Габријел Гарсија Маркес, добитник Нобелове награде за књижевност и један од највећих писаца 20. века, својевремено је у једном интервјуу рекао да је Америка – при том је мислио како на северну тако и на јужну – настала од отпадака Европе. Премда се овој изјави не могу порећи језгровита домишљатост и јасан смисао за претерано, једним делом и истинитост, ипак је она унеколико огољена и једнострана. У сваком случају, оцена да је Америка баштинила много тога од тековина европске цивилизације не подлеже било каквој сумњи.

Не упуштајући се у дубљу расправу о овом сложеном питању, желимо да подвучемо чињеницу да су житељи Новог света желели нарочито да нагласе своје поштовање према цивилизацији из које су потекли и дошли њихови преци. Као део тог поштовања може се запазити и посебан став према античкој историји и цивилизацији, као колевци данашње свеопште цивилизације. То уважавање испољавало се на различите начине, па и тако што су житељи Сједињених Америчких Држава појединим својим градовима давали имена везана за античку историју и цивилизацију.

Мемфис је један је од најпознатијих градова у древном Египту, смештен на левој обали Нила. Његово име потиче од пирамиде Пепија И, фараона ВИ династије, у оближњем месту Сакара која се на египатском звала Меннуфер (Добро место) а на коптском Менфе, док је Мемфис (Мемпхис) грчки превод. Град је основао фараон Аха из И династије на размеђу четвртог и трећег миленијума пре наше ере. Овај град био је велико верско, политичко, културно и трговачко средиште доњег Египта и престоница Старог царства у раздобљу од око 2686. до 2345. године пре наше ере, за време ИИИ, ИВ и В династије. Био је опасан зидом дугим око двадесет пет километара, а према Нилу осигуран насипом дугачким око седамнаест километара. Надомак Мемфиса налазили су се поседи и куће египатског племства, а у оближњим насељима, као што су Гиза, Абусир или Сакара, откривени су најважнији споменици из времена процвата Старог царства.
Значај Мемфиса као великог центра почео је полако да опада после оснивања Александрије, града који је 332/331. године пре наше ере утемељио и назвао по себи један од највећих освајача у историји. То опадање било је постепено, кроз читаву епоху хеленизма која је почела смрћу Александра Великог 323. године пре наше ере. Међутим, и у каснијем раздобљу, кад су Египтом владали Римљани, Мемфис је још био значајан град. Његово пропадање нарочито добија на замаху с продирањем хришћанства, пре свега за време владавине цара Теодосија И Великог (379–395) кад су порушени стари пагански храмови. Средином 7. столећа арапско освајање Египта претворило је Мемфис у рушевине. На десној обали Нила, низводно од рушевина Мемфиса, Арабљани су установили нову престоницу – Каиро. На месту Мемфиса данас се налази село Митрахени (Мит Рахина), а од староставног града остало је само неколико ископина, од којих су најважнији остаци храма где су крунисани владари Египта и светилиште фараона Сетија I из XIX династије.

На другој страни, Мемфис (Мемпхис) је познати град и речно пристаниште у држави Тенеси (САД). Смештен је на левој обали реке Мисисипи, а основан 1819. поред утврђења које је подигнуто 1797. године. Назван је по старом египатском граду због тога што је његов положај на Мисисипију био сличан положају древног Мемфиса на Нилу. Један од његових оснивача био је Ендру Xексон, касније седми председник САД (1829–1837).

Пре свега захваљујући гајењу памука, као и погодностима превоза железницом и реком Мисисипи, град Мемфис веома се брзо развијао. Као градско насеље прихваћен је већ 1826, а међу градове је увршћен 1849. године. У северноамеричком грађанском рату 1862. године на Мисисипију, код Мемфиса, речна флота Уније (Север) победила је бродовље Конфедерације и окупирала град. Током седамдесетих година 19. столећа жута грозница, једна од најопаснијих тропских зараза, позната по веома високој смртности, десетковала је становништво Мемфиса. Међутим, у годинама које су уследиле град се повратио и већ до 1900. био је највећи у држави. Економски развој Мемфиса нарочито је био брз после Другог светског рата.

