Ако неким случајем нисте знали – иако сте ту музику вероватно чули – „Casta Diva” је арија, односно каватина из првог чина опере „Норма” сицилијанског композитора Винченца Белинија (1801–1835). То је уједно и најславнија страница музике из читавог Белинијевог опуса и једна од најчувенијих у историји оперске музике, арија која је прославила неколицину највећих оперских дива...

Иначе, реч дива латинског је порекла: значи божанска, обожавана. Дивама се називају оперске првакиње, као и чувене глумице. Код италијанских песника дива је означавала и драгу жену или лепотицу. Цаста на италијанском значи чиста, непорочна, невина...
Која је певачица најбоље отпевала ову незаборавну срцепарајућу арију? Откако је „Норма” први пут приказана на сцени миланске опере „Алла Сцала” (1831), водиле су се жучне расправе. Не само међу музичким критичарима и оперским поштоваоцима, већ и међу самим дивама. Уосталом, познато је колико диве могу да буду сујетне... Разуме се, не баш све.

Пре него што у опери почне арија „Casta Diva”, обично настане мук: сви крајње пажљиво слушају. Уколико Норма савршено пева, добар део слушалаца – заплаче. Јер, та арија је и лирска и драмска и најављује трагичан расплет...
Француски композитор Фроментал Халеви признао је да би био у стању да уништи целокупно своје дело само за ову арију. И Вагнер је рекао да тако нешто добро не би био у стању да напише. Шопен такође.

„Casta Diva” је молитва коју врховна галска свештеница Норма, грешна и очајна, али и даље трагично заљубљена, пева усред ноћи. Она се издваја од осталих свештеница и окреће се према Месецу. Док Месец блиста пуним сјајем, сви ћуте и чекају да чују шта то има да каже мудра Норма. После уводних тактова гудача, флаута доноси мелодију коју је композитор обележио да буде изведена најтише, односно „пианиссимо”. Између две строфе хор полугласно понавља Нормине речи док се иза чује вокализа сопрана. Ову арију Белини је првобитно написао у Ге-дуру, али је снижена за један тон (Еф-дур), будући да је висина била недостижна за Ђудиту Паста, певачицу која је била први тумач улоге Норме.

Оперу „Норма”, у два чина, Белини је писао од септембра до новембра 1831. године, а настала је према либрету Феличеа Романија, односно трагедији Александра Сумеа. Праизведба је заказана за други дан Божића, 26. децембар 1831. године. Требало је да то буде прави музички празник: веровало се да ће „Норма” бити најомиљенија од свих десет Белинијевих опера. Уместо успеха, прво извођење доживело је праву пропаст. Ни трага од оног дивног сопрана Ђудите Паста. Поред тога, премијери је присуствовали и они који нису волели Белинија, па су намерно звиждали.

Радња опере дешава се у Галији око 50. године пре наше ере, кад су Галијом владали Римљани. Место догађања је свети гај и храм бога Ирминсула. Норма је врховна свештеница која треба да донесе одлуку кад ће Гали кренути у рат против Рима. Сви се повлаче у ишчекивању Месеца кад Норма треба да се појави. У гају је и римски проконзул Полион који је својевремено био тајно заљубљен у Норму. Упркос томе што су непријатељи и што је она свештеница, и Норма је њега страсно волела и кришом му је родила двоје деце...

Полион је сада заљубљен у другу, знатно млађу жену, Адалђизу... Норма не зна да њен вољени Полион због кога је начинила страшан грех воли Адалђизу и прекорева свој народ што жели да ратује против Рима. Норма позива народ да се стрпи предвиђајући пропаст Рима и моли се богињи Месеца да донесе мир на земљи какав је на небу. То је тренутак кад Норма пева арију „Casta Diva” или „Пречасна богињо”.
Норма ће касније сазнати да је Полион више не воли. Због љубавне патње и обузета страшним кајањем што је издала веру, оца и народ, помишљаће чак да као митска Медеја убије своју децу. Напослетку Норма ће се као грешница сама жртвовати и стати на ломачу признавши кривицу. За њом ће да крене и Полион увидевши величину њене љубави и њену храброст, а у нади да ће у потоњем животу наћи љубав која им је била забрањена на овом свету.

И Винченцо Белини претрпео је бол због несрећне љубави. Док је радио у Напуљу, заљубио се у лепу и богату Мадалену Фумароли. Добивши позив да пређе у Милано и тамо пише музику по наруxбини чувене миланске опере, Белини је запросио Мадалену. Међутим, отац јој је забранио да се уда за музичара и композитор је напустио Напуљ сломљеног срца. Многи су тврдили да је „Норма” написана у знак те велике и неостварене љубави.
Будући да је праизведба „Норме” прошла неславно, композитор је помислио да ће уместо Ђудите Паста заблистати Марија Малибран (1808–1836), једна од ретких истинских оперских звезда тог времена. Тако је сам композитор успоставио неку врсту супарничког односа између дива. Уосталом, шпанској певачици посветио је главну женску улогу у опери „И Пуритани”. У једном писму лепој и обдареној Марији Малибран, Белини је написао:
„Био бих срећан да Вам пишем с времена на време. Понављам Вам да желим да наше пријатељство буде пуно обзира и љубави једног према другоме. Такво пријатељство, засновано на највећем могућем уважавању и искрености, постаће највећа драгоценост. Од сада па надаље, све што Малибранова буде желела, Белини ће јој услишити.”
Да ли је наклоност композитора према шпанској диви растужила италијанску оперску првакињу?  О тим узбурканим осећањима нису сачувани никакви трагови.

Пролазило је време. Кад је 29. октобра 1956. године на сцени „Метрополитена” у улози Норме наступила грчка певачица Марија Калас (1923–1977), музичким поклоницима било је јасно да је наступила ера нове „пречасне богиње”. Додуше, Каласова је неколико година раније већ певала у „Норми” у лондонском „Ковент гардену”. Изведба управо ове арије била је начин да се глас и умеће Марије Калас упореди с гласовима других сопрана, њених савременица. Нажалост, на штету свих. Додуше, поклоници аустралијске оперске звезде Xоане Сатерленд тврдили су да је њена „Цаста Дива” боља од оне коју је певала Каласова, али – узалуд. Сјај извођења Марије Калас нико није могао да помути. „Вива Калас!”, узвикивала је публика после арије „Casta Diva”. Представе „ривалки” оштриле су пера критичара и уносиле узбуђење у срца поклоника опере... Која ли је боља?

Све донедавно, док Чечилија Бартоли, италијански мецосопран необично покретљивог гласа, није одлучила да сними компакт-диск посвећен Марији Малибран и отпева арије које су прославиле шпанску певачицу. Сви су желели да чују како она пева арију за коју се сматра да нико никада неће успети да отпева боље од Марије Калас. Та нумера је, вероватно не без разлога, на последњем месту поменутог компакт-диска. Која, дакле, пева боље? Шта би казао Белини да је могао да их чује? Можда би му се ипак највише допала ова најновија? Да ли би имао неку примедбу? Вероватно би остао без речи као и сви који су чули снимке ових певачица. Калас или Бартоли? Срећом, уметницима се не приписују бодови. Стога остаје само да их слушамо и уживамо.