Постоје љубитељи паса којима се никад није испунила жеља да имају кућног љубимца. Јер, увек се нашао неко ко им је то најоштрије бранио.
Управо такав је и случај једног господина из Београда који је недавно навршио шездесет година. Од детињства је молио родитеље да му дозволе да у стан доведе неку куцу – макар и скитницу. Ни да чују!
Тако су пролазиле године... Кад је одрастао и оженио се, у мираз није донео пса, нити је тако нешто у њихов дом донела невеста. Чак се испоставило да је његова изабраница заклети противник држања паса у стану! Није му преостало ништа друго него да машта о томе како би се он и његов пас, кад би га имао, свакодневно дружили. Због тога нас је замолио да у „Забавнику” објавимо чланак о псићу о коме сања. То је котон из Тулеара, стара раса малих паса која потиче с Мадагаскара из града Тулеара. Преци котона из Тулеара по свој прилици били су француски бишон и болоњежанин. Према сачуваним подацима, цотон де Тулеар био је не само кућни љубимац, већ је помагао и морнарима на бродовима. Јер, нико тако хитро није успевао да лови мишеве!
Котон је мали пас беле, дуге длаке по чему је без сумње и добио име (котон – памук). Дакле, у дословном преводу он је – памук из Тулеара! Реч је о веома живахном псићу, веселом и приврженом свом господару. Поред осталог или, боље речено, изнад свега, овог пса одликује нешто заиста посебно: он не губи длаку, тако да је савршен љубимац чак и за оне који пате од алергија. Има добру нарав: доброћудан је, иако је често стидљив пред непознатим људима. Никад не напада и није сувише живахан, попут већине других малих паса. Котон ће залајати тек кад чује неки неуобичајени звук, иначе не лаје. Стога њему не одговара строго васпитање: то није примерено његовој нарави и неће донети никакве резултате.
Котони из Тулеара су врло паметни и послушни пси који су небројено пута однели награде. Тихи су и одани својим господарима, па није редак случај да их они поведу са собом на посао. Да би били с вољеним газдом, они се шћућуре и ћуте па их нико и не примети... Зато их називају „антистрес” псима.
Редовно (свакодневно) чешљање дуге, суве и памучасте длаке једина је обавеза власника овог псића. Што се купања тиче, све зависи од тога колико се бела куца испрља кад изађе у шетњу. И још нешто: котони немају онај препознатљив псећи мирис као већина других раса паса.
Кад дође на свет, котон из Тулеара може да има неколико смеђих мрља које нестану током наредне две године. Одрастао пас има највише пет и по до шест килограма, кратке ноге и помало издужен труп. Будући да је реч о кућном псу, лако се навикава на сваку климу.
Једна од посебности ове расе јесте што умеју да ходају на две ноге и да високо скачу попут циркуских акробата, а воле и да пливају. Поклоници ове расе тврде да је котон из Тулеара једини пас који уме да се смеши.
Поред тога што обожава да се игра са својим господаром и чини све да би му удовољио, котон је веома стрпљив с децом и радо им прави друштво. Будући да не напада људе, најмлађи су безбедни кад се игра с њима. На југу Мадагаскара, одакле је пореклом, био је пратилац најбогатијих житеља. У Европу, а потом у Сједињене Америчке Државе пренели су га тек седамдесетих година 20. века. Од тада има велики број поклоника мада се не може рећи да је ова раса распрострањена. У нашој средини постоји више одгајивачница ових љупких паса, углавном у Војводини.
Физичким недостатком на такмичењима сматра се уковрxана длака, светле, бадемасте очи или ружичасте мрље на носу.