Мемфис је познат и као својеврсна престоница блуза, меланхоличних песама америчких црнаца које се певају соло и уз пратњу инструмента. У Мемфису је 4. априла 1968. године убијен Мартин Лутер Кинг, северноамерички црначки свештеник и борац против расизма и угњетавања у САД, присталица пацифизма и ненасиља, добитник Нобелове награде за мир за 1964. годину. У Мемфису је 16. августа 1977. године преминуо један од највећих рокенрол музичара Елвис Пресли.

Свима је добро позната повест о легендарној птици феникс или финикс (грчки фоиникс; на египатским споменицимаБену илиБону). Реч је о птици изванредне лепоте пурпурне боје, која наликује орлу или чапљи, и која је била отелотворени бог сунца Ра, а била је посвећена богу Озирису. Према сачуваном миту, она је сваких пет стотина година долазила из Арабије или из Индије у Хелиополис (Град сунца), где је на храму бога сунца изградила гнездо и у њему се спалила. Потом би, подмлађена, васкрсла из пепела и тај циклус би се понављао. Отуда је птица феникс постала симбол бесмртности и вечног живота, који је преузело и хришћанство.

У југозападном делу САД, у Аризони, на реци Салт-Риверу, 1867. године основан је нови град. За његово оснивање веома је заслужан Xек Свилинг, војник, истраживач и помало пустолов, који је посетио ову област и основао предузеће за наводњавање. Захваљујући наводњавању, које је за последицу имало богате жетве, и оснивању мале насеобине, почео је економски успон овог подручја.

Остаци праисторијске културе Хохокам оставили су дубок утисак на једног од Свилингових пријатеља и сарадника, Дарела Дапу. Он је предвидео да ће, слично легендарној птици фениксу – која је сагоревши у ватри поново никла из пепела – град на реци Салт-Риверу бити рођен управо из старих индијанских остатака. Тако је новонастала насеобина добила симболично име Феникс, односно Финикс (Phoenix). Године 1889. овај град постао је престоница Аризоне. Попут Мемфиса, али и великог броја осталих северноамеричких градова, Финикс је доживео буран успон после Другог светског рата.

Луције Квинкције Цинцинат, римски државник, својим врлинама као што су скромност, марљивост, оданост римској републици и спремност да јој беспоговорно служи, затим осећањем за заједништво и својеврсним презирањем власти постао је симбол идеалног римског грађанина, али и тешко достижни узор генерацијама Римљана. Премда је неспорна историјска личност, у сачуваним историјским сведочанствима његов живот једним делом украшен је наслагама легендарног.

Сматра се да је Луције Квинкције Цинцинат рођен око 519. године пре наше ере, дакле још у време краљева. Кад је још био дете, 509. године пре наше ере, свргнут је последњи краљ и Рим је постао република. Цинцинат је био конзул 460, али је кључна година његове политичке каријере била 458. година пре наше ере. Тада је био наименован за диктатора како би спасао конзуларну војску коју је опколило племе Еква. Познато је да се у Риму диктатор с неограниченим овлашћењима, али на одређено време, бирао у крајње критичним ситуацијама.

У то време Луције Квинкције Цинцинат радио је на свом малом имању и ту га је затекла делегација из Рима. Римски историчар Тит Ливије у свом гласовитом делу „Од оснивања града” бележи следеће: „Квинкције, једина нада римске царевине, обрађивао је четири југера земље с оне стране Тибра... Док је копао јарак нагнут над мотиком, или је орао – у сваком случају био је заокупљен обрадом земље – поздравише га посланици и затражише да ’одевен у тогу саслуша налог Сената за своје добро и за добро државе’. Зачуђен, он упита: ’Да ли је све у реду?’, и затражи од жене Рациле да брзо донесе тогу из колибе. Кад се, бришући зној и прашину, оденуо, посланици га поздравише као диктатора, честиташе му, позваше га да дође у град и обавестише га каква је паника завладала у војсци.”

Цинцинату је пошло за руком да против Еква однесе сјајну победу и ослободи опкољене римске одреде. Потом је са заробљеницима у тријумфалној поворци победоносно ушао у Рим, а одмах затим, пошто отаxбина више није била у опасности, вратио је овлашћења диктатора и запутио се на своје имање. Био је диктатор само шеснаест дана. Луције Квинкције Цинцинат наводно је још једном, 439. године пре наше ере, кад је био у дубокој старости, добио овлашћења диктатора јер је Рим био у критичној ситуацији. Он је успео да осујети амбиције Спурија Мелија, оптуженог да тежи тиранији, а кад је опасност прошла вратио се свом пређашњем мирном животу.

