Андреа Паладије, један од највећих архитеката и сценографа ренесансе, рођен је пре пет стотина година у Падови. Угледао је свет 30. новембра 1508. године као Андреа ди Пјетро дела Гондола. Током живота служио се искључиво локалним дијалектом и невољно је, тек ретко, прекорачио границе Венеције, односно Млетачке републике. Па ипак, после Паладијеве смрти, његово дело постало је виновник читаве револуције у архитектури, мењајући лице доброг дела Европе, а, прешавши касније Атлантски океан, дало је архитектонске обрисе Новом свету.
Поводом 500. годишњице од рођења славног уметника, у Италији се одржава читав низ изложби и научних скупова. Једна од најважнијих изложби приређена је у граду у коме је Паладије као архитекта оставио највише трага: то је Виченца. У палати „Барбаран” изложено је више од четири стотине слика и цртежа славног уметника. Изложба ће се почетком следеће године преселити у галерију Краљевске академије у Лондону.

У време кад је Паладије рођен Падова је била део Венецијанске републике. Родитељи потоњег великог архитекте били су скромног порекла. Отац Пјетро, прозван Делла Гондола (од гондоле), био је сиромашни млинар. Мајка Марта, звана Ћопава, била је слушкиња. Са тринаест година Андреа је постао шегрт код клесара и скулптора у Падови. Отац је уместо дечака потписао уговор на шест година. Увек бео од брашна, Пјетро дела Гондола мислио је да ће тако свом сину обезбедити бољу будућност, те да ће бела клесарска прашина донети више новца. Преварио се. После осамнаест месеци напорног рада, Андреа је самовољно раскинуо уговор с клесаром Бартоломеом Кавацом и отишао у оближњи град Виченцу. Покушали су да га врате назад, али Андреа је ипак остао у Виченци.
Чинило му се да је ту нашао срећу и животни пут. Помагао је у радионицама најбољих клесара-скулптора, као и градитеља. Показавши изузетну надареност и невероватан осећај за простор, Андреа је почео и сам да се бави пројектовањем. Ту се назиру први трагови будућег великог архитекте. Дело младића генија је портал цркве Деи серви у Виченци као и дворац Гуалдо.
Кад му је понуђено да покрај Виченце сагради вилу Ђероламу Годију, млади архитекта још није имао ни тридесет година, а већ је био познат. Пресудан утицај на Андреу Паладија имао је племић и писац Ђанђорђо Трисино, такође из Виченце. Племенити Трисино, осим што се бавио писањем, и сам је био самоуки архитекта. Он је увео младог Андреу у круг богатих племића који су желели да им баш он сагради кућу какву нико није имао. Проучавајући архитектуру старе Грчке и Рима, Андреа је развио сопствени стил и саградио здања која нису само изазивала дивљење, већ и подстицала на размишљање. Тачније, уливала су осећање за склад и тежњу за савршенством. Градио је здања без претераних украса и детаља, настојећи да својим делом досегне чистоту и склад какав су имали древни грчки храмови.
Под утицајем Трисина, млади Андреа почео је и да чита. Књижевност, скулптура, сликање и архитектура биле су области у које је понирао готово потпуно сам. Наследивши од оца велику кућу изван града, Ђанђорђо Трисино одлучио је да је претвори у неку врсту академије за архитектуру која би поштовала уметничка и духовна начела ренесансе, односно ренесансног човека. Част да преуреди ово здање припала је Ђанђорђовом истомишљенику Андреи.

