гледали као лудаке, Малколму Мекларену, власнику бутика „Секс” који је продавао необичну одећу дизајнерке Вивијен Вествуд, допала се њихова оригиналност. Пошто је управо тражио певача за једну групу, понудио је Ротену то место, а није му промакла ни чињеница да је на колеxу Кингсвеј уписао енглеску књижевност и уметност.

На прву пробу групе „Sex Pistols” Ротен је донео своје текстове и одмах увидео да нико од чланова групе, коју су чинили Стив Xонс, Пол Кук и Глен Метлок, није школовани музичар. Осим тога, сви су баш као он били без новца и без посла. Остало им је само да се надају како ће, помоћу дивље енергије, бука да прерасте у неку нову музику, а „вриштање филозофије” у запаљиве песме, што се након низа проба заиста догодило. Пошто су басисти Глену Метлоку засметали текстови против краљевинеи вере, већ после првих наступа напустио је групу, па је на његово место дошао Сид Вишис.

Први јавни наступ имали су новембра 1975. године, на колеxу Сен Мартин, где су свирали двадесетак минута пред запањеним посетиоцима који пре тога нису ни чули ни видели ништа слично. Задовољни што звуче „величанствено грозно” и што се толико разликују од модерних, сладуњавих поп група, „Sex Pistols” су наставили да наступају као предгрупа по колеxима и уметничким школама. На „звук града који се руши” и бунтовне поруке, публика је реаговала општом тучом, у коју су се на крају умешали и чланови групе. Пошто су убрзо стекли следбенике, омогућено им је да од марта 1976. године сваког уторка наступају у клубу „Хандред”, што се узима као почетак панк покрета.

Панкери су преузели стил облачења „Пистолса”: флуоресцентне боје – зелену, жуту и ружичасту, кожне јакне, мајице с натписима и сликама обнажених груди, мрежасте xемпере, каишеве с нитнама, ланце, чак и кукасти крст. Осим што је изазивао, тај изглед слао је и поруку о кризи, сиромаштву и маси незапослених у „срећном” друштву. Поред изгледа, панкери су све више копирали понашање својих идола, што њих баш и није радовало. Рецимо, почели су да пљују јер су видели да Ротен због синуса пљује на под. А кад су у публици запазили Сида који је поскакивао у месту да би боље видео бину, сви су се придружили, што је створило игру пого.
С три демо снимка и једним телевизијским наступом у емисији Тонија Вилсона „Тако то иде”, „Пистолси” су постали праве звезде: пунили су сале и насловне странице новина. Популарност им је незадрживо расла у шта су се уверавали сваког дана: добили су позивницу за журку код војвоткињине кћерке, Мик Xегер је изјавио да не знају да свирају, а „групи” девојке које су желеле да их заведу дошле су чак из Америке. Понуду да постане њихов трофеј, Ротен је дочекао речима: „Ајде, тутањ!”
Кад је издавачка кућа ЕМИ објавила плочу „Aanrchy in the U.K.”, доспели су на топ-листу, али су убрзо скинути јер се то некоме није свидело. С позивом на државу без владе, војске и граница, децембра 1976. године кренули су на „Турнеју анархије”. Нису могли да верују кад су чули да у мањим местима цркве окупљају хорове како би се супротставили „антихристима” који долазе. У то су могли да се увере у велшком селу Керфили, где су наступали пред тридесетак посетилаца, док је њих двеста певало химне испред зграде.

Поред стриптиз бара, успешан концерт одржали су и у затвору у Челмсфорду, у коме казне издржавају осуђеници за најтежа дела. Након што су их увели у просторију са око шест стотина робијаша, чувари су рекли „Почињи!” а затим изашли и закључали врата. Шта се догодило? После жестоке свирке, први пут у каријери све је протекло мирно, а појединци су чак пришли Ротену да му захвале.
Године 1977. на тржишту се појавио сингл „Год Саве тхе Uуеен” али је одмах повучен из продаје, плоче су претопљене, а концерти групе забрањени. Менаxеру Малколму Мекларену пала је на памет необична замисао. „Пистолси” су закупили туристички брод који плови Темзом, позвали госте, одврнули озвучење и слободно свирали: „Боже спаси краљицу, њен фашистички режим направио је од тебе морона, потенцијалну Н-бомбу...” Догађај се подударио с прославом Сребрног јубилеја – 25 година владавине краљице Елизабете ИИ. Под изговором ремећења јавног реда и мира, полиција у глисерима опколила је брод с наређењем да их ухапси.