Име славног римског државника нашло је своје место и у топономастици (наука о именима места) Сједињених Америчких Држава. На реци Охајо, у истоименој држави, спајањем три насеља, Колумбије, Лозантвила и Норт Бенда, основан је 1788. године нови град. Он је убрзо, 1790. године, добио име по знаменитом револуционарном официрском друштву, првом те врсте у САД, које је носило име чувеног римског државника Луција Квинкција Цинцината. Синсинати је 1831. добио први универзитет, а 1870. године и други. Јеврејски колеx у овом граду основан је 1875. године.
Синсинати је један од неколико северноамеричких градова којима се дивио енглески писац Чарлс Дикенс. Хорас Грилеј, новински издавач и неуспешни кандидат за председника САД 1872. године, описао га је као „краљевски град Запада”, а због индустрије за прераду свињског меса која је у 19. столећу цветала у њему један британски посетилац назвао га је „Поркополис” (Свињски град).
Имајући на уму Квинција Луција Цинцината, Xаспер Грифин, угледни проучавалац историје старог Рима, с пуно разлога бележи: „Човек попут њега је заслужио да се један град у Америци назове по њему.”

Реч филаделфија на грчком значи братска љубав, а у античкој епохи, тачније у време хеленизма, постојало је неколико градова с тим именом. Један од њих налазио се у Египту и био је велики трговачки центар, други је био у Сирији и претходно се звао Рабат-Амон, али је у доба династије Птоломеја добио име Филаделфија. Трећа Филаделфија постојала је у Кападокији, области у источним деловима малоазијског потконтинента, али је најпознатија Филаделфија ипак она која се налазила у малоазијској области Лидији.

Овај град је у византијско време доживео процват у 6. веку кад су га назвали „мала Атина”. Научник и писац Јован Лид описује патње свог родног града Филаделфије у време Јована Кападокијског, једног од главних сарадника цара Јустинијана И Великог (527–565), чији су порески извршитељи од локалног живља немилосрдно извлачили порезе. Турци Селxуци заузели су Филаделфију после чувене битке код Манцикерта 1071, али су је Византинци повратили већ 1098. године. Она је постала главни бедем на истоку и база за походе византијске војске на источном ратишту.

Филаделфија је доживела велики успон у време Никејског царства, док су Латини после Четвртог крсташког рата, почев од 1204. године, држали Цариград, а византијске снаге биле потиснуте на периферију. Овај град био је средиште трговине, и у њему су Венецијанци и Ђеновљани имали своје колоније. Расположиви изворни подаци казују да је Филаделфија била позната по производњи црвено бојене свиле и предмета од коже.
У 14. веку Филаделфија је као најисточније упориште царства непрестано била на удару Турака и често се налазила под вишегодишњим опсадама. Припала јој је тужна али и горда слава да је била последњи византијски град у Малој Азији који су Турци освојили тек 1390. године, дакле, годину дана после Косовске битке. То је пошло за руком новом султану Бајазиту И (1389–1402).

Филаделфија је и један од најзначајнијих градова у САД. Реч је о граду и морском пристаништу у Пенсилванији на реци Делаверу, великом индустријском, трговачком и културном средишту. Удаљена је сто шездесет километара од Атлантског океана. Првобитно насеље основали су шведски досељеници 1636. године, а прво насељавање Енглеза одиграло се 1682. године по налогу Вилијама Пена, оснивача Пенсилваније. Реч је о вођи квекера, протестантске секте која одбацује заклетву, службу у војсци и црквени обред. Он је граду и дао име Филаделфија.

У септембру 1774. у Филаделфији се састао први амерички Континентални конгрес, а 4. јула 1776. године донета је Декларација о независности. У овом граду је 17. септембра 1787. године Уставотворна скупштина донела Устав САД. Филаделфија је од 1790. до 1800. године била главни град Сједињених Америчких Држава. Данас спада у неколико највећих америчких градова