Кад се оженио Алеграндоном Марангон, Андреа је имао двадесет шест година. После прве године брака родио им се син Леонида, а потом Марко Антоније, Хорације, Зенобија и Сила. Године 1548. Ђанђорђо Трисино предлаже да Андреу назову Паладије. Од тада он своје радове потписује као „Паладије, архитекта”. (Паладијум је, иначе, дрвени кип богиње Атине која у једној руци држи копље, а у другој штит. То је светиња која, према легенди, означава заштиту и моћ.) Из тог времена потичу најлепша дела Паладијеве архитектуре подигнута углавном у Виченци и Венецији: Базилика у Виченци, вила „Капра” звана „Округла” (будући да се у њеном средишту налази велика округла дворана), дворац Кјерикати, као и многе друге куће и цркве.
Наруxбине су сустизале једна другу. Архитекта је стално имао пуне руке посла. Не би се могло рећи да је успео да се обогати. С породицом је живео у изнајмљеним кућама и једва је успео да позајми четири стотине дуката као мираз за своју кћерку Зенобију. Године 1550. умро је племенити Трисино и Паладије је остао без великог пријатеља и мецене. већ славни архитекта, Паладије је у Венецији 1570. године објавио „Четири књиге о архитектури”, драгоцени трактат који је писао од младалачких дана, који садржи цртеже и објашњења готово свих његових дела. Исте године добио је титулу Прото делла Серениссима (главни архитекта Венецијанске републике). „Град није ништа друго до једна велика кућа, а насупрот томе свака кућа је један мали град”, написао је славни архитекта који је саградио велики број кућа у Венецији, Виченци, као и читавој области Венето.

Величанствено Олимпијско позориште, први затворени амфитеатар у свету, последње је дело генијалног архитекте. Здање је од Паладија наручила Олимпијска академија с намером да се у затвореном амфитеатру изводе класична драмска дела. Градња Олимпијског позоришта (Театро Олимпицо) почела је 1580. године, а завршена пет година касније, тачније, пет година после Паладијеве смрти. Олимпијско позориште плод је Паладијевог изучавања античког театра, као и дела римског архитекте Витрувија.
Иначе, Олимпијска академија основана је у Виченци 1555. године с циљем да приказује уметничка и научна дела. Један од оснивача и чланова био је и сам Паладије. Тек 1579. године Академија је успела да добије дозволу за изградњу позоришта. После Паладијеве смрти, према његовим нацртима, изградњом је руководио његов син Сила. Прва представа у овом позоришту одржана је 3. марта 1585. године: био је то Софоклов „Цар Едип”. Дрвена сценографија, која је сачувана до данашњих дана, чини седам замишљених улица древног града Тебе. Паладијев пројекат Олимпијског позоришта својеврсни је тестамент великог венецијанског архитекте.
Одлазак Паладија с овог света био је такорећи тајанствен. Извесно је да је умро у августу 1580. године, али где, како и ког дана, то не може са сигурношћу да се каже. У дневницима Олимпијске академије остало је забележено да је 25. августа 1580. године одржана нека врста комеморативног скупа, али којим поводом, то се не говори. Верује се да је Паладије преминуо 19. августа. Wегово име није могуће наћи ни међу венецијанским некролозима из те године, чак ни у венецијанској парохији Сан Самуеле, где је вероватно провео последњу годину живота. Велом тајне прекривен је и податак о месту где је велики архитекта преминуо. То је помало чудно имајући у виду омиљеност овог градитеља у време кад је живео.
Године 1578. Сила Паладије купио је породичну гробницу на гробљу Санта корона у Виченци. Управо ту налазила се једна посебна надгробна плоча. На њој је било уклесано стабло маслине с две руке које су обгрлиле стабло. У једној руци је гранчица маслине што расте уз стабло. То би требало да буде Паладијев грб. После истраживања 1831. године, кад је подигнута надгробна плоча да би Паладијеви посмртни остаци били ископани и пренесени на велико градско гробље, у поменутој гробници нађено је чак осамнаест људских лобања. Патолози су издвојили једну која се истицала висином чеоног дела, јачином костију и величином. Сви који су имали прилике да виде тај земни остатак, били су уверени да је реч о лобањи великог архитекте.

Непосредно после смрти, Паладије као да је био заборављен. Извесно је да је имао и противника. Његови суграђани као да су били љубоморни на тако снажан печат који је оставио у Виченци и Венецији. Међутим, Паладијеви следбеници нису престали да верују у његове замисли. Поједине скице и цртежи, добро сакривени, прешли су Атлантик и прокријумчарени су у Сједињене Америчке Државе. Утицај Паладијевог дела видљив је у већем делу Европе, а посебно у Енглеској, у архитектури барока и 18. века. Временом је у архитектури рођен покрет паладијанизам. Једно од здања које је пројектовано у Паладијевом стилу је и Бела кућа у Вашингтону, резиденција председника САД .