„Задужбина је, иначе, српска реч која се првобитно изговарала задушје, што је значило за душу. Ову реч тешко је превести на друге језике а да она задржи све компоненте значења”, каже у предговору своје књиге „Даривали су свом отечеству” Мира Софронијевић.

Својим даровима српском народу, војсци, студентима, писцима, болесницима обраћали су се Илија Милосављевић Коларац, Никола Спасић, Лука Ћеловић Требињац, Миша Анастасијевић, познатији као Капетан-Миша, Сима Андрејевић Игуманов и многи други и тако остали упамћени као велики добротвори. То су представници обичног, сиромашног, српског народа којима се посрећило да уз даровитост, вредне руке, сналажљивост, срећан тренутак и прави сусрет стекну богатство које су пожелели да поделе с неким или им је у њему постало претесно. Тешко је рећи који је од њих највећи и кога посебно треба издвојити.

Бранко Бојовић, чувени архитекта урбаниста, а изнад свега заљубљеник у Београд и његову прошлост, каже да сва доброчинства поменутих задужбинара треба посматрати у миљеу у коме су живели, социолошком и културном друштвеном тренутку. Он наглашава да се некада доброчинства ових великих људи не морају мерити само по броју зграда или задужбина, већ и по тренутку у коме су настала.
Како је сваки од поменутих и оних непоменутих задужбинара на свој начин обележио своје постојање и свој поклон народу, то је тешко рећи који је од њих највећи. Ипак, издвајају се Никола Спасић и Лука Ћеловић Требињац.
Спасић је саградио болнице у Београду, Куманову, Крупњу, Дом за старе и изнемогле особе у Књажевцу, као и изложбени павиљон на Београдском сајму. Зато је фонд његове задужбине био велики готово као и Нобелов.

Никола Спасић рођен је 2. новембра 1838. године у Београду и био је једини рођени Београђанин међу свим познатим добротворима. Отац га је уписао у лицеј, али су револуционарни догађаји омели тог абаxијског сина да настави школовање, те се дао на учење мумxијског, односно воскарског заната, а потом и лицитарског. Но, ниједан од тих заната није обећавао зараду, па се млади Никола придружио свом стрицу у кожарској радњи, где је изучио опанчарски занат.

Године 1864. с почетним капиталом од двеста дуката Никола жели да се осамостали. Та уштеђевина није била довољна те му у помоћ притиче позајмицом од петсто дуката брат његове прве жене Лепосаве, Ђока Јовановић, трговац, некадашњи повереник капетана Мише Анастасијевића. Била је то једина позајмица у животу Николе Спасића. Ђоки Јовановићу остао је доживотно захвалан помажући му много година, све до смрти.
Тада се у Васиној улици појавила нова кожарска радња под називом „Никола С. Спасић”. За опанке се у њој чекало на ред. Ценкања с муштеријама није било, а у цену сваког пара опанака била је урачуната вредност материјала, режијски трошкови, као и вредност израде. При том, додавао се и грош зараде. Врло брзо у радњи се продавало више стотина пари опанака дневно, па је и зарада ишла између сто и двеста дуката.
Спасић је убрзо почео да тргује и платном. Дневно је куповао на хиљаде рифова платна (1 риф је 77,8 цм). Одлазио је раном зором и у најудаљенија места, али није ручао у кафанама, већ је на колима јео лепињу тврдећи да нема времена за губљење.
Као и на опанцима, и на сваком рифу платна имао је по грош зараде. Није се упуштао у трговину с иностранством. Wегове једине иностране поруxбине биле су из Земуна и Осијека. Није много ни путовао, осим до Хамбурга и Атверпена.

Ни с једном од своје три жене Никола Спасић није имао деце, а ни његов дом није се одликовао великим раскошем. Многи су му то замерали. Ипак, уживао је углед честитог и мудрог човека чије се мишљење прихватало и тражио савет.
Најдуже је у браку провео с другом женом Станком-Цајом Спасић. Уз њену помоћ стекао је огромно богатство и саградио породичну кућу у Кнез-Михаиловој 33. Пројекат за кућу урадио је познати београдски архитекта Коста Јовановић.

У првом српско-турском рату 1876. године Никола Спасић учествовао је као редов коњаник, док је у другом направио и поклонио војсци 25.000 пари опанака. Деведесетих година 19. века кад је српска влада запала у кризу, Спасић је откупио део српског иностраног дуга. То је његова прва донација привредном развоју Србије.
Током живота Никола Спасић био је председник Берзе, председник Прометне банке и члан Управног одбора Народне банке. Своју робу продавао је само за готовину, тврдећи да на вересију треба давати или свакоме или никоме.

Друга донација Николе Спасића било је „Ђачко склониште”, саграђено у дворишту палилулске основне школе. Било је то склониште за сиромашну децу чији су родитељи били у надници од јутра до вечери. Дао је и новчану помоћ која се исплаћивала као награда најбољим ђацима.
Зарадивши довољно, уз гесло „не мораш све да потрошиш што данас зарадиш, остави нешто и на страну, нека се нађе злу не требало”, Никола Спасић је крајем 19. века престао да ради у радњи и почео да размишља о трајној заоставштини своје имовине. Прво црквено звоно из слободне Србије Спасић је послао на југ, у Призрен. Касније их је даровао и другим местима, и то уз знатне суме новца. А као веома побожан човек поклањао је и црквене књиге, крстове и свештеничке одежде. Чудна су била путовања тих првих звона. Да Турци не би нашли и уништили звоно намењено Призрену, оно је било смештено у воловска кола прекривена сламом. На колима је све време лежала храбра старица Милка Вуловић, правећи се тешко болесна. Никола није волео да се о томе ма шта зна. Не само зато што се то морало крити, већ што је сматрао својом дужношћу да помаже свој народ.

