Илија Милосављевић Коларац имао је тек основну школу, а свом народу подарио је два фонда: књижевни, који носи његово име, и фонд за подизање српског универзитета. Живео је у 19. веку, али га је његово доброчинство наџивело до данашњих дана.

„Кад сам ушао у Београд имао сам 30 пара. Од те своје имовине одвојим две паре те купим лепиње да ручам. Једући, све сам мислио шта ћу чинити кад потрошим и оних 28 пара”, причао је касније Коларац.
Кратко је боравио у Београду, а потом се упутио у Панчево код свог рођака Ђорђа Јовановића Сервијанца, који га је врло брзо послао у Вршац у трговину бојећи се пргаве нарави свог младог шеснаестогодишњег рођака. Но, Коларац учи што се може научити о трговини и поново се враћа у Београд. Ради у више трговинских радњи, али најдуже остаје код Милутина Радовановића, тада најпознатијег београдског трговца.
Коларац се жени Синђелијом, кћерком свог газде. Предузимљив и вредан, убрзо отвара свој дућан, такозвану болту, и то у својој кући на Зереку. Синђелији је остао веран до краја живота, јер и после њене смрти није желео другу жену, а врло често говорио је својим пријатељима да после ње ни он више нема разлога да живи пошто нису имали деце.

Током живота са Синђелијом, Илија Коларац је код Матице српске куповао књиге, дружили су се са ученим људима тог доба и све то наговештавало је његов благонаклон став према образованим људима. Али, хроничари су записали да је Илија био веома преке нарави и да није презао да се сукоби с много значајнијим људима од себе. Својим пријатељима знао је да за ситницу изговори мноштво ружних речи, што је била реткост међу тадашњим угледним Београђанима. Међутим, постојао је један човек на кога никада није подигао глас, чак ни кад би он у безазленој карташкој игри стао на страну његових противника, што у другим случајевима није ником праштао, па ни пријатељима.
Био је то др Коста Цукић. Докторирао је филозофију на Хајделбергу, био је професор на Високој школи, министар финансија у влади Илије Гарашанина и пријатељ Илије Коларца. Сва Коларчева љутња огледала се у једној прекорној реченици: „Зар се и ти, господин Коста, поводиш за лолама?”

Пргава нарав Илије Коларца коштала га је много мука и новца, а умало и добијања аустријског поданства.
Кад је средином 19. века пренео свој посао у Панчево, царски и краљевски дворски ратни савет донео је одлуку да се Илија Милосављевић Коларац може примити у аустријско поданство. Након неколико година постао је и спољни саветник, односно нека врста одборника панчевачког Магистрата.
Кратко време пре тога Коларац је идући једном од панчевачких улица на којима су биле постављене дрвене ћуприје да људи не би прљали ноге, срео на ћуприји аустријског генерала који је био на коњу. Не желећи да одступи, Коларац је штапом зауставио коња и рекао генералу:
„Ти си, господине, на коњу, а ја идем пешке. Лакше ти је но мени, зато гледај те се уклони или терај по блату.” После тога требало је много времена, новца и правдања да се потоњи српски добротвор избави из те невоље.
Но, један папагај, можда и први у Београду, због свог непослушног језика није дуго поживео после свикавања на српски језик.
Предање каже да је Коларац, живећи годинама „преко” (како се тада говорило за Аустрију), набављао разне занимљивости. Тако су његове комшије једног дана на веранди угледале необичну шарену птицу. Био је то папагај кога је Коларац данима покушавао да научи неку српску реч. Кажу да му је сатима понављао Коларац, Коларац, Коларац, а птица је упорно ћутала. Пргави Коларац завршавао је ове неуспешне часове речју –„магарац”.

После месец дана, враћајући се с посла, наш добротвор затекао је пред својом кућом групу људи који су се смејали и забављали, а њихов смех надјачавао је крештави папагајев усклик: „Коларац магарац! Коларац магарац!” Хроничар је записао: „На велику жалост Београђана, Коларчева птица после овог испада није дуго живела.”
Чврст у ставовима према животу, Коларац је био такав и у политичком убеђењу. Био је осведочени поборник династије Карађорђевић, па је оптужен за велеиздају и кажњен с пет година робије. У казнионицу у Пожаревцу спроведен је 1878. године, у седамдесет осмој години.