Турнеју су наставили у тајности, наступајући под именом СПОТС (Sex Pistols оn Tour Secretly), али им је струја искључивана после десетак минута. Осим што су се нашли на мети власти и полиције, „Пистолси” и панкери трпели су насиље од „жестоких момака”. Тедији, скинхедси и фудбалски навијачи гађали су их у пабу пивским криглама, бацали им цигле на прозор, бушили им гуме на комбију... Једном је дванаест нападача наоружаних ножевима јурило Ротена, али он је успео да уђе у аутомобил и да се закључа. Ипак, полупали су стакло и стилетом (бодежом с троугластом оштрицом) му пробушили шаку. „Види на шта личиш!”, рекао му је после свега полицајац који је дошао да изврши увиђај. Кад су исте године објављене његове фотографије у листу „Дејли мирор”, где позира везан за распеће, напади су постали још учесталији и Ротен више није излазио на улицу без пратње десетак пријатеља.

Албум „Never Mind the Bolocks”, с омотом налик уцењивачком писму, донео им је неслућену славу што се показало као мач с две оштрице. Новине су почеле да деле савете младима како да се обуку у панк стилу, па је покрету прилазило све више помодара. Они нису схватили да главни смисао панка лежи у креативности – бављењу музиком, прављењу одеће, фанзина (часописа намењеног фановима), стрипова, графита... Поред бутика „Секс”, који је продавао „анархистичке” сакое и мајице, појавили су се људи из модне индустрије који су у копирању уличне моде видели прилику за добру зараду. Бунт радничке класе постао је исплатив. Цене такве одеће достизале су две хиљаде фунти, а ускоро су се на тржишту нашле и поцепане фармерке закрпљене златним нитима.
Док је прва генерација панкера тежила различитости и била „само своја”, већина новајлија изгледала је исто, а нашли су се и „већи Ротени од Ротена” који су зихернадлама бушили усне и образе. Из протеста против униформисаности и глупости, Ротен је за наступ обукао лудачку кошуљу.
Иако су унутар групе односи постајали све лошији, „Пистолси” су 1978. године кренули на турнеју по Америци. Највише муке задавао им је Сид који је од почетка везе с девојком Ненси постао хероински зависник као и она. Наочиглед свих претварао се у доктора Xекила и мистер Хајда, па су Ротена задужили да га не испушта из вида, а Ненси забранили да путује с њима.

У Америци су их рекламирали као нове „Ролингстонсе”, али британске новинаре то није занимало јер су само чекали да се догоди неки скандал. И догодио се! Група „СеO Пистолс” распала се 15. јануара 1978. године, после наступа у Сан Франциску. Претходне вечери Ротен је упитао публику: „Осетите ли се икада преварено?” Очекивао је да му менаxер Мекларен објасни зашто финансије и некретнине води на своје име а њима исплаћује мрвице – 67 долара за концерт одржан у сали за пет хиљада људи. Уместо тога добио је обавештење да се, због одмора у Бразилу, турнеја привремено прекида. Пошто више није хтео да учествује у „великој рокенрол превари”, ни у филму, ни у стварности, Ротен се спаковао и с авионском картом купљеном позајмљеним новцем вратио се у Лондон. Касније је судским путем одлучено да се сви приходи групе „Sex Pistols” подједнако деле на све чланове.
Вест да је Ненси Спанxен убијена ловачким ножем у октобру 1978. године и да је Сид осумњичен за убиство, све је запрепастила. Занеколико месеци, 2. фебруара 1979. године, и Сид је умро: нашли су га нагог у стану једне младе глумице. До данас је остала загонетка да ли су Сид и Ненси убијени и да ли је неко испустио урну са Сидовим пепелом на аеродрому „Хитроу”, као што се причало.

После свега, Ротен је направио успешну групу „Паблик имиx лимитид”и решио да живи као „самотна овца која одбија вукове”. У свој свет примио је само жену Нору и мачка Сатану кога је дресирао да му доноси ствари. Старе и нове панкере обрадовао је одлуком да двадесет година након настанка „Sex Pistols” поново окупи групу и с њом, све до данас, повремено наступа. Остао је доследан себи. И даље подстиче људе да мисле својом главом и да помоћу знања руше зидове предрасуда, а нарочито онај на коме пише „Забрањено за Ирце, Црнце и псе”. Озлоглашени „простак прљавог језика”, како су га прозвали новинари, описао је свој живот и историју панка у књизи „Ротен” и читаоцима поручио: „Уживајте или цркните”