Све је почело једног прохладног јутра док је ветар неумољиво њихао промрзле гране и дувао дуж збијених дрвореда прекривених снегом. Испод смрече на узвишењу одакле се пружао чаробан поглед на шаролики шумски крајолик стајао је један стари ловац и посматрао широку долину и дрвореде надајући се каквој озбиљној ловини. А поред њега, уз његову ногу, стајао је и Бело Бенедеку, од оца Рамона и мајке Белинде, добитника многих признања. Био је то мали амерички басет, пас који је био предодређен за лов.

Али и поред порекла које је много обећавало, нико није могао да слути каква крв је текла његовим венама. Јер, кад је напослетку наишла дивља свиња и дивљи пламен прокључао у очима старог и прекаљеног ловца, у очима малог басета није се појавио инстинкт. Само је завртео репом, срећно залајао и потрчао према њој у намери да се игра.
Каква је то била срамота за ловца! Као да је могао да чује громогласан смех својих пријатеља, ловаца, особа које из неког чудног и непојмљивог разлога себе сматрају спортистима.
Наравно, дивља животиња није гајила исте жеље као пас и брзо се изгубила у силној белини шуме, а малом басету остало је само да цвили и да се сам ваља по снегу. Касније те вечери у малој колиби на обронку брда, ловац је грдио свог пса, дизао је руке у ваздух и махао. Али пас га је само мирно посматрао својим тужним и умилним очима. Није знао зашто је газда љутит.
А онда је спазио некакву птицу у обрису прозора и опет завртео репом и весело залајао. То је било несносно за ловца. Крв му је прокључала. Бес му се оцртао на лицу. Било му је јасно шта треба да учини. Следећег дана вратио је пса назад.
И ко зна колико би газда то штене променило да баш негде у то време Мила није пришла мајци Зорки с осмехом на лицу.
– Хоћу да ми купиш пса! – рекла је и обрнула се око своје осе, чин тако својствен само младима.

– Пса? – загрмела је госпођа Вељић онако како то чине родитељи при помисли на кућне љубимце. – Никада!

И наравно да је мајка била неумољива. Није хтела ни да чује, ни да помисли да уредност свог стана подреди хиру своје кћерке која је, узгред, прошлих неколико година тражила и хрчка, морско прасе, па и веверицу или ласицу. Али, Мила је била упорна, упорна до бескраја. За сваку мајчину сумњу имала је одговор, за сваки мајчин оштар поглед лукаво је направила снуждено лице. Није прошло дуго а већ су се упутиле на Београдски сајам где се одржавала изложба паса.
Замислите слику од тринаест малих басета како цвиле и протурају своје мале и нејаке шапе кроз решетке на зарђалом кавезу. Просто очаравајуће, али тужно. За Милу је то било и нешто више – била је то љубав на први поглед. Одмах је подигла једно штене из немирне гомиле и загледала се у његове тужне али умилне очи. Власник је непрестано понављао као покварена плоча:
– Зове се Бело Бенедеку, од оца Рамона и мајке Белинде...
Али, Мила га није слушала. Wој то ништа није било битно. А и зашто би кад је то био најлепши пас кога је икада видела.

– Зваћемо га Ђоле, мајко! – истог трена штене је весело залајало у знак одобрења. Кад га је Мила загрлила и почела да га љуља као што родитељи љуљају малу децу, госпођа Вељић само је преврнула очима. Свет јој се обрушио. Непрегледно пространство длака загосподарило је њеним мислима.
У почетку Ђоле је био као и сви други мали пси. Јео је и дуго спавао, волео је да се игра, обожавао дуге шетње по крају, а ноћу кад би остао сам тврдоглаво је цвилео испред Милиних врата надајући се да ће се газдарица смиловати и да ће га пустити да се излежава у њеној топлој постељи. А мајка, као и свака мајка, временом је променила све дугине боје и заборавила недаће које прате одрастање сваког малог бића. Wено срце до те мере је заволело симпатично куче да би је кћерка повремено изјутра ухватила како прича с њим. Ипак, стално је понављала да је то Милин пас и да би требало да поведе мало више рачуна о њему, да покаже више одговорности.
А онда им је једног дана Ђоле показао од чега је саткан, за ким куца његово срце. Док га је Мила као и много пута раније шетала испред зграде, изненада је угледао неку мачку како се купа на сунцу. У исти мах, реп му је чудновато заиграо, ноге су га саме понеле, и он се бацио у трк према маци. За дивно чудо, мачка се није уплашила. Као да је могла да препозна да у његовим очима не господари бес. Wушке су им се спојиле. Била је то љубав на први поглед, то јест, друга у Ђолетовом животу. Мила није могла да верује шта се дешава. Од тог дана почело је дружење између Ђолета и Маце, како су је назвали станари у згради, одисеја која се протеже до дан-данас.

А дружење које је започело испред зграде полако је пренето у окриље стана. Временом, Маца је научила како да се попне до првог спрата и да допре до Ђолета, свог најбољег пријатеља, пса каквог се само пожелети може. Милина је била гледати их. Из дубине њиховог срца провејавало је чаробно пријатељство. Сваког дана Мила је с уживањем гледала како се играју по стану, јуре, преврћу шарене вазе и гребу скупоцени намештај и како напослетку спавају једно преко другог испред радијатора. Ђолетова оданост била је јака до те мере да, и кад би се пробудио, не би имао срца да се помери и поремети сан своје љубимице. У случајевима кад би га потерала глад или зов природе, кад је баш морао да се помакне, и тада не би мицао ни мали прст на нози све док она не би отворила капке и лизнула га по челу. Једино би почео да цвили!

Међутим, после неког времена Маца је изненада престала да долази, и нико није знао зашто. Дани су пролазили, а Ђоле је на својој „длаци” осећао усамљеност. И није му помагала игра с Милом, додатни слатки оброци које му је спремала Милина мајка, нису му помагала дуга требљења и мажења, љубав коју је добијао на сваком кораку. У његовом срцу владала је празнина, господарили су немири. Данима је тумарао по стану и њушио сваки делић куће, мирисао сваки ћошак, сваку ствар која га је подсећала на њу. Ноћима је тужно и неуморно мирисао старо ћебе које је још било прошарано њеним мирисима. Недељама је стајао и завијао, а завијао је све док су се иза малог прозора кретале звезде и док се не би најавило јутро.

А онда, као у правој мелодрами, Маца се изненада појавила на прагу његовог дома. Овог пута није дошла кроз прозор него је само замјаукала испред улазних врата. Али, није била сама. У устима је носила мало шарено маче. Чим је то видео, Ђоле је знао шта да ради. Махнуо је репом и легао на ћебе, а већ следећег трена маче је спавало на његовим леђима. Потом је Маца донела и друго, а онда и треће маче. На запрепашћење Миле и њене мајке, представа је трајала све док Маца није донела све мачиће и нежно их спустила на Ђолета који је и даље само махао репом и мирно их гледао својим умилним погледом.
– Он просто обожава мачке! Ниједан дан не може да издржи без њих – рекла нам је у поверењу Мила, поносна газдарица.

Чак и данас у Црнотравској улици, у згради 1д, неколико разнобојних мачића похрли према Ђолету чим спазе његово дугачко и здепасто тело, обесе се о њега, једу из његове чиније, спавају на његовим леђима. А он и даље само мирно лежи и маше репом и повремено зацвили.