Почетком те године био је и у затвору у Аранђеловцу, где се пред војним судом судило официрима умешаним у Тополску побуну, која је била крајем 1877. године. Судило се тада и Аћиму Чумићу, угледном правнику и члану Касационог суда, иако ни он а ни Коларац нису припадали војсци, нити су учествовали у побуни. Чумић је тада осуђен на смрт, али је помилован. Он је касније много учинио за уређење Коларчеве задужбине. Приликом изрицања пресуде, према записима хроничара, Коларац је казао: „Не признајем да сам икада био велеиздајник и да за то могу бити осуђен.”
На издржавање казне Коларац је отишао здрав и крепак. Тамо је провео неколико месеци, да би по проглашењу независности Србије у августу 1878. године био помилован. Кући се вратио скрхан и болестан. Умро је 6. октобра исте године у својој кући на Стамбол капији. Почетком те године, кад су га одвели на суђење у Аранђеловац, суду је предат његов тестамент. Пред смрт је рекао пријатељима да кад умре његово тело пренесу у собу коју је наменио за ту прилику, али да пре тога запечате све његове касе, па тек онда да се побрину за њега.

Кад је отворен и прочитан тестамент, родбина је покренула спорове не би ли га оборили, а фондове разделили. Поступак је трајао пуне три године. Тек тада, 1881. године, тестамент је постао правоснажан, а одбор који је одредио сам Коларац преузео је фондове на даљу управу.
Према тестаменту задужбину Илије Милосављевића Коларца чине два фонда: књижевни фонд Илије М. Коларца и фонд за подизање српског универзитета.
Први добротворни фонд Коларац је основао још за живота с војводом Томом Вучићем-Перишићем. Они су тада предали митрополиту Петру 250 дуката с циљем да се образује „фонд за помињање оних који су изгинули за отаxбину”. На замисао да оснује овај фонд Коларац је дошао после парастоса једном познатом српском устанику. Схватио је да полако падају у заборав они који су дали живот за отаxбину, а више нема ко ни свећу да им упали. Новац из фонда дат је под интерес с каматом од 8 одсто, а убрзо су била сачињена и правила под којима су средства могла бити коришћена. У њима пише да ће се парастос одржавати у Саборној цркви у Београду прве суботе по Светом Андреји, који се славио 30. новембра. Касније је та задужбина добила име „Фонд за помен погинулим Србима у бојевима за ослобођење Србије од 1804. до 1815. године”.
На предлог Светозара Милетића требало је да се у Новом Саду оснује Правна академија и Коларац је издвојио 400 дуката. До оснивања академије није дошло, али је новцем руководила Матица српска.

Ипак, оно што је као најважније остало иза Коларца, јесте његов тестамент и задужбине које и данас постоје. У тестаменту стоји једна значајна реченица која је одликовала добротворе 19. века, а која је данас тако ретка: „Све своје имање завештавам на корист мога народа.”
Коларац је тражио да се из свег имања образује фонд из кога ће се временом подићи српски универзитет који треба да се назове Универзитет Илије М. Коларца основан сопственим трудом на корист свога народа. Наложио је и да се од готовине новца „издвоји 10.000 дуката цесарских и даде моме књижевном фонду који већ постоји под именом Књижевни фонд Илије М. Коларца”.
Предвидео је да се уложени капитал од једне трећине умножава, а да се две трећине троше на књижевност. „Ја желим да овај фонд подмирује најпрече народне потребе у књижевности, зато ће Одбор имати дужност и право да према потребама времена одређује који ће род књижевности и у којој мери потпомагати.” Записао је да се из тог фонда награђују добра књижевна дела, али не само Срба „из данашње кнежевине, него добра књижевна дела Срба из свију предела српских, но и то само дела писана ћирилицом”.

Наредио је да оно што је написано у тестаменту остане непромењено док је српства и Србије и да га не може преиначити ни закон, ни државне власти, нити ма ко други. Годишњи рачуни фондова морају се предати јавности преко новина. Само до 1914. године из Књижевног фонда Коларчеве задужбине издато је око 120 књига. Између два светска рата, поред осталих издања, објављена су дела Иве Андрића, Милоша Ђурића, Милана Будимира, Александра Белића, Исидоре Секулић, Ивана Ђаје и многих других.
Одбор Коларчеве задужбине донео је 26. јуна 1927. године одлуку о подизању Коларчевог универзитета. Према тој одлуци Универзитет би требало да се схвати „као установа која би држала средину између државних и народних универзитета”. С првима би имао сличности и уређења, систематска предавања, нарочите курсеве за вежбања, полагање испита и издавање диплома и уверења, а с оним другима, што би му предавања и курсеви били подешени за ширу публику.

Током времена и ратова на простору Србије и Задужбина Илије Коларца и њени фондови трпели су разне утицаје, рушења, експропријацију. Ипак, 1. априла 1992. године враћен јој је положај задужбине .