Како су прилике на југу Србије и у Македонији бивале све теже, 1902. године основан је Главни одбор четничке организације. У том првом одбору били су др Милорад Гођевац, Лука Ћеловић, Васа Јовановић, Жика Рафаиловић, Никола Спасић и Qуба Ковачевић. Тиме је започело ослобађање ових крајева. Сви чланови Одбора својим личним средствима учествовали су у опремању чета. Одбор се по потреби састајао у кући Луке Ћеловића, где се прикупљао новац и где је прота Новица Лазаревић, у присуству свих чланова Одбора, заклињао чете пред полазак у борбу. Прва чета кренула је у рат средином априла 1904. године. Спасић, који је на неки чудан начин био сујеверан, није се сагласио с временом поласка чете. Упорно је тражио да се помери дан. Сматрао је да важне и велике послове, а и путовања, не треба започињати у уторак. Због тога је доживљавао подсмехе. Ипак, чета је кренула у уторак и изгинула на Четрицима у сукобу с Турцима.

После овог догађаја Никола Спасић засвагда се повукао из политике. И никада није полазио на пут уторком. Али је на своје последње путовање ипак отишао у уторак, 28. новембра 1916. године. Занимљиво је да су касније његови најближи, брат, супруга, сестра, три свастике и зет, умрли баш у уторак.

Ратне 1912. године Никола Спасић закупио је зграду Управе монопола и ту основао помоћну болницу коју је снабдео потребним намештајем, лековима и храном која се припремала у његовој кући. Упослио је и познатог лекара, др Каценеленбогена из Немачке. У болници је радила и Драга Qочић, прва жена лекар у Србији. А он је свакодневно обилазио рањенике.
Пошто је оружје утихнуло, Спасић је све што је било у болници поклонио Црвеном крсту. За сав тај труд јавно мњење предложило га је за одликовање, што је он одбио, али је допустио да његова супруга Анастазија-Нака добије Крст милосрђа за помоћ приликом оснивања болнице и рад у њој.
Никола Спасић веома је патио због страдања своје земље и њене војске. На Накину молбу да помогне унесрећеним војницима, Спасић у писму министру просвете и црквених послова између осталог каже:
„На овом што још живим и што моје имање опет гледам захвалан сам прво Богу а одмах иза Бога српској војсци. Зато хоћу да захвалим српској војсци на нашем спасењу и слави коју нам је донела на тај начин што дајем своје имање у Београду на углу улица Кнез-Михаилове и Вука Караxића број 37 као своју задужбину, као прилог Српском народном инвалидском фонду ’Свети Ђорђе’.”

Врло брзо, указом Краља Петра и, основана је Спасићева задужбина. Било је то 1915. године, кад је Никола Спасић напустио земљу и отишао на Крф, где је наредне године умро, у уторак 28. новембра. По завршетку рата сахрањен је на Топчидерском гробљу, у цркви коју је подигао као своју задужбину. Иза себе оставио је тестамент написан још 1912. године који је чуван у Народној банци.
Од извршилаца тестамента Спасић је тражио да од дела покретне имовине издвоје 350.000 динара и подигну болницу у Београду и две у Србији, тамо где је најпотребније. Тестаментом је наложена и изградња дома за изнемогле и сироте грађане с натписом „Подигао Никола Спасић”, али и куповина највећег звона за Храм светог Саве, кад буде саграђен. Наложено је, такође, да се све његове покретности, хартије од вредности, готовина и непокретности употребе за опште привредне циљеве, „с тим да се приходи издају само за речене циљеве, главница не сме да се утроши и непокретно имање не сме да се задужи и прода”.
Својој удовици оставио је у својину летњиковац и виноград на Топчидерском брду, доживотно коришћење станова у породичној кући у Кнез-Михаиловој број 33, као и пензију у висини највеће чиновничке плате у земљи. Родбини је завештао занемарљиво мале суме новца и то уз назнаку „једанпут за свагда”. Пријатељи и београдски адвокати саветовали су Наку Спасић да код суда тражи своје законско право, да оспори тестамент и преузме управу над Задужбином Николе Спасића. Али ова племенита и хумана жена ни у једном тренутку није посумњала у исправност одлуке свог мужа: „Спасићева жеља закон је за цео свет, па зар може да не буде и за његову удовицу.”

Задужбина Николе Спасића почела је да ради 4. децембра 1922. године, шест година након његове смрти, и у том тренутку располагала је хартијама од вредности – 290 акција Народне банке, 30 акција Београдске задруге, 247 акција Београдске трговачке банке, 682 акције Прометне банке, 100 акција Задруге за подизање зграда, 30 акција Црногорске банке, 50 акција Осигуравајућег друштва „Србија”, 7 акција Лесковачке удеоничке штедионице, 20 дуванских лозова. Непокретну имовину чиниле су три велике „Спасићеве куће” у најважнијем трговачком центру Београда, у Кнез-Михаиловој улици број 19, 33 и 47. У тим зградама издавало се 36 дућана, 46 великих и мањих станова и 2 канцеларије.

У Другом светском рату Задужбина Николе Спасића остала је готово неоштећена, а захваљујући новцу из тог фонда 1950. године изграђено је керамичко одељење Академије примењених уметности у Београду. Задужбина Николе Спасића ипак је поделила судбину осталих задужбина. Спасићево благо, народно власништво, потпало је под Закон о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији и под Закон